Put u ketoadaptaciju profesora Finija

U jednom od najboljih predavanja o masnoj ishrani koja možete pronaći na internetu, profesor Stiven Fini (Stephen Phinney) govori o tajnama Inuita i drugih Severnih naroda Amerike.

On otkriva kako je 1980. godine odbranio doktorsku tezu u kojoj je definisao pojam „ketoadaptacije“, adaptacije na metabolizam masti koja se u periodu od nekoliko nedelja dešava u organizmu čoveka koji se okrenuo pretežnoj ishrani mastima. Negde u to vreme, naišao je na istorijsko svedočanstvo koje mu je pokazalo da je izvesni poručnik Švatka (Schwatka) takvu opservaciju napravio stotinak godina ranije. Najčešće, više od 75% dnevnog unosa kalorija potiče od masti kod ovog oblika ishrane i sledstvene adaptacije na metabolizam masti koji kao glavni energent koristi ketone, umesto glukoze. Profesor Fini tvrdi da su ketoni i proces ketoze ravnopravni u proizvodnji energije, ako ne i superiorni u odnosu na uobičajeni unos ugljenih hidrata. Tradicionalnim narodima Severne Amerike često je bilo dovoljno da unesu samo oko 5% energije poreklom od ugljenih hidrata, a bili su veoma snažni, visoki i atletski građeni, često značajno viši od kolonizatorske bele populacije. Sasvim neočekivano za nas, ovi urođenički narodi izbegavali su prekomeran unos proteina, zadovoljavali bi se sa oko 20% i ostatak energije (75%, ili više) unosili bi kroz masti.

Ako izdvojite neko vreme i uprkos skromnog kvaliteta snimka ipak pogledate priču koju kazuje profesor Fini, otkriće vam se svet koji se dugo skrivao pred vašim vlastitim očima.

Američki predsednik, Tomas Džeferson bio je zadivljen kada se susreo sa grupom od 14 Oseidž (Osage) Indijanaca sa severa, koji su došli da ga posete. U jednom pismu, zabeležio je da su to “najdivniji ljudi (finest men) koje možete sresti”. Svaki od njih bio je viši od Džefersona, iako je američki predsednik bio među višim Amerikancima. Imao je oko metar osamdeset sedam (šest stopa i 2 inča) i isticao se svojom stasitošću. Međutim, posetioci, koji su bili uobičajenog rasta za svoje pleme, bili su visoki između metar devedeset osam i dva metra i trinaest santimetara (6 stopa i šest inča do 7 stopa)… Njihova dijeta sastojala se pretežno od bufalovog mesa. Posebno muškarci nisu jeli sakupljanu hranu, takvo držanje je, na neki način, među njima bilo stvar ponosa.

Ovaj, ali i drugi primeri govore o tome da u procesu rasta i razvoja, ugljeni hidrati ne moraju biti prisutni. Oni su iz kulturnih, ili ekonomskih razloga poželjni, ali ne predstavljaju neophodan, odnosno “esencijalni” nutrijent.

Džon R. Džuit (John R. Jewitt, “The Prisoner of Nootka”) našao se na početku devetnaestog veka u zarobljeništvu naroda Nutka, zbog njihovog besa na Španske trgovce u današnjoj Kanadi. Džuit je Nutkama bio vredan, jer je bio kovač, znao je da pravi predmete od metala i poštedeli su mu život. Kada im je pobegao posle dve godine zajedničkog života, postao je veoma popularan, obilazio je Kanadu i predavao o životu Nutka. Nutke su sve jeli sa mašću. Nisu jeli ni hleb, niti bilo kakav oblik skroba. Skoro sva hrana sastojala im se od proteina i od masti. Čak su i bobičasto voće posluživali u masti!

Dva Britanca, lekari Or i Gilks (Orr and Gilks) koji su živeli među Masai ratnicima 1920-ih godina, videli su da su ovi urođenici visoki i zdravi (preko metar osamdeset tri, šest stopa). Ishrana među njihovim ratnicima sastojala se od 1.1 kilograma mesa, 2 litra mleka i 50-ak mililitara krvi dnevno. Oni su u proseku bili šest inča (14.4cm) viši od svojih suseda Kikuija koji su imali poljoprivredna imanja sa okućnicama.

Masaiji su gajili stoku i neumorno je pratili, služeći se kopljima i drugim oružjem za odbranu stoke od lavova, koji su lokalna pretnja.

Doktor Džon Rae prepešačio je oko 1500 milja (oko 2.400 kilometara) crtajući mapu Kanade. Prema kilometraži pređenoj na svojim nogama, on je verovatno jedan od najvećih putnika-geografa u novijoj istoriji sveta. Dok je uz upotrebu sekstanta utvrđivao tačan položaj zvezda i određivao obrise kopna, išao je sa lokalnim stanovništvom i hranio se njihovom dijetom, prepunom masti. Dešavalo bi se da on i njegovi saputnici pojedu skoro kilogram masti dnevno, ali nikada ne bi imali problem sa energijom, ili sa skorbutom.

Poručnik Švatka je u potrazi za izgubljenim brodom i posadom američke mornarice počeo da se hrani hranom Inuita, koja je podrazumevala mnogo masti od foka i ribe. Nekoliko godina jeo je ovu hranu, ali je samo u početku, u prve tri nedelje, osetio prolaznu slabost, što je danas poznato kao fenomen adaptacije na masnu hranu (ketoadaptacija). Kada se navikao, shvatio je kako pod ekstremnim uslovima hladnoće i odsustva biljaka čovek opstaje hiljadama godina. Kada se vratio u “razvijeni” svet, Švatka je objavio dnevnik sa opisom putovanja, ali i ishrane. Ovaj dnevnik je zatim izgubljen, ali je pronađen i ponovo objavljen 1965. godine.

Doktor Stiven Fini (Stephen Phinney), čiji roditelji su bili članovi Udruženja istoričara Konektiketa, naišao je na ovaj dnevnik 1980. godine. On drži ovo uzbudljivo predavanje u kome objašnjava adaptaciju čoveka na ekstremne uslove života kroz upotrebu masti u ishrani.

Zanimljivo je da je mast kod većine starih naroda bila osnovni izbor u ishrani i da je se stari narodi nisu stideli. Njihovo zdravlje nikada nije dovođeno u pitanje, a tako ni njihova dugovečnost, iako su se svojim životom praktično, ali dramatično, suprotstavljali pomodarskoj ideji o štetnosti holesterola, koja je razvijena u drugoj polovini dvadesetog veka.

Danas, doktor Stiven Fini i veliki broj savremenih lekara, nastoje da isprave nepravdu i vrate zdrave masti u ishranu čoveka. U tu svrhu, u poslednjem delu izlaganja koje ovde prilažem, Fini pokazuje rezultate sportista (biciklista) nakon adaptacije na masnu hranu. Ovaj oblik ishrane, u kojem je iznos energije dobijen iz masti barem 75% i koji se naziva ketogena ishrana, posebno je primenljiv ako se koristi u sportovima u kojima se traži ekstremna izdržljivost, kao što su biciklizam, ili planinarenje!

Zahvaljujući inovativnim lekarima i istraživačima, masna ishrana se ponovo vraća na trpezu modernog sveta, uz uslov eliminacije ugljenih hidrata, koji kod određenog dela populacije izazivaju negativne efekte, nalik na šećernu bolest i mnoge druge metaboličke probleme.

Ovde možete videti predavanje o takozvanom “urođeničkom argumentu”, u prilog masnoj ishrani.

Napominjem da priloženi video materijal nije moj i da je moj samo prevod, koji je namenjen u svrhu obrazovanja i širenja saznanja o mogućnostima ishrane u životu čoveka.

 

Ričard Bernstin: Inženjer koji je morao da postane lekar

Ričard Bernstin (Richard Bernstein) rođen je 1934. godine u Njujorku. U dvanaestoj godini oboleo je od dijabetesa tipa 1. Na sreću, egzogeni insulin već je postojao i dečak je ostao u životu, ali su posledice bolesti počele veoma rano da se ispoljavaju: oslabljeni vid, oslabljeni bubrezi, a nešto kasnije javili su se i srčani problemi.

Ričard je postao inženjer i u jednom delu svoje karijere bavio se opremom za medicinske laboratorije. Preokret u njegovom životu nastao je kada je shvatio da je šećer u krvi moguće kontrolisati uz upotrebu elektronskih aparata za merenje glukoze i pažljivo prilagođavanje ishrane. Ričard je počeo sa opsesivnim merenjima koja je dokumentovao, a zatim je ušao u konverzaciju sa lekarima, kako bi svoja iskustva i rezultate podelio sa drugima. Nije naišao na razumevanje i odlučio je da se ignoraciji suprotstavi na svoj način.

Ovde prilažem kratki uvid u priču inženjera koji je odlučio da postane lekar.

Doktor Bernštajn je stvorio novi i inteligentan pristup tretmanu dijabetesa tipa 1 u vreme kada za tehnologiju nije bilo razumevanja. Činjenica da je on i danas živ i da ima hiljade pacijenata na koje je preneo svoje neobičnu, ali zdravu praksu, govori u prilog dijete sa niskom količinom ugljenih hidrata. Uzdržanje se i ovde pokazuje kao dobar pristup u tretmanu. Dijeta je silna isto koliko i lekovi.

Doktor Bernštajn smatra da pacijenti oboleli od dijabetesa moraju znati o bolesti isto koliko i lekari i imati odgovoran odnos prema svojem zdravlju, jer niko drugi neće brinuti o njima kao oni sami.

Svaka terapija dijabetesa, naravno, mora biti oslonjena na savet kvalifikovanog lekara, tako da i ovaj prilog služi kao podsećanje na mogućnost jedne kvalitetnije prakse.

Očinska figura doktora Bernstina sadrži u sebi smešne i bolne aspekte i predstavlja jedno neobično i uzvišeno iskustvo životne pobede.

 

Zdravlje i zajednica

Hipoteza hemijske neravnoteže kod duševnih bolesti

Pisci antipsihijatrijskog opredeljenja govorili su da medicinski sistem lečenja duševnih bolesnika nije dovoljno human i da on nepotrebno poseže za medikamentima, umesto da popravi socijalne okolnosti pacijenta i komunikaciju sa njim, što navodno nije previše teško.

Međutim, praksa je pokazala da je osetljive osobe jednostavnije izložiti dejstvu medikamenata i institucionalnom okruženju bolnice zatvorenog tipa, makar i na kratko, nego omogućiti im povoljan društveni ambijent. U ovakvom razmišljanju nije se toliko vodilo računa o dobrobiti pacijenta, koliko o udobnosti života onih koji su u pacijentovoj blizini.

S druge strane, u pozadini koncepta lečenja duševnih bolesti lekovima, nalazi se pretpostavka da osoba ima hemijski problem u mozgu i da lekovi pomažu da se taj problem kompenzuje i dovede u balans.

Ova pretpostavka naziva se pretpostavkom o hemijskom disbalansu u mozgu i nervnom sistemu, o poremećaju hemijske ravnoteže i ona nikada nije dokazana, jednim delom i zbog toga što je mozgu nemoguće pristupiti, čak i najmodernijim naučnim sredstvima koja nisu invazivna, dok je čovek živ. Uobičajeno se sačeka kraj života pojedinca pa se tek onda pristupi obdukcionom fizičkom ispitivanju tela, često bez jasnih rezultata. Godine 2017, u zatvoru u Americi umro je poznati igrač američkog fudbala Aron Hernandez (Aaron Hernandez), nakon brojnih incidenata i nasilnih činova i nedokazane optužbe za ubistvo bivšeg prijatelja. Na kraju je u zatvorskoj ćeliji izvršio samoubistvo. Njegov život odisao je nasiljem, ali obdukcija ovog 27-godišnjeg čoveka pokazala je propalu strukturu mozga koja bi se u njegovoj struci možda iskazala tek u šezdesetim godinama. Njegov mozak godinama je propadao od posledica slučajnih udaraca u glavu koji su američkom fudbalu svojstveni, ali to u Aronovom slučaju niko nije pretpostavljao, niti su dijagnostičke metode za otkrivanje ove vrste poremećaja postale dostupne, ili uobičajene u SAD tako da bi se svako prema potrebi mogao ispitati. On je osuđen i zatvoren, kao izgrednik, a nikome nikada pre toga nije palo na pamet da njegovo ekscesivno ponašanje potiče od strukturalnog poremećaja mozga, niti da je negde možda dostupan tretman. Ova vrsta moždanog poremećaja danas se naziva generičkim imenom “traumatska povreda mozga” (TBI – traumatic brain injury) i jedan od dokazano delotvornih tretmana za njega je ketogena dijeta. Veoma često od ove vrste povreda oboljevaju profesionalni igrači američkog fudbala, bokseri i drugi pojedinci koji se bave rizičnim zanimanjima. Naravno, najbolji tretman za ovaj problem je prevencija i najjednostavnije je da osobe koje su imale povrede glave, ili koje su izložene toj opasnosti, prestanu sa svojim opasnim aktivnostima. Prema novijim saznanjima, pod posebnim rizikom od ozbiljnih konsekvenci za TBI nalaze se osobe koje su nosioci ApoE4 gena, osobito ako su ga preuzeli od oba roditelja. To je zanimljiv detalj koji, naravno, nije jedini, a koji donekle ukazuje da moderno vreme donosi nove analitičke tehnike kojima se može produbljeno razumeti zdravlje čoveka i pomoći mu u brizi o duši i telu.

Ako je problem mentalnih bolesti u hemiji organizma bolesnika, on nije dovoljno dokazan. Ako je problem u patološkim strukturama tkiva, onda se one kod tih ljudi ne vide uvek na nedvosmislen način.

Mentalne bolesti su i metafora za bilo koju bolest koju moderna nauka pokušava da izleči primenom medikamenata i invazivnih metoda. U pozadini svega često se nalaze suptilna i neuhvatljiva dejstva sila koje nisu oličene u strukturama, niti u tkivima, nego u kombinacijama struktura i tkiva, te spoljašnjih i unutrašnjih uticaja.

Dugovečnost i društvena sreća

Socijalna interakcija veoma snažno utiče na nastanak i tok bolesti, za šta primere vidimo u svom okruženju. Socijalna integrisanost, ili izolacija često određujuće utiču na zdravlje pojedinca. To nije samo posledica “stresa”, već i egzistencijalno izmenjenog stanja društvenih zajednica, a to stanje proizvodi bolest, to jest, utiče na njen nastanak.

Ako dođete u priliku da popunjavate psihološki test ličnosti u nekoj većoj kompaniji, zbuniće vas saznanje da rezultat testa često govori o sklonosti osobe koja ga je rešavala prema kanceru. To vam, naravno, psiholozi nikada neće saopštiti. Informacija o tome da je rešavač sklon kanceru, ostaće u kancelarijama izvođača testiranja. Ona, verovatno služi tome da impresionira same psihologe i eventualno njihove poslodavce, jer nije jasno kakve bi još praktične implikacije mogla imati. Kakve veze ima psiha sa telom i telesnim oboljenjima? Pa ipak, ovakve interpretacije su sasvim tipična stvar. Očigledno je da je neko uvideo povezanost između psihološke strukture i oboljevanja od kancera i uneo je u osnovna objašnjenja ličnosti. Ovi testovi proizvode se u Americi, a domaći psiholozi ih, uz malo prilagođavanje (ako im se dozvoli), pripremaju za lokalnu upotrebu. Sasvim je drugo pitanje upotrebe reči “kancer” u interpretacijama psihološkog testiranja. To je reč koje se danas svi plaše. Ona ima veliki autoritet i izaziva instinktivnu pažnju. Narcisoidni psiholozi mešaju se u tuđu oblast (onkologiju) zato što su svesni da im takvo privlačenje pažnje donosi publicitet i mistično osećanje da oni znaju neku tajnu koju drugi ljudi ne znaju. Najava sklonosti neke osobe prema kanceru posledica je uočene povezanosti za koju se verovatno niko ne može zakleti da je kauzalna i večita, nego samo privremena i površinska. Postavlja se prirodno pitanje: zašto bi poslodavca uopšte bilo briga da li je njegov zaposleni sklon kanceru koji će se, čak i u slučaju da je predikcija tačna, možda ispoljiti tek nakon završenog radnog veka?

Srednje očekivano trajanje života u Sjedinjenim Državama danas je kraće nego pre trideset godina. ( https://www.statsnews.com/2016/12/08/life-expectancy-shorten-american/ ) Izgleda da ni njima nije tako udobno kao što nam izgleda kada gledamo njihove popularne humorističke televizijske serije. Isto se može reći i za mnoge druge razvijene zemlje. Srednje očekivano trajanje života skraćuje se, uprkos tehnološkom napretku i napretku hemije.

Dakle, ne živi se samo kod nas kraće i lošije, premda smo mi uvek ispred svog vremena i iznad okolnosti.

Moguće je da je socijalno tkivo daleko važnije za zdravlje i blagostanje pojedinaca nego što su nam to priznavali na časovima prirodnih nauka u srednjoj i osnovnoj školi, kada su nam nastavnici pomalo s visine, pričali o društvenim naukama, kao da ove raznovrsne discipline pripadaju odvojenim svetovima, a ne jednom jedinom koji imamo. U tom svetu, nama je važno da postignemo sreću i ostvarimo smisao, a ne da se prilagodimo, uklopimo se i budemo funkcionalni.

Balans između prilagođenosti društvu i osećanja smisla

Jer, vi zaista ne želite samo da se uklopite, prilagodite i funkcionišete. To nije vaša osnovna želja. To je više osnovna želja vašeg okruženja, kako biste im manje smetali. Prilagođenost je zaista neophodna, kako niko nikome u socijalnom okruženju ne bi smetao, ali ona je samo jedan element u vašem ostvarenju sreće, jer pred vama stoji i zadatak da osetite zadovoljstvo svojim postojanjem i svojim delanjem. Ni prilagođenost, niti funkcionalnost, uopšte ne moraju biti ostvarene kako biste vi osetili sreću, a često je i nemoguće prilagoditi se ako se ne oseća smisao. Zato je borba čoveka za zdravlje istovremeno i borba za smisao, a najuspešnije društvene sredine u stanju su da dobro podmire zajednicu, kao i vlastita osećanja pojedinca i njegovu potrebu za smislom.

Zaključak

Svet je jedan. Prirodne nauke nisu objektivne ništa više negoli društvene, jedino su nešto sagledivije i prostije. Naš život je jedinstven. U svetu ljudskih saznanja, život je izdeljen radi veće preglednosti, a ne zato sto je stvarnost izdeljena sama po sebi. U toj velikoj građevini ljudskih saznanja, ne treba se odricati ni jednog saznanja, niti metoda koji mogu biti od koristi, pa čak ni ako određene delotvorne metode i saznanja trenutno ne razumemo u potpunosti. Takav je, recimo, slučaj sa akupunkturom i sa homeopatijom. Zdravlje je povezano sa biološkim, ali i sa socijalnim činiocima. Ono je egzistencijalna činjenica kojoj se može naškoditi, ako se bilo koji deo te slagalice zapusti.

Kako Masai ratnici brane svoj izvor ishrane?

Pre nekoliko godina objavljen je ovaj video zapis koji su napravili turisti u Africi, verovatno u Keniji, gde se nalazi pleme Masai ratnika.

Iako su Masai ponosan narod velike tradicije, sa iskustvom u stočarskoj poljoprivredi i ratovanju, a veoma su zanimljivi i zbog neraskinute veze sa davninom, danas se može videti elegantan spoj modernih vremena, kroz upotrebu mobilnih telefona i poslovnu saradnju sa turističkim agencijama.

Ne možemo im zameriti, jer smo i mi ušli u iste tokove i postepeno prihvatamo svaki moderni trend, istovremeno se odričući svojeg nasleđa. Kada u svetu ljubav prema drevnim navikama ponovo dođe u modu, biće tako i kod nas. Jedino se nadamo da će se to dogoditi blagovremeno i u duhu mira i tolerancije.

Na ovom snimku, turisti su snimili lava koji proždire govedo iz krda obližnjeg plemena. Snimak sadrži neugodne kadrove, pa treba da ga izbegnete, ako ne podnosite pogled na surovost života u prirodi. Iako traje oko pet minuta, treba ga pogledati celog, na miru, kako bi se dobro osetila atmosfera.

Mladići se zatrčavaju na lava, koji ih zbunjeno gleda, a zatim ustaje da im se suprotstavi. Mladići se ne zaustavljaju na pretnju, nego još odlučnije trče prema lavu. Na osnovu ovog snimka može se shvatiti da među mladićima postoji strah od kukavičluka i ruganja vršnjačke grupe koji nadjačava strah od lava!

To je primer moralnosti. Ovo, naravno, ne bi bilo moguće kada bi samo jedan mladić bio hrabar, a ostali uzdržani.

To je i primer čovekovog položaja u prirodi. Iako je lav kralj svih životinja, čovekovo mesto je visoko iznad.

Ovako se čuvaju goveda, ovako se brani svoj posed!

Turisti su se lepo zabavili u dešavanju sa dozom horora, a nama je ostalo izvanredno svedočanstvo.

Obratite pažnju na to da su neki mladići odeveni u tradicionalnu nošnju, a neki u savremena odela i da njihov izgled sa sobom nosi dozu manekenske doteranosti za fotografisanje.