Niko ne može da nam pomogne ako sami sebi ne pomognemo, kaže narodna mudrost. Kako će nam onda pomoći vakcina? Novija istraživanja1,2 pokazuju da je vakcina slabija zaštita od virusa ako neko ima prekomernu telesnu težinu. Prekomerna težina definisana je kao BMI veći od 30 (težina u kilogramima/BMI=visina u cm2). Osim toga, ako imamo neku metaboličku bolest, kao što je dijabetes, to može biti činilac koji će dovesti do težeg oblika gripa. Dakle, iako nam je savremena medicina podarila brojna sredstva koja nam pomažu da živimo bolje i udobnije, i mi moramo da se potrudimo da zaštitimo vlastito zdravlje.
Vakcine su veoma daleko od savršenog sredstva kojim ojačavamo svoj imunitet. Iako vakcina protiv gripa postoji godinama, grip i dalje opstaje kao bolest, stručnjaci procenjuju da ona nije stoprocentno efikasna, a najčešće je efikasna manje od 50%, kao što se može videti na zvaničnim stranicama američkog Centra (odnosno „Centara“) za kontrolu i prevenciju bolesti.
Majk Macel (Mike Mutzel, MS) sa stranice High Intensity Health navodi u svom nedavnom izlaganju, koeficijent efikasnosti od 43%. Istina je, međutim da efikasnost vakcine varira iz godine u godinu i u zavisnosti od proizvođača do proizvođača, ali i od izvora koji procenjuje delotvornost vakcine, što samo potvrđuje da, čak i ako se opredelimo za ovo pojačanje imuniteta, naša priprema za tu bitku još uvek nije gotova.
Kada se na ovu dokumentovanu slabost vakcine protiv gripa doda gojaznost koja oslabljuje njeno dejstvo, vidi se da je potreban dodatni napor da bi se postigla efikasnost savremenog medicinskog sredstva.
Dakle, neće nam pomoći ni kvalitetni proizvodi, ni moderne tehnologije, ako sami sebi ne pomognemo, ali ne samo gubitkom kilograma, nego i boljim izborom hrane, redovnim snom, fizičkim vežbanjem i dobrim odnosima sa ljudima oko sebe.
Imuni sistem je jedan naš aspekat koji može biti u dobrom stanju, kao i mišići, ali može biti i oslabljen, ako na njega stavljamo nepotreban teret.
Za one koji su navikli na “dan za varanje” u svojim ranijim dijetama, jedno podsećanje: u okviru masnih dijeta, u koje spada i ketogena dijeta, dani varanja ne postoje.
Slatka tuđica: „cheat day“ (u prevodu: „dan za varanje“) koja se izgovara sa kiselim i poročnim smeškom i pogledom koji slušaoca poziva na simpatiju, svojstvena je mnogim dijetama, ali ne i ketogenoj dijeti. U ovoj dijeti je izlazak iz režima štetan za dijetetski tok.
Varanje
je uvek znak da se nalazite na pogrešnom mestu, ili da ne razumete prirodu
okonosti koje su vas tu dovele.
Ketogena
dijeta oslanja se na fiziološku pretpostavku da se unosom masne hrane, sa
minimalnom količinom ugljenih hidrata (0 – 50 grama dnevno) i umerenom
količinom proteina (oko 1 gram po kilogramu zdrave telesne težine) smanjuje
prisustvo insulina. Kada nema ugljenih hidrata i kada organizam oseti da je
značajno manje glukoze u krvi, u jetri se aktivira enzim pod nazivom „hormonski
senzitivna lipaza“ koji pomaže razgradnju i trošenje rezervi. Tada telo upućuje
poziv masnim ćelijama da vrate onaj dragoceni sadržaj koji su dugo spremale,
kako bi se imalo za trenutak gladi.
Zato
se često i kaže da ketogena dijeta simulira stanje gladovanja.
Ako imate cheat day, prisustvo insulina u
telu raste i on ponovo počinje da skladišti ugljene hidrate koji se pretvaraju
u masti u masnim ćelijama, usmeravajući glukozu da bude prvenstveni izvor
energije i ubrzo vam se vraća osećaj gladi, jer se glukoza brzo troši.
Smatrajući da se nalazite u periodu obilja i skladištenja, organizam vas sada
neprekidno poziva da nastavite sa unosom.
Međutim, da bi se masti ponovo počele trošiti, mora najpre da se smiri dejstvo insulina. Ovo je individualna stvar i kod nekoga može iziskivati duže pauze bez hrane, kod nekoga može iziskivati značajno manju količinu ugljenih hidrata, ali je mehanizam uvek isti. Kod ljudi koji su poremetili ovaj prirodni tok i imaju višak kilograma, ili oslabljen metabolizam, kratkotrajni periodi unosa veće količine ugljenih hidrata mogu biti štetni i izazvati prekid delovanja hormonski senzitivne lipaze, što onda odlaže rezultate za po nekoliko dana. Tako vas u okviru prostih pravila koja vladaju u ketogenoj dijeti, jedan „simpatičan“ dan u nedeljnom ciklusu određen za varanje, može zaustaviti tri, četiri, ili pet dana u ostvarivanju cilja, što je protivno ideji zbog koje se ova dijeta drži i to, kako fiziološkoj, tako i psihološkoj ili moralnoj njenoj strani.
U jednom od najboljih predavanja o masnoj ishrani koja možete pronaći na internetu, profesor Stiven Fini (Stephen Phinney) govori o tajnama Inuita i drugih Severnih naroda Amerike.
On otkriva kako je 1980. godine odbranio doktorsku tezu u kojoj je definisao pojam „ketoadaptacije“, adaptacije na metabolizam masti koja se u periodu od nekoliko nedelja dešava u organizmu čoveka koji se okrenuo pretežnoj ishrani mastima. Negde u to vreme, naišao je na istorijsko svedočanstvo koje mu je pokazalo da je izvesni poručnik Švatka (Schwatka) takvu opservaciju napravio stotinak godina ranije. Najčešće, više od 75% dnevnog unosa kalorija potiče od masti kod ovog oblika ishrane i sledstvene adaptacije na metabolizam masti koji kao glavni energent koristi ketone, umesto glukoze. Profesor Fini tvrdi da su ketoni i proces ketoze ravnopravni u proizvodnji energije, ako ne i superiorni u odnosu na uobičajeni unos ugljenih hidrata. Tradicionalnim narodima Severne Amerike često je bilo dovoljno da unesu samo oko 5% energije poreklom od ugljenih hidrata, a bili su veoma snažni, visoki i atletski građeni, često značajno viši od kolonizatorske bele populacije. Sasvim neočekivano za nas, ovi urođenički narodi izbegavali su prekomeran unos proteina, zadovoljavali bi se sa oko 20% i ostatak energije (75%, ili više) unosili bi kroz masti.
Ako izdvojite neko vreme i uprkos skromnog kvaliteta snimka ipak pogledate priču koju kazuje profesor Fini, otkriće vam se svet koji se dugo skrivao pred vašim vlastitim očima.
Američki predsednik, Tomas Džeferson bio je zadivljen kada se susreo sa grupom od 14 Oseidž (Osage) Indijanaca sa severa, koji su došli da ga posete. U jednom pismu, zabeležio je da su to “najdivniji ljudi (finest men) koje možete sresti”. Svaki od njih bio je viši od Džefersona, iako je američki predsednik bio među višim Amerikancima. Imao je oko metar osamdeset sedam (šest stopa i 2 inča) i isticao se svojom stasitošću. Međutim, posetioci, koji su bili uobičajenog rasta za svoje pleme, bili su visoki između metar devedeset osam i dva metra i trinaest santimetara (6 stopa i šest inča do 7 stopa)… Njihova dijeta sastojala se pretežno od bufalovog mesa. Posebno muškarci nisu jeli sakupljanu hranu, takvo držanje je, na neki način, među njima bilo stvar ponosa.
Ovaj, ali i drugi primeri govore o tome da u procesu rasta i razvoja, ugljeni hidrati ne moraju biti prisutni. Oni su iz kulturnih, ili ekonomskih razloga poželjni, ali ne predstavljaju neophodan, odnosno “esencijalni” nutrijent.
Džon R. Džuit (John R. Jewitt, “The Prisoner of Nootka”) našao se na početku devetnaestog veka u zarobljeništvu naroda Nutka, zbog njihovog besa na Španske trgovce u današnjoj Kanadi. Džuit je Nutkama bio vredan, jer je bio kovač, znao je da pravi predmete od metala i poštedeli su mu život. Kada im je pobegao posle dve godine zajedničkog života, postao je veoma popularan, obilazio je Kanadu i predavao o životu Nutka. Nutke su sve jeli sa mašću. Nisu jeli ni hleb, niti bilo kakav oblik skroba. Skoro sva hrana sastojala im se od proteina i od masti. Čak su i bobičasto voće posluživali u masti!
Dva Britanca, lekari Or i Gilks (Orr and Gilks) koji su živeli među Masai ratnicima 1920-ih godina, videli su da su ovi urođenici visoki i zdravi (preko metar osamdeset tri, šest stopa). Ishrana među njihovim ratnicima sastojala se od 1.1 kilograma mesa, 2 litra mleka i 50-ak mililitara krvi dnevno. Oni su u proseku bili šest inča (14.4cm) viši od svojih suseda Kikuija koji su imali poljoprivredna imanja sa okućnicama.
Masaiji su gajili stoku i neumorno je pratili, služeći se kopljima i drugim oružjem za odbranu stoke od lavova, koji su lokalna pretnja.
Doktor Džon Rae prepešačio je oko 1500 milja (oko 2.400 kilometara) crtajući mapu Kanade. Prema kilometraži pređenoj na svojim nogama, on je verovatno jedan od najvećih putnika-geografa u novijoj istoriji sveta. Dok je uz upotrebu sekstanta utvrđivao tačan položaj zvezda i određivao obrise kopna, išao je sa lokalnim stanovništvom i hranio se njihovom dijetom, prepunom masti. Dešavalo bi se da on i njegovi saputnici pojedu skoro kilogram masti dnevno, ali nikada ne bi imali problem sa energijom, ili sa skorbutom.
Poručnik Švatka je u potrazi za izgubljenim brodom i posadom američke mornarice počeo da se hrani hranom Inuita, koja je podrazumevala mnogo masti od foka i ribe. Nekoliko godina jeo je ovu hranu, ali je samo u početku, u prve tri nedelje, osetio prolaznu slabost, što je danas poznato kao fenomen adaptacije na masnu hranu (ketoadaptacija). Kada se navikao, shvatio je kako pod ekstremnim uslovima hladnoće i odsustva biljaka čovek opstaje hiljadama godina. Kada se vratio u “razvijeni” svet, Švatka je objavio dnevnik sa opisom putovanja, ali i ishrane. Ovaj dnevnik je zatim izgubljen, ali je pronađen i ponovo objavljen 1965. godine.
Doktor Stiven Fini (Stephen Phinney), čiji roditelji su bili članovi Udruženja istoričara Konektiketa, naišao je na ovaj dnevnik 1980. godine. On drži ovo uzbudljivo predavanje u kome objašnjava adaptaciju čoveka na ekstremne uslove života kroz upotrebu masti u ishrani.
Zanimljivo je da je mast kod većine starih naroda bila osnovni izbor u ishrani i da je se stari narodi nisu stideli. Njihovo zdravlje nikada nije dovođeno u pitanje, a tako ni njihova dugovečnost, iako su se svojim životom praktično, ali dramatično, suprotstavljali pomodarskoj ideji o štetnosti holesterola, koja je razvijena u drugoj polovini dvadesetog veka.
Danas, doktor Stiven Fini i veliki broj savremenih lekara, nastoje da isprave nepravdu i vrate zdrave masti u ishranu čoveka. U tu svrhu, u poslednjem delu izlaganja koje ovde prilažem, Fini pokazuje rezultate sportista (biciklista) nakon adaptacije na masnu hranu. Ovaj oblik ishrane, u kojem je iznos energije dobijen iz masti barem 75% i koji se naziva ketogena ishrana, posebno je primenljiv ako se koristi u sportovima u kojima se traži ekstremna izdržljivost, kao što su biciklizam, ili planinarenje!
Zahvaljujući inovativnim lekarima i istraživačima, masna ishrana se ponovo vraća na trpezu modernog sveta, uz uslov eliminacije ugljenih hidrata, koji kod određenog dela populacije izazivaju negativne efekte, nalik na šećernu bolest i mnoge druge metaboličke probleme.
Ovde možete videti predavanje o takozvanom “urođeničkom argumentu”, u prilog masnoj ishrani.
Napominjem da priloženi video materijal nije moj i da je moj samo prevod, koji je namenjen u svrhu obrazovanja i širenja saznanja o mogućnostima ishrane u životu čoveka.
Tomas Sejfrid (Thomas Seyfried), profesor biologije na Univerzitetu u Bostonu (Boston College) neumorno iznosi podatke koji ukazuju na to da je rak metabolička, a ne genetska bolest. On se oslanja na naučna istraživanja koja su pokazala da ćelije sa ubačenim onkogenim jezgrom prestaju da budu kancer i nastavljaju svoju funkciju, ako je citoplazma, unutarćelijska tečnost, zdrava. Preciznije, kada se kancerozno jezgro ćelije sa takvim DNK ubaci u zdravu ćeliju, ona nastavlja da radi kao i pre i ne postaje kancerogena.
I obrnuto: ćelije postaju kancerogene, ako se u njih ubaci kancerozna ćelijska tečnost, sa mitohondrijama iz obolelih ćelija, uprkos tome što je jezgro genetski ispravno. Jedna od pretpostavki kaže da štetne mitohondrije, ili preciznije, bolestan ambijent, utiče na nastanak kancera, a ne informacije sadržane u DNK ćelijskog jezgra.
To je veliki udarac za verovanje da kancer potiče od gena, ali je uteha u tome što je na ovu tešku bolest moguće uticati metaboličkom terapijom. Kao mogući tretman, profesor Sejfrid iznosi kombinaciju gladovanja sa ketogenom dijetom i tretmane hiperbaričnom komorom, radi toga što je kiseonik toksičan za kancerogene ćelije. Takođe, on govori i o upotrebi leka za ranu fazu šećerne bolesti Metformina (koji se prodaje i kao „Glukofaž“), kako bi se metabolizam glukoze smirio i dodatno oduzela hrana kancerogenim ćelijama. One se, naime, najvećim delom koriste glukozom u svojoj ishrani i u 80 – 90% slučajeva ne mogu da proizvode energiju od masti (ketona), upravo zato što su oštećene. Profesor Sejfrid pretpostavlja da su ćelije kancera upravo slabije od običnih ćelija i da ih kroz metaboličku terapiju treba izložiti dodatnom stresu koji ogromna većina preostalih, zdravih ćelija može pretrpeti.
On predlaže i inhibitore aminokiseline glutamina, zato što pojedine forme kancera, u nedostatku šećera, pribegavaju ovom izvoru energije.
Profesor Tomas Sejfrid je konvencionalno obrazovani lekar sa velikim istraživačkim iskustvom i renomeom u naučnoj zajednici. On nije marginalac koji se bori da dobije pozornicu, kako bi govorio i lečio svoj narcizam. On je dobar lekar-istraživač u svakom smislu te reči, mada njegove preporuke nisu dovoljno prihvaćene u konzervativnoj lekarskoj i farmakološkoj javnosti.
Profesor Sejfrid se u svojim radovima oslanja na istraživanja nemačkog lekara Otoa Varburga (Oto Warburg) koji je za teoriju o oštećenom respiratornom sistemu mitohondrija u kancerogenim ćelijama (po njemu se to i naziva Varburgov efekat) dobio Nobelovu nagradu 1931. godine. Delo Otoa Varburga nije prevaziđeno. Ono je samo potisnuto. To je dobro zaslužena Nobelova nagrada, a on je nepravedno zaboravljen.
Ovaj pristup jasno pokazuje da je tvrdnja o genima kao isključivom gospodaru naših života neistinita. Takva igra, sa tumačenjem života kroz prizmu gena, isprazna je i surova. Na nju se oslanja jedan široki krug tržišnih igrača, čiji interes nije isključivo u blagostanju pacijenata, već i u maksimizaciji profita. Kao interesantan primer, može se pogledati amputacija dojke koju su preventivno počele da preduzimaju neke ličnosti iz javnog života (Anđelina Džoli) samo zato što je ustanovljeno da imaju kancerogene gene.
Naše mogućnosti za intervenciju su ogromne i naša sposobnost da se odbranimo od različitih iskušenja velika. Ništa nije zakovano u mračnom sudbinskom zapisu skrivenom u ćelijskom jezgru i u DNK. Na to ukazuju istraživanja profesora Sejfrida u kojima on ispituje mogućnosti dijetetskih (gladovanje i ketogena dijeta), neinvazivnih metaboličkih (metformin, inhibitori glutamina) i ambijentalnih (hiperbarična komora, redukcija stresa) intervencija.
To, naravno i našu odgovornost za vlastito zdravlje i zdravlje naših bližnjih čini većom.
Na slici su prikazani ishodi, u zavisnosti od statusa ćelije. Fotografija je zabeleženi snimak ekrana sa predavanja prof. Sejfrida na Jutjubu.
1. zdrava ćelija sa zdravom ćelijskom tečnošću,
2. bolesna ćelija sa bolesnom citoplazmom (ćelija raka),
3. zdrava ćelija, uprkos ubačenom bolesnom jezgru i
4. bolesna ćelija, u koju je ubačeno zdravo jezgro, sa obolelom ćelijskom tečnošću, koja ostaje kancerogena, ili se gasi i propada.
Ova objava ne predstavlja savet za lečenje koje mogu izvoditi jedino obučeni lekari, ali predstavlja prikaz jednog alternativnog metoda koji je već pokazao rezultate u praksi.
