Evo jedne zanimljive vesti o devojčici iz mešovitog braka, iz dubina Sibira, u današnjoj Rusiji. Ona je, naime živela pre oko 90 hiljada godina i majka joj je bila Neandertalka, a otac denisovski čovek, te je njen genetski materijal nasleđen od roditelja 50:50%. Ove zapanjujuće podatke o ženskom detetu koje je živelo do oko trinaeste godine, otkrili su genetskom analizom stručnjaci Instituta za evolutivnu antropologiju u Lajpcigu, u Nemačkoj, na osnovu ostataka iz čuvene Denisovske pećine. Ovo je, pored ostalog i dokaz da su se vrste koje su postojale istovremeno sa homo sapijensom ukrštale, te da je moguće i da nisu nestale pod nekim nemilim okolnostima, već da su se spontano stopile sa danas jedinom preostalom rasom hominida.
Tag: nasleđe
Nasleđeni strah i miris trešnje
Eksperiment iz 2013. godine u kojem su miševi bili izloženi snažnom mirisu trešnje i istovremeno dobijali bolne strujne udare preko elektroprovodljive podloge, predstavlja jednu poetičnu ludost moderne nauke. Eksperimentu su, kao što to u životu ponekad biva, ali i prema zamisli naučno raspoloženih gospodara mišjih sudbina, bili izloženi samo muški miševi.
Tim miševima kasnije je dozvoljeno da dobiju potomstvo. Već u prvoj generaciji, mladi miševi i mišice imali su izraženu senzitivnost na miris trešnje. Njihov organizam je na taj miris reagovao nervozom i izmenjenim ponašanjem. Istovremeno, ti mladi miševi pokazivali su i neke druge znake traumatizovanog potomstva: smanjenu insulinsku senzitivnost i sklonost ka rizičnijem ponašanju.
Strah se na neki način može naslediti, mada je diskutabilno kako do toga dolazi, da li je u pitanju beleška na genima (proces metilacije), ili na genetskim fragmentima kao što su prečage koje ih spajaju – histoni, ili konačno, beleška na složenim molekulima ribonukleinsle kiseline (RNK)? Tek, jasno je da neka beleška, neki nasledni zapis, postoji.
Posmatranja iskustava ratnih zarobljenika, ukazuju na to da se veoma često negativne zdravstvene posledice ispoljavaju kod njihovog potomstva rođenog nakon zarobljavanja. U ovome se takvo potomstvo razlikuje od ostalih vršnjaka. Sinovi ratnih zarobljenika imaju oko 11% veću smrtnost i to uglavnom zbog izliva krvi u mozak, ali i zbog kancera, bez obzira na ostale socioekonomske pokazatelje.
Sećanje na „opasni“ miris trešnje kod miševa izvesno nije preneseno nekim tajanstvenim podučavanjem mladih, jer su oni odmah po rođenju odvojeni od ustrašenih roditelja i povereni mirnim i neustrašenim porodicama.
Nismo li i mi možda postali bojažljivi ili makar osetljivi za određene teme zbog nasleđa svojih otaca? Prostor na kome živimo obiluje strašnim uspomenama.
Ipak, priloženi članak ukazuje na to da se strah možda i ne nasleđuje, ali da se povećana senzitivnost na miris trešnje javlja kod potomstva miševa izloženih jednom surovom eksperimentu.
https://www.bbc.com/future/article/20190326-what-is-epigenetics
Evo i originalnog sažetka eksperimenta:https://www.nature.com/articles/nn.3594
Ispoljenje povoljnih genetskih osobina kao posledica fizičkog vežbanja
Ronda Patrik (Rhonda Patrick) piše na svojoj stranici „Found my Fittnes“:
“Tri meseca fizičkog vežbanja reprogramiralo je DNK sperme zdravih mladih muškaraca.
Vežbanje je ućutkalo gene koji se odnose na više bolesti, uključujući šizofreniju, Parkinsonovu bolest, cervikalni kancer, leukemiju i autizam. Naprotiv, vežbanje je aktiviralo gene koji su uključeni u razvoj i prilagođavanje na vežbanje.”
Priloženo je jedno od savremenih istraživanja uticaja ponašanja na rad gena. Istraživanje je iz 2016. Ne treba čekati na magičnu pilulu. Oko nas su na dohvat ruke sredstva koja mogu popraviti naš život i život našeg potomstva, preciznija i bolja od bilo kog medicinskog proizvoda. A ta sredstva, iako prosta i uobičajena, mi često ignorišemo.
Zar nam je zaista potrebno da nam sofistikovane laboratorije koje ezoterijskim, supermodernim metodima ispituju izmene metiloma na DNK potvrde ono što su naši babe i dede znali bez ijednog dana škole?
Ili, kako to kaže Psalam, još stariji izvor:
“Kloni se oda zla i čini dobro, traži mira i idi za njim” 34.14.
Dobro je od nauke dobiti potvrdu da je jedan deo starih verovanja dobro utemeljen.
Da li moral utiče na ispoljavanje gena?
U novije vreme u nauci se sve češće govori o uticaju ishrane, životnih navika i okruženja roditelja na zdravlje dece. Često se može čuti to da su pušenje, ili izloženost DDT-u, veoma popularnom sredstvu kojim smo se u ranije vreme branili od insekata, doveli do pojave autizma, gojaznosti, astme i alergija i drugih poremećaja kod potomstva. Neke od tih tvrdnji spekulativno idu dalje i iznose pretpostavke o mogućem uticaju ponašanja i aktivnosti generacije deka i baka na kasnija pokoljenja. Da bi se ova stvar obrazložila potrebno je mnogo truda i koordinisanog naučnog rada, što je skoro nemoguće ako se imaju u vidu kratkovidi protivnici koji zbog interesa industrije žele da zaustave istraživanja koja idu u određenom pravcu. Tipičan primer je industrija gaziranih pića koja pokušava da odvrati pažnju čitavih nacija od šećera kao izvora modernih bolesti. Ove kompanije to rade nesmotrenim ili predumišljenim – ko će znati – preusmeravanjem pažnje javnosti na potrebu za vežbanjem, umesto na ozbiljnu redukciju ugljenih hidrata u piću i hrani. Mnoge nacije tako su se opredelile da grozničavo mlate rukama i nogama, ne shvatajući da ih gojaznima zapravo čini toksična količina šećera u gaziranim napicima i drugde. Na radost industrije, svi smo u konfuziji i pitamo se šta nas to truje u modernim vremenima? Iako šećer nije uzrok svih naših zala, prilično je jasno da ga treba izbaciti u što većoj meri i zameniti ga zdravim mastima, ali ga zameniti i dovoljnom količinom proteina i povremenim gladovanjem, a zatim se treba okrenuti i fizičkom vežbanju.
A sada dolazimo i do pravog junaka zdravog života, do morala. Moral u smislu tolerancije i ljubavi koja se izražava prema svojim bližnjima. Moral u smislu isticanja drugoga kao centra naše pažnje, umesto egocentrične oduševljenosti sobom i neprestanog truda da se nasilno izazove oduševljenje drugih. Ovo nasilno izazivanje oduševljenja drugih danas se najbolje vidi u postavljanju uspeha kao vrhunske vrednosti u društvu, umesto ideala ljubavi prema bližnjem. Danas su najuspešniji sportisti, ali i naučnici, ali i poslovni ljudi, centar svih društvenih dešavanja, a ljubav se izražava izveštačeno, kroz pozive na humanitarno angažovanje.
Ne želim dalje da pokazujem pogrešnost našeg modernog usmerenja, dovoljno je da se setimo primera nekih naših davnih prijatelja, deka i baka, koji su nas gledali kao božanska bića zbog svoje proste, otvorene ljubavi prema novom mladom biću. Nije im bilo važno da budemo najbolji, dovoljno im je bilo što smo njihovi i što smo zajedno. Oni su bili trag jednog prošlog vremena i u sebi su imali klicu večnog opstanka čoveka kao bića u ovom ekosistemu. Njihova ljubav u nas je utkala osećanje vrednosti i naša je dužnost da takav primer preuzmemo i sami, kako bi svi koji su u našoj blizini osetili vlastitu vrednost i smisao, umesto da se svi divimo izveštačenom idealu modernih gladijatora sporta ili poslovanja.
Da li je moguće da se geni oblikuju (u smislu epigenetskih promena, ne govorim ovde ni o kakvim mutacijama) čak i u slučaju kada mi usvajamo određene moralne norme? Da li je moguće da se geni prilagođavaju izražavanju povoljnih zdravstvenih ishoda u slučaju kada se čovek ponaša na tolerantan način, izražavajući elementarnu ljubav prema svojim bližnjima, ali i prema celom svetu? Zašto bi geni reagovali samo na hranu, piće, vežbanje, poštovanje dnevnog ciklizma i meditaciju? Odakle nam ta ideja?
Nije li neobično što je srednje očekivano trajanje života na siromašnoj Kubi gotovo isto kao i u prebogatoj, tehnološki superiornoj kapitalističkoj Americi? Kao da bogatstvo i ideologija uspeha nemaju uticaja na zdravlje i dugovečnost.
Da li je moguće da su tradicionalni ideali na svakom nivou, pa i na genetskom, izrazili ispravan odnos u svakodnevnoj životnoj praksi koji je kao posledicu imao i blagostanje potomstva, u zdravstvenom i materijalnom smislu? Iako sam svestan da nas ovo pitanje na provokativan način vraća u običajnu prošlost koja je puna slabosti i zatucanosti, mislim da moramo da odgovorimo na njega. Prema ovoj pretpostavci, zdravlje se može postići samo tamo gde svi žele da drugima bude dobro, ali ne i tamo gde svako želi samo da uspe i nada se da će se njegova sebična volja na neki volšeban način uskladiti sa sebičnim voljama svih ostalih. Mislim da bi mudraci iz prošlosti smatrali da sam veoma glup što uopšte postavljam ova pitanja.