Da li je mediteranska dijeta mrtva?

Evropska inicijativa za posmatranje dečije gojaznosti (COSI, Childhood Obesity Surveillance Initiative) je sistem posmatranja težine kod dece u osnovnoškolskom uzrastu. Ova inicijativa postoji više od deset godina i njen zadatak je da posmatra kretanje pokazatelja težine, kako bi bila u mogućnosti da ukaže na načine da se postojeće stanje popravi.

Međutim, najnoviji rezultati posmatranja dečije težine, doveli su do dramatične izjave Žuao Brede (João Breda), predsednika Svetske Zdravstvene Organizacije (WHO), koji je rekao da je mediteranska dijeta mrtva.

„Za decu u ovim zemljama, nema više mediteranske dijete,“ rekao je, „Nema više mediteranske dijete. Sada su mediteranskoj dijeti bliska deca u Švedskoj. Mediteranska dijeta je prošla i moramo da je vratimo.“

Prekomerna težina, prema najnovijem izveštaju COSI, prisutna je kod 43% kiparske dece, ali i oko 40% grčke i italijanske dece. Ako izuzmemo male države Maltu i San Marino, za njima slede zemlje iz regiona: Srbija sa oko 33% dece sa prekomernom težinom, ali i Hrvatska i Crna Gora sa skoro istovetnim procentom.

Najmanji procenat gojaznih i prekomerno teških imaju Tadžikistan (oko 8%), Turkmenistan (11) i Kazahstan (19%), a od zemalja Evropske Unije Danska (oko 19%), a dobro se drže i Norveška (23%) i Švedska (oko24%).

Siromaštvo je povoljan činilac za razvoj gojaznosti, kao i za razvoj mnogih bolesti. Moguće je da je ova „iznenadna gojaznost,“ koja je zahvatila mediteranske zemlje koje su nekada, navodno, upražnjavale zdraviju dijetu, upravo posledica finansijskih i ekonomskih poteškoća u kojima su se našle, a iz koje, prema najnovijim izveštajima, upravo izlaze.

Međutim, to ne opravdava naše ćutanje i pretvaranje da problem ne postoji, kao ni nedostatak publiciteta kada se govori o mogućnostima da se upravo ishranom redukuju negativne posledice, kao što su metabolički poremećaji: dijabetes, ili kardiovaskularne bolesti. Primetno je i da mnoge neurološke, ili nervne bolesti vode poreklo od pogrešne i prekomerne ishrane. Ovo sve dijetetiku čini najjednostavnijim postojećim metodom za prevenciju ogromne većine bolesti modernog vremena.

Sasvim je sigurno da bi već i običan razgovor o ovim temama vodio boljim uvidima i ispravnijem ponašanju u ishrani.

Mediteranska dijeta često se navodi kao jedna od najzdravijih u svetu, zbog velike proporcije voća, povrća, orašastih plodova, mahunarki i maslinovog ulja, a 2013. godine dodata je uneskovoj listi neopipljivog kulturnog nasleđa (intangible cultural heritage).

Mediteransku dijetu proslavio je Ansel Kiz (Ancel Keyes), uticajni američki lekar koji je na osnovu istraživanja u „Studiji sedam zemalja“ zaključio da se najkvalitetnija ishrana jede u oblasti Mediterana. Iako su se njegove tvrdnje o štetnosti holesterola u ishrani pokazale kao netačne, njegov pogled na mediteransku dijetu do danas je ostao dominantan u medijima, a lekari ga se drže kao svetog pisma.

Istina je, međutim, da je mediteranska dijeta zdravija od brze hrane i prevelikog unosa ugljenih hidrata koji su danas često zastupljeni u siromašnim slojevima, zbog moćne industrije procesirane hrane i slatkiša.

Put u ketoadaptaciju profesora Finija

U jednom od najboljih predavanja o masnoj ishrani koja možete pronaći na internetu, profesor Stiven Fini (Stephen Phinney) govori o tajnama Inuita i drugih Severnih naroda Amerike.

On otkriva kako je 1980. godine odbranio doktorsku tezu u kojoj je definisao pojam „ketoadaptacije“, adaptacije na metabolizam masti koja se u periodu od nekoliko nedelja dešava u organizmu čoveka koji se okrenuo pretežnoj ishrani mastima. Negde u to vreme, naišao je na istorijsko svedočanstvo koje mu je pokazalo da je izvesni poručnik Švatka (Schwatka) takvu opservaciju napravio stotinak godina ranije. Najčešće, više od 75% dnevnog unosa kalorija potiče od masti kod ovog oblika ishrane i sledstvene adaptacije na metabolizam masti koji kao glavni energent koristi ketone, umesto glukoze. Profesor Fini tvrdi da su ketoni i proces ketoze ravnopravni u proizvodnji energije, ako ne i superiorni u odnosu na uobičajeni unos ugljenih hidrata. Tradicionalnim narodima Severne Amerike često je bilo dovoljno da unesu samo oko 5% energije poreklom od ugljenih hidrata, a bili su veoma snažni, visoki i atletski građeni, često značajno viši od kolonizatorske bele populacije. Sasvim neočekivano za nas, ovi urođenički narodi izbegavali su prekomeran unos proteina, zadovoljavali bi se sa oko 20% i ostatak energije (75%, ili više) unosili bi kroz masti.

Ako izdvojite neko vreme i uprkos skromnog kvaliteta snimka ipak pogledate priču koju kazuje profesor Fini, otkriće vam se svet koji se dugo skrivao pred vašim vlastitim očima.

Američki predsednik, Tomas Džeferson bio je zadivljen kada se susreo sa grupom od 14 Oseidž (Osage) Indijanaca sa severa, koji su došli da ga posete. U jednom pismu, zabeležio je da su to “najdivniji ljudi (finest men) koje možete sresti”. Svaki od njih bio je viši od Džefersona, iako je američki predsednik bio među višim Amerikancima. Imao je oko metar osamdeset sedam (šest stopa i 2 inča) i isticao se svojom stasitošću. Međutim, posetioci, koji su bili uobičajenog rasta za svoje pleme, bili su visoki između metar devedeset osam i dva metra i trinaest santimetara (6 stopa i šest inča do 7 stopa)… Njihova dijeta sastojala se pretežno od bufalovog mesa. Posebno muškarci nisu jeli sakupljanu hranu, takvo držanje je, na neki način, među njima bilo stvar ponosa.

Ovaj, ali i drugi primeri govore o tome da u procesu rasta i razvoja, ugljeni hidrati ne moraju biti prisutni. Oni su iz kulturnih, ili ekonomskih razloga poželjni, ali ne predstavljaju neophodan, odnosno “esencijalni” nutrijent.

Džon R. Džuit (John R. Jewitt, “The Prisoner of Nootka”) našao se na početku devetnaestog veka u zarobljeništvu naroda Nutka, zbog njihovog besa na Španske trgovce u današnjoj Kanadi. Džuit je Nutkama bio vredan, jer je bio kovač, znao je da pravi predmete od metala i poštedeli su mu život. Kada im je pobegao posle dve godine zajedničkog života, postao je veoma popularan, obilazio je Kanadu i predavao o životu Nutka. Nutke su sve jeli sa mašću. Nisu jeli ni hleb, niti bilo kakav oblik skroba. Skoro sva hrana sastojala im se od proteina i od masti. Čak su i bobičasto voće posluživali u masti!

Dva Britanca, lekari Or i Gilks (Orr and Gilks) koji su živeli među Masai ratnicima 1920-ih godina, videli su da su ovi urođenici visoki i zdravi (preko metar osamdeset tri, šest stopa). Ishrana među njihovim ratnicima sastojala se od 1.1 kilograma mesa, 2 litra mleka i 50-ak mililitara krvi dnevno. Oni su u proseku bili šest inča (14.4cm) viši od svojih suseda Kikuija koji su imali poljoprivredna imanja sa okućnicama.

Masaiji su gajili stoku i neumorno je pratili, služeći se kopljima i drugim oružjem za odbranu stoke od lavova, koji su lokalna pretnja.

Doktor Džon Rae prepešačio je oko 1500 milja (oko 2.400 kilometara) crtajući mapu Kanade. Prema kilometraži pređenoj na svojim nogama, on je verovatno jedan od najvećih putnika-geografa u novijoj istoriji sveta. Dok je uz upotrebu sekstanta utvrđivao tačan položaj zvezda i određivao obrise kopna, išao je sa lokalnim stanovništvom i hranio se njihovom dijetom, prepunom masti. Dešavalo bi se da on i njegovi saputnici pojedu skoro kilogram masti dnevno, ali nikada ne bi imali problem sa energijom, ili sa skorbutom.

Poručnik Švatka je u potrazi za izgubljenim brodom i posadom američke mornarice počeo da se hrani hranom Inuita, koja je podrazumevala mnogo masti od foka i ribe. Nekoliko godina jeo je ovu hranu, ali je samo u početku, u prve tri nedelje, osetio prolaznu slabost, što je danas poznato kao fenomen adaptacije na masnu hranu (ketoadaptacija). Kada se navikao, shvatio je kako pod ekstremnim uslovima hladnoće i odsustva biljaka čovek opstaje hiljadama godina. Kada se vratio u “razvijeni” svet, Švatka je objavio dnevnik sa opisom putovanja, ali i ishrane. Ovaj dnevnik je zatim izgubljen, ali je pronađen i ponovo objavljen 1965. godine.

Doktor Stiven Fini (Stephen Phinney), čiji roditelji su bili članovi Udruženja istoričara Konektiketa, naišao je na ovaj dnevnik 1980. godine. On drži ovo uzbudljivo predavanje u kome objašnjava adaptaciju čoveka na ekstremne uslove života kroz upotrebu masti u ishrani.

Zanimljivo je da je mast kod većine starih naroda bila osnovni izbor u ishrani i da je se stari narodi nisu stideli. Njihovo zdravlje nikada nije dovođeno u pitanje, a tako ni njihova dugovečnost, iako su se svojim životom praktično, ali dramatično, suprotstavljali pomodarskoj ideji o štetnosti holesterola, koja je razvijena u drugoj polovini dvadesetog veka.

Danas, doktor Stiven Fini i veliki broj savremenih lekara, nastoje da isprave nepravdu i vrate zdrave masti u ishranu čoveka. U tu svrhu, u poslednjem delu izlaganja koje ovde prilažem, Fini pokazuje rezultate sportista (biciklista) nakon adaptacije na masnu hranu. Ovaj oblik ishrane, u kojem je iznos energije dobijen iz masti barem 75% i koji se naziva ketogena ishrana, posebno je primenljiv ako se koristi u sportovima u kojima se traži ekstremna izdržljivost, kao što su biciklizam, ili planinarenje!

Zahvaljujući inovativnim lekarima i istraživačima, masna ishrana se ponovo vraća na trpezu modernog sveta, uz uslov eliminacije ugljenih hidrata, koji kod određenog dela populacije izazivaju negativne efekte, nalik na šećernu bolest i mnoge druge metaboličke probleme.

Ovde možete videti predavanje o takozvanom “urođeničkom argumentu”, u prilog masnoj ishrani.

Napominjem da priloženi video materijal nije moj i da je moj samo prevod, koji je namenjen u svrhu obrazovanja i širenja saznanja o mogućnostima ishrane u životu čoveka.

 

Doktor Ričard Bernstin, Sesija 4: Ketoni, ketoza, ketoacidoza

Doktor Ričard Bernstin (Richard Bernstein) u ovoj epizodi govori o metabolizmu masti koji se odnosi na ketone i ketozu: proizvod razgradnje masnih kiselina, radi proizvodnje energije u organizmu. Kada se potroše zalihe glukoze u krvi, jetra najpre prerađuje glikogen, koji je skladišni, skrobni oblik šećera u telu čoveka, ali jetra počinje i proizvodnju ketona, kako bi organizam bio opskrbljen ovim alternativnim gorivom.

Ketoza, stanje u kojem se radi energije koriste masti u organizmu, pokreće se u toku perioda gladovanja, ali i ukoliko se čovek hrani masnom hranom. Ketoza nije opasno stanje. Ona je prirodno stanje, a ketoni su od suštinskog značaja za život.

Sasvim je drugi slučaj sa ketoacidozom, koja je patološki proces koji nastaje kod šećeraša koji imaju previsoku količinu šećera u krvi i koji nemaju dovoljno insulina. Ako u organizmu nema dovoljno insulina, u krvi se gomila šećer, a ćelije ne dobijaju potrebnu energiju. U slučaju šećerne bolesti, zbog nedostatka hormona insulina, ili zbog gubitka senzitivnosti hormona insulina, organizam ne može da iskoristi energiju koja se u njemu stvara. Zato nekada dolazi do patološkog procesa „ketoacidoze“ koji može biti smrtonosan, a njegova glavna prevencija je upotreba spolja unesenog insulina, kombinovanog sa pravilnom ishranom, kretanjem i stilom života. Lekari često mešaju ketozu sa ketoacidozom i boje se ketona, jer zaboravljaju na osnovne lekcije sa početka studija, misli doktor Bernstin. Zato se o ketonima raširila predrasuda kako su oni štetni sami po sebi.

U stvari, krivac za najveći broj patoloških promena kod dijabetičara upravo je stanje povišenog šećera u krvi.

Ovaj video zapis edukativnog je karaktera i nije namenjen kao savet za lečenje, koji se može dobiti jedino od lekara, u saradnji sa nutricionistom, naravno.

Doktor Erik Vestman: Uvod u ketogenu dijetu

Priloženi video jedno je od najboljih svedočanstava o dijeti sa malom količinom ugljenih hidrata i velikom količinom masti na koja sam naišao u toku svoje troipogodišnje zainteresovanosti za masnu dijetu.

Na Klinici životnog stila Univerziteta Djuk u Duramu, u Severnoj Karolini, doktor Erik Vestman, jedna od velikih zvezda novog talasa masne dijete, obraća se svojim pacijentima i daje im neposredne instrukcije kako da započnu novi oblik ishrane. On u ovom materijalu iz 2011. godine objašnjava i neke metaboličke aspekte drugačije ishrane, govoreći da je ovde reč o legitimnoj mogućnosti, a ne o eksperimentalnom pristupu. U jednom trenutku žali se da i lekarima mora da objašnjava da je reč o naučno utvrđenoj mogućnosti. Redovno izlaže na skupovima LCHF (Low Carb High Fat) zajednice u Americi, ali i širom sveta.

Doktor Vestman ima niz naučnih radova i objavljenih knjiga i značajnih funkcija u savremenoj američkoj medicini posvećenoj tretmanu gojaznosti i metaboličkih problema:

– Direktor Djuk Klinike životnog stila

– Vanredni profesor medicine Univerziteta Djuk u Duramu, Severna Karolina

– Direktor kursa medicinske kontrole gojaznošću

– Predsedavajući u Udruženju medicine gojaznosti

– Član udruženja za gojaznost

– Urednik „Gojaznost, procena i osnove tretmana“

– Autor knjige „Novi Atkins za nove vas“

Kao i svaki put, moram da naglasim da je ovaj video materijal postavljen isključivo u obrazovnu svrhu i da je za ispravljanje zdravstvenih problema neophodan kontakt sa lekarom.

Hrana sa niskim glikemijskim indeksom

Glikemijski indeks (GI) je mera koja ukazuje na to koliko određena hrana utiče na rast glukoze u krvi nakon oralnog unosa, upoređena sa istim takvim rastom nakon 100 mililitara oralno unesene glukoze. Ako je iznos glikemijskog indeksa 100, onda ta namirnica ima isti GI kao i šećer/glukoza. Ako je indeks manji od 100, namirnica izaziva manju amplitudu šećera u krvi i smatra se povoljnijom u odnosu na ovaj pokazatelj.

Ova mera je, kao što se može naslutiti, relativna. Nemamo svi istu reakciju na hranu. Nekome će šećer skočiti više, a nekome manje, u zavisnosti od stanja organizma i od nasleđenih sklonosti, a isto tako i u zavisnosti od trenutka. To što će šećerašu glukoza u krvi skočiti više, a zdravoj osobi manje, nije razlog da se poveruje kako je dijeta sa namirnicama niskog glikemijskog indeksa uvek dobro rešenje.

Glikemijski indeks tiče se samo namirnica sa ugljenim hidratima, a moguće je hraniti se i sasvim bez ugljenih hidrata, kao što je slučaj u ketogenoj dijeti, mada takav ekstreman oblik ishrane verovatno nije preporučljiv, osim u terapeutske svrhe i uz lekarske savete.

Iz nekog razloga, u Australiji, na Univerzitetu u Sidneju, nalazi se međunarodna baza podataka o GI, u kojoj se čuvaju rezultati ispitivanja GI u Australiji i drugde u svetu. Prirodno je da su rezultati praćeni razlikama, zbog raznovrsnih svojstava hrane i zbog različitog statusa subjekata koji konzumiraju ispitivanu hranu.

Najveći broj sirovih jestivih biljaka nema visok glikemijski indeks, a to se odnosi i na domaću kuvanu hranu (ako se ne prekuva), ali procesirana hrana ima povećan glikemijski indeks u odnosu na svoje sirove oblike. Veliki broj industrijski obrađenih namirnica ima visoku ovu vrednost. Ćelije biljaka se u industrijskoj obradi uništavaju i pretvaraju u skrob, a tako i vlakna koja su ugljeni hidrati sa inače povoljnim efektom na organizam. Od industrijski pripremljene hrane, šećer u krvi najčešće visoko skače, jer se ona predugo priprema i u nju se stavljaju različiti dodaci koji nemaju blagotvoran efekat na organizam. Tipičan takav dodatak koji se stavlja u industrijsku ishranu je šećer! Industrijski pripremljena hrana veoma često se pravi tako da se u njoj termički i putem aditiva unište, ili spreče mikroorganizmi.

Niži je GI integralnih žitarica, mahunarki, paprika, pečuraka, semenki i orašastog voća, ali i slatkog voća, zato što sama fruktoza ima nizak GI, iako je u pitanju voćni šećer.

Ipak, podrazumeva se da je ovakvo posmatranje fruktoze pogrešno, jer je ona veoma štetna za šećerne bolesnike i za osobe sa metaboličkim problemima. Fruktoza podiže iznos šećera u krvi, ali ne angažuje insulin. Ona angažuje značajne resurse same jetre koja je jedina može obraditi i često se posmatra kao jedan od uzroka dijabetesa, jer se u novije vreme počela previše koristiti i to u svom slobodnom obliku. Fruktoza u voću je drugačija priča, jer je u voću uobičajeno prate i vlakna, koja usporavaju obradu šećera i smanjuju opterećenje jetre. Priroda se uvek postara da uz opasnost ponudi i neko olakšanje, ali industrijski procesi prerade i industrijski izumi najčešće nemaju takvo delovanje.

Glukozno-fruktozni sirup, koji je izum dvadesetog veka i koji se jeftino ekstrahuje iz kukuruza, smatra se jednim od glavnih uzroka gojaznosti i dijabetesa kod Amerikanaca, a onda i u ostatku sveta. Ovaj sirup ima visok GI. Neko je jednom smislio šalu da je kukuruzni glukozno-fruktozni sirup smišljen u japanu, radi osvete za američko bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, a ja sam tu šalu čuo od poznatog američkog interniste i borca protiv fruktoze dr Dejvida Lustiga. Tvorac sirupa je izvesni japanski naučnik Jošijuki Takasaki (Yoshiyuki Takasaki), koji je proces proizvodnje kukuruznog sirupa sa visokim sadržajem fruktoze osmislio koristeći bakterijske enzime za preradu kukuruznog skroba.

Iako dobar za prevenciju šećerne bolesti, glikemijski indeks je neadekvatan kao jedina osnovica dijetetske ishrane, čak i u dijeti za dijabetičare, iako je bolji nego standardna dijeta. On ne obraća pažnju na činjenicu da su određene vrste šećera (fruktoza, ali i neki drugi) takođe toksične za mnoge osobe, a posebno za dijabetičare i osobe sa metaboličkim sindromom/predijabetesom.

Osim toga, GI ne govori ništa o mogućim negativnim reakcijama na određene namirnice koje se u praksi nazivaju senzitivnošću, ili netolerantnošću, ili alergijama, a koje moraju biti sagledane, kako bi se ponudila kvalitetna ishrana.

Dijeta koja se oslanja na nizak GI namirnica ne može se bezrezervno primeniti na osobe koje imaju nisku toleranciju na ugljene hidrate, kao što je slučaj sa dijabetičarima. Za njih je verovatno potrebno ozbiljnije uzdržavanje od hrane i od namirnica sa ugljenim hidratima.

Većina dijeta iz skorije prošlosti naroda na Balkanu spada u dijete sa niskim GI, mada sve one sadrže mnogo ugljenih hidrata u sebi. Naši preci hranili su se pretežno ugljenim hidratima, ali je i njihov stil života bio daleko aktivniji, sa velikim akcentom na dobro integrisanoj socijalnoj zajednici i izloženošću prirodnim elementima (vetar, sunce, kiša, hladnoća, vrućina, itd), izloženošću biljnom i životinjskom svetu, uključujući i bakterije i parazite, kao i određenim elementima duhovnosti (religioznost, vera u natprirodno) koji su verovatno pomagali boljem funkcionisanju organizma, jer se čovekovo zdravlje ne postiže samo unosom namirnica, već i dobrim mentalnim statusom organizma, što obuhvata i kontrolu stresa i iskrenu razmenu pozitivnih emocija, kao što je slučaj u bračnoj zajednici, ili u rođačkoj ljubavi koja je bila značajnija u prošlosti, kada su socijalne veze bile jače. Dobro je kada se čovek nalazi u mirnoj sredini ispunjenoj ljubavlju i osećanjima sigurnosti, a nama je to u savremeno doba teško da postignemo.

Kada govorimo o fizičkom stresu, nekada je dobro da ovaj stres bude potenciran. To potvrđuje blagotvorna upotreba saune, ili tuširanje hladnim tušem i kupanje u ledenoj vodi, kao i povremeno gladovanje, ili ekstreman fizički rad.

Ono što je slabost dijete koja se oslanja na niži glikemijski indeks hrane jeste to što uprkos mnogim merenjima GI, individue ispoljavaju ličnu reakciju na ishranu. Ako je nečiji organizam previše kompromitovan lošim stilom života, onda je potrebno dodatno umanjiti prisustvo ugljenih hidrata, tako da se takvom organizmu vrati insulinska senzitivnost, odnosno da se smanji nivo šećera u krvi. U takvim slučajevima nije dovoljno samo unositi namirnice sa nižim iznosom ugljenih hidrata, već je uz pomoć lekara i nutricioniste potrebno primeniti masnu ishranu, sa minimumom ugljenih hidrata, tako da se smanji nepotrebno lučenje insulina i da se snizi nivo šećera u krvi, uz upotrebu suplemenata i možda neophodnih lekova.

Glikemijsko opterećenje (Glycemic Load) je mera povezana sa glikemijskim indeksom. Ono je praktična mera koja pokazuje kako se određena hrana odražava na nivo šećera u krvi kada se unese u tipičnoj količini. Ova mera je prilično subjektivna i nepouzdana, jer ona označava jednu porciju svakog od posmatranih nutrijenata koji u sebi sadrži ugljene hidrate. Tako je neko odredio da jedna „porcija“ lubenice od 100 grama u sebi ima 5 grama ugljenih hidrata i to se množi sa lubeničinim glikemijskim indeksom koji iznosi 72 (72 je posledica praktičnih posmatranja i ispitivanja), a onda se ova vrednost deli sa sto i dobija se vrednost glikemijskog opterećenja, to jest (72 x 5 = 360/100 = 3.6). Dakle, iako je glikemijski indeks lubenice visok, njeno glikemijsko opterećenje je malo, pa se lubenica smatra hranom sa povoljnim glikemijskim opterećenjem i ne smatra se prevelikim problemom u ishrani.

Problem sa ovakvim primerima (preuzetim sa Wikipedije), nalazi se u tome što, iako je ovakva kalkulacija tačna, ona je pomalo naivna, jer je sa nekim namirnicama teško biti uzdržan. One se bespoštedno jedu, jer su veoma privlačne, ali one istovremeno raspaljuju apetit, pa se u taj niz ishrane ubrzo ubacuju i druge namirnice, sve dok se glad ne utaži. Da li možete da se setite da ste ikada mirno i odmereno pojeli sto grama lubenice i zadržali se na tom jednom parčetu? Ja ne mogu.

Ova izveštačenost dijete uz koju čovek mora da ima izuzetno snažnu volju verovatno je i njena glavna slabost. Ova dijeta se najčešće koristi za prevenciju dijabetesa, ali je u tretmanu ove bolesti slaba, što je i prirodno, jer igra na kartu neprestanog prisustva ugljenih hidrata u organizmu, a oni dijabetičare razdražuju i ne mogu ih zasititi. Masnije dijete (Atkinsova, ketogena dijeta i drugi oblici LCHF dijeta) pokazuju bolja svojstva kada je reč o smirivanju gladi. Glad je u velikoj meri hormonski fenomen i tek kada se vrati senzitivnost insulina, leptina, glukagona i grelina (hormona važnih za status sitosti), organizam dolazi u stanje u kojem može da se uzdrži od hrane, pa i da uđe u avanturu gladovanja.

Ovaj pristup ishrani plod je modernih istraživanja u toku 1980-ih godina u Severnoj Americi, to jest u Kanadi, u vreme kada je uverenje o štetnosti holesterola bilo na vrhuncu. Istovremeno, lekari i naučnici te epohe verovali su da su ugljeni hidrati neophodnost u ishrani. Oni su takođe mislili i da je holesterol štetan i da izaziva kardiovaskularna oboljenja. Danas, kada znamo da holesterol u ishrani nije štetan, jer to potvrđuju solidna naučna istraživanja na velikim uzorcima (kanadska studija PURE na uzorku od preko 130.000 ljudi u 18 zemalja i u periodu od nekoliko godina i norveška studija HUNT, na uzorku od preko 60.000 ljudi, u periodu od nekoliko decenija), a isto tako smo se osvedočili i da so kod većine ljudi može da se unese u toku dana u količini od oko 5 grama sa korisnim posledicama po organizam, dugovečnost i zdravlje, znamo da ishrana ne mora da se zasniva samo na sniženom glikemijskom indeksu, ili opterećenju, već i na povećanom unosu masti. Masti nam omogućavaju brže zasićenje, a istovremeno nas oslobađaju od neprestanog osećaja gladi, koji je karakterističan za osobe sklone gojaznosti i dijabetesu.

Dijete moraju biti praćene promenama u životnom stilu i to znači da uz dijetu treba primeniti i meditacije (molitvu, čitanje, pozitivno razmišljanje), a svakako treba primeniti i neki oblik fizičkog vežbanja i kretanja, jer se tako organizam dovodi u aktivno stanje i obnavlja kvalitetno, ne gubeći mišiće dok gubi kilograme.

Potrebno je motriti na organizam dok traje poseban režim ishrane, uz angažman nutricioniste i lekara, jer oni mogu dati dobar savet o strategiji ishrane. Iako dijete sa sniženim GI deluju kao odličan izbor, posmatranje organizma u toku primene dijete može nam dati odgovor da li je ona pravi izbor za njega. Posle početnog stresa od promenjenog režima ishrane, već nakon dve-tri nedelje, možemo i sami proceniti da li nam takav režim odgovara.

Izuzetno je važno shvatiti da je moderno vreme donelo mnoge štetne navike i da se nikada ne treba vratiti na onaj oblik ishrane koji je zastupljen kod većine stanovništva. Iako je takva ishrana danas „uobičajena“, ona time nije postala ispravna. Ono što većina danas radi nije dobro merilo za našu ishranu, a posebno ako smo oslabljenog zdravlja. Nama sada treba hrana sa što manje rafiniranih ugljenih hidrata, a sa što više vlakana, sa dovoljno proteina i sa dovoljno zdravih masti.