Legenda o orlu i progonjenoj golubici

Orao je progonio golubicu, ali ona je spazila kralja i pohitala ka njemu:

„Spasi moj život, o kralju! Stavljam se pod tvoju zaštitu!“

Kralj je kratko razmislio i prihvatio ovaj vapaj.

„Ako sam kralj, onda sam dužan da zaštitim sve što je u mojoj kraljevini, pa bila to i golubica.“

Ali, orao je sleteo pored kralja i golubice i zavapio:

„Uskratio si mi lovinu, moj kralju! Kako ću sada da jedem? Od čega ću da živim?“

Indijska mitska priča o kralju Šibiju (Šibi Rana), najpravednijem od svih u istoriji, duboko ispituje smisao biološkog lanca ishrane i navodi nas da se zapitamo: kako pronaći harmoniju u svetu u kojem učesnici često jedni drugima nanose štetu, pravdajući se bekstvom ili potrebom da prežive.

U nastavku priče, kralj Šibi Rana ulazi u pregovore sa orlom, ali orao zahteva da se kralj odrekne dela sopstvenog tela kako bi ga nahranio. Kralj pristaje na žrtvu, tako da od svog tela odvoji onoliko mesa koliko je golubica teška i ponudi orlu, međutim, na vagi se stalno ukazuje da je žrtva veća i teža nego što se u prvi mah učinilo.

Na kraju priče, orao i golubica nestaju kao fantazija, a kraljevo telo ponovo se ucelovljuje i on dobija pohvale od bogova. Najpravedniji od svih kraljeva, pristao je na žrtvu koja ga je dovela do odricanja od sebe, a legenda kaže da je na kraju svog dugog i pravednog života, kralj Šibi Rana, koji se beskompromisno držao pravde (dharma), direktno otišao u carstvo nebesko.

Ovu priču, koju sam na početku čuo u jednom izvanrednom predavanju Sadgurua, preuzeo sam sa sledećeg linka: https://college.holycross.edu/projects/himalayan_cultures/2008_plans/nhertz/eagledove.html

Digitalizacija duše

Zoltan Istvan bio je američki kandidat za predsednika pre nekoliko godina. On se zalaže za transhumanističke ideje integracije čoveka, čipova i mašina, radi produženja života i postizanja sreće. U autorskom tekstu, izložio je ideju o ugradnji fotosintetskih sposobnosti u naše gene popularnom CRISPR tehnologijom, kako bi prestala naša potreba za hranom. Po njegovom mišljenju, jedini problem je u nedovoljnoj razvijenosti tehnologije, a za to će nam trebati još par decenija. U međuvremenu, moramo preći na vegetarijanizam, jer je tako humanije. Lukava strategija američkog političara svakako je mogla pridobiti jedan broj glasača koji veruju da su humani prema životinjama i koji vole tehnologiju, mada osobi nenaviknutoj na ekstreme deluje ovo kao najava za naučno-fantastični horor zaplet.

Sve nam ovo izgleda kao jedna igra neobičnog izbornog sistema u SAD, zar ne? Pluralizam ideja na delu, ponuda da se ratosiljamo svog tela i da digitalizujemo svoj um, zgodno ga prebacivši na neki slobodan (digitalni) oblak. Kao u mašti. Digitalizacija duše. Zar nam nije delovalo i da Donald Tramp nema šanse za pobedu na istim tim izborima 2016? Gospodin Istvan bio je deo ponude u toj predizbornoj trci.

Osteokalcin je hormon kojim telo odgovara na stres

Da vam je neko 2015. godine rekao da čovek ima čitav jedan organ koji još uvek nije otkriven, mislili biste da je u pitanju šala. Međutim, otkriće organa intersticijuma, s početka 2018. dogodilo se zato što su lekari prosto izmenili pogled na tkiva u organizmu i sagledali jedan njihov sloj kao organ sa samostalnim funkcijama – intersticijum.

Stručnjaci sa Univerziteta Kolumbija u Sjedinjenim državama, međutim, otkrili su ulogu koju kosti igraju u odgovoru na stres, a koja dovodi u pitanje naše doskorašnje stereotipe o odgovoru tela na opasnost. Kada kičmenjaci primete opasnost, njihove kosti emituju tvar koja se zove osteokalcin, a koja deluje slično dejstvima koja danas pripisujemo adrenalinu. Nakon emitovanja ove supstance, eksperimentalne životinje pokazuju sve znake stresa. Miševi kojima nedostaje sposobnost emitovanja osteokalcina u slučaju opasnosti ne pokazuju nikakve znake stresa. S druge strane, životinje kojima nedostaje nadbubrežna žlezda, te ne luče adrenalin, takođe imaju stresni odgovor na opasnost. Miševi kojima je injektivno ubačena velika doza osteokalcina, imaju akutan stresni odgovor. Osteokalcin povećava sposobnost ćelija da preuzmu glukozu, popravlja pamćenje i pomaže životinjama da trče brže, sa većom izdržljivošću. Bez učešća skeleta, zapravo, nema stresne reakcije.

Kada vam sledeći put krene adrenalin, zapitajte se, da vam možda nije krenuo osteokalcin?

Kasnije se zapitajte: šta postoji što još nismo otkrili, u eri kada se već pomalo govori o stomaku kao o „drugom mozgu“, ali i kada se govori o srcu kao o centru nekih kognitivnih funkcija, a evo, sada i o kostima kao izvoru stresnog odgovora? Može da se dogodi da neka drevna znanja, preuzeta iz religije i narodnih tradicija, nisu sasvim pogrešna i da imamo brojne organe, funkcije i sposobnosti koje smo potisnuli i porekli, samo zato što moderna nauka još uvek nije stigla da ih prepozna i imenuje…

Znali smo „u svom srcu“ da je tako. Nije sve u adrenalinu, naprotiv.

Фаготерапија – заборављени метод за борбу против инфекција

Прегледајући књиге које би говориле о исхрани, а које су штампане пре другог светског рата, открио сам мноштво занимљивих наслова, па сам тако схватио и да се у овом региону одавно говорило о гладовању и о вегетаријанизму.

Међутим, један наслов ме је веома привукао, јер се тицао исхране: „Теорија и пракса фаготерапије“. Ова прва половина стране речи, грчки префикс „фаго-“ свакако означава неки облик исхране, па сам ово дело зато и наручио, да задовољим знатижељу.

Насловна страница сепарата С. К. Рамзина о фаготерапији

Књигу је написао Сергије К. Рамзин, доктор из Београда 1930. године и то је, у ствари, сепарат. Летимично сам је прегледао. У њој се говори о лечењу заразних болести неким другим агенсима за које доктор није сигуран да ли су живи и каква је њихова природа, али му је јасно да уништавају бактерије. Доктор у закључку пише: „До сада нема још довољно факата и доказа, да је фаг типичан живи агенс, у опште признатом смислу али појам живог, као што смо видели, не може бити принципијелно и јасно одвојен од мртвог“.

Не само овај лекар, већ и цела Европа у том тренутку, тражили су начин да зауставе штету коју човеку наносе микроорганизми. Ако би неко био заражен, или имао убојну повреду, као што је био чест случај на ратиштима, или у занатској делатности, често је једино решење било ампутација. Туберкулоза, или сифилис, наносили су пустош којој се нико није могао супротставити. Није постојао лек.

Међутим, појавила се нова генерација научника који су испитивали могућности лечења, кроз употребу невидљивих агенаса који су били на граници живе твари и који су бактерије уништавали. Испоставило се да су то били вируси, бактериофаги. Особа која је открила бактериофаге је канадско-француски лекар Дерел (D’Herelle) коме се адекватно поштовање у Рамзиновој књизи исказује. Овај облик лечења у једном тренутку постао је прави хит, али је био превише спор и захтевао је посебне провере и прилагођавање индивидуалном пацијенту.

У књизи се говори о томе како узорци за експерименте из области фаготерапије долазе у нашу земљу из Француске. Тамо је већ увелико био славан један лекар који је бубонску кугу у Индији успешно лечио инјекцијама ових необичних узорака.

Сетих се, узгред, да је Александер Флеминг открио антибиотике седам година раније, 1923, али је то своје интересантно откриће сместио на полицу где је оно чекало двадесетак година, све док савезници нису одлучили да се искрцају на Нормандију. Тада су се сетили да је млади микробиолог једном открио супстанцу која је обећавала и одлучили да инвестирају у то откриће ради спаса војника.

Закључак, “Теорија и пракса фаготерапије”

Избор је пао и на предузеће за производњу лекова и хемијских производа, Фајзер (Pfizer) које је својом техником ферментације успело да размножи драгоцену културу и претвори је у савремени антибиотик пеницилин. Овај лек је затим примењен у војне сврхе и спасао велики број живота и тако све до данас. А у Београду је у прошлом веку живео један интересантан лекар који се налазио на трагу великих открића, С. К. Рамзин.

Masna ishrana – pomodarski trend koji traje 9.000 godina

Američki predsednik, Tomas Džeferson bio je zadivljen kada se susreo sa grupom od 14 Oseidž (Osage) Indijanaca sa severa, koji su došli da ga posete. U jednom pismu, zabeležio je da su to “najdivniji ljudi (finest men) koje možete sresti”. Svaki od njih bio je viši od Džefersona, iako je Džeferson bio među višim Amerikancima. Imao je oko metar osamdeset sedam (šest stopa i 2 inča) i isticao se svojom stasitošću. Međutim, posetioci, koji su bili uobičajenog rasta za svoje pleme, bili su visoki između metar devedeset sedam i dva metra i deset santimetara (6 stopa i šest inča do 7 stopa)… Njihova dijeta sastojala se pretežno od bufalovog mesa. Posebno muškarci nisu jeli sakupljanu hranu, to je na neki način među njima bilo stvar ponosa.

Ovaj, ali i drugi primeri govore o tome da u procesu rasta i razvoja, ugljeni hidrati ne moraju biti prisutni. Oni su iz kulturnih, ili ekonomskih razloga poželjni, ali ne predstavljaju neophodan, odnosno esencijalni nutrijent.

Džon R. Džuit (John R. Jewitt, “The Prisoner of Nutka“) našao se na početku devetnaestog veka u zarobljeništvu naroda Nutka, zbog njihovog besa prema Španskim trgovcima u današnjoj Kanadi. Džuit je Nutkama bio vredan, jer je bio kovač, znao je da pravi predmete od metala i poštedeli su mu život. Kada im je pobegao, posle dve godine zajedničkog života, postao je veoma popularan, obilazio je Kanadu i predavao o životu Nutka. Nutke su sve jeli sa mašću. Nisu jeli ni hleb, niti bilo kakav oblik skroba. Skoro sva hrana sastojala im se od proteina i od masti. Čak su i bobičasto voće posluživali kao specijalitet, u masti!

Dva Britanca, lekari Or i Gilks (Orr and Gilks) koji su živeli među Masai ratnicima 1920-ih godina u Istočnoj Africi, videli su da su ovi urođenici visoki i zdravi (preko metar osamdeset tri, šest stopa). Ishrana među njihovim ratnicima sastojala se od 1.1 kilograma mesa, 2 litra mleka i 50-ak mililitara krvi dnevno. Oni su u proseku bili šest inča (14.4cm) viši od svojih suseda Kikuija koji su imali poljoprivredna imanja sa okućnicama.

Masaiji su gajili stoku i neumorno je pratili, služeći se kopljima i drugim oružjem za odbranu stoke od lavova, koji su lokalna pretnja.

Doktor Džon Rae prepešačio je oko 1500 milja (oko 2.400 kilometara) crtajući mapu Kanade. Prema kilometraži pređenoj na svojim nogama, on je verovatno jedan od najvećih putnika-geografa u novijoj istoriji sveta. Dok je uz upotrebu sekstanta utvrđivao tačan položaj zvezda i određivao obrise kopna, išao je sa lokalnim stanovništvom i hranio se njihovom dijetom, prepunom masti. Dešavalo bi se da on i njegovi saputnici pojedu skoro kilogram masti dnevno, ali nikada ne bi imali problem sa energijom, ili sa skorbutom.

Ostavši bez uobičajenih izvora hrane, poručnik Švatka je u potrazi za izgubljenim brodom i posadom američke mornarice počeo da se hrani hranom Inuita, koja je podrazumevala mnogo masti od foke i ribe. Nekoliko godina je jeo ovu hranu, ali je samo u početku, u prve tri nedelje osetio prolaznu slabost, što je danas poznato kao fenomen adaptacije na masnu hranu (ketoadaptacija, termin koji je skovao dokrot Stiven Fini lično). Kada se navikao, shvatio je kako pod ekstremnim uslovima hladnoće i odsustva biljaka čovek opstaje hiljadama godina. Kada se vratio u “razvijeni” svet, Švatka je objavio dnevnik sa opisom putovanja, ali i ishrane. Ovaj dnevnik je zatim izgubljen, ali je pronađen i ponovo objavljen 1965. godine.

Doktor Stiven Fini (Stephen Phinney), čiji roditelji su bili članovi Udruženja istoričara Amerike, naišao je na ovaj dnevnik  u porodičnom domu 1980. godine. Doktor Fini drži ovo uzbudljivo predavanje u kome objašnjava adaptaciju čoveka na ekstremne uslove života kroz upotrebu masti u ishrani.

Zanimljivo je da je mast kod većine starih naroda bila osnovni izbor u ishrani i da je se stari narodi nisu stideli. Njihovo zdravlje nikada nije dovođeno u pitanje, a tako ni njihova dugovečnost, iako su se svojim životom praktično, ali korenito, suprotstavljali pomodarskoj ideji o štetnosti holesterola, koja je razvijena u drugoj polovini dvadesetog veka.

Danas, doktor Stiven Fini i veliki broj savremenih lekara, nastoje da isprave nepravdu i vrate zdrave masti u ishranu čoveka. U tu svrhu, u poslednjem delu izlaganja koje ovde prilažem, Fini pokazuje rezultate sportista (biciklista) nakon adaptacije na masnu hranu. Ovaj oblik ishrane, u kojem je iznos energije dobijen iz masti barem 75% i koji se naziva ketogena ishrana, posebno je primenljiv ako se koristi u sportovima u kojima se traži ekstremna izdržljivost, kao što su biciklizam, ili planinarenje!

Zahvaljujući inovativnim lekarima i istraživačima iz Amerike, masna ishrana se ponovo vraća na trpezu modernog sveta, uz uslov eliminacije ugljenih hidrata, koji kod određenog dela populacije izazivaju negativne efekte, kao što je šećerna bolest i mnogi drugi metabolički problemi. Ovde možete videti predavanje o takozvanom “urođeničkom dokazu”, u prilog masnoj ishrani.