Doktor Ričard Bernstin, Sesija 4: Ketoni, ketoza, ketoacidoza

Doktor Ričard Bernstin (Richard Bernstein) u ovoj epizodi govori o metabolizmu masti koji se odnosi na ketone i ketozu: proizvod razgradnje masnih kiselina, radi proizvodnje energije u organizmu. Kada se potroše zalihe glukoze u krvi, jetra najpre prerađuje glikogen, koji je skladišni, skrobni oblik šećera u telu čoveka, ali jetra počinje i proizvodnju ketona, kako bi organizam bio opskrbljen ovim alternativnim gorivom.

Ketoza, stanje u kojem se radi energije koriste masti u organizmu, pokreće se u toku perioda gladovanja, ali i ukoliko se čovek hrani masnom hranom. Ketoza nije opasno stanje. Ona je prirodno stanje, a ketoni su od suštinskog značaja za život.

Sasvim je drugi slučaj sa ketoacidozom, koja je patološki proces koji nastaje kod šećeraša koji imaju previsoku količinu šećera u krvi i koji nemaju dovoljno insulina. Ako u organizmu nema dovoljno insulina, u krvi se gomila šećer, a ćelije ne dobijaju potrebnu energiju. U slučaju šećerne bolesti, zbog nedostatka hormona insulina, ili zbog gubitka senzitivnosti hormona insulina, organizam ne može da iskoristi energiju koja se u njemu stvara. Zato nekada dolazi do patološkog procesa „ketoacidoze“ koji može biti smrtonosan, a njegova glavna prevencija je upotreba spolja unesenog insulina, kombinovanog sa pravilnom ishranom, kretanjem i stilom života. Lekari često mešaju ketozu sa ketoacidozom i boje se ketona, jer zaboravljaju na osnovne lekcije sa početka studija, misli doktor Bernstin. Zato se o ketonima raširila predrasuda kako su oni štetni sami po sebi.

U stvari, krivac za najveći broj patoloških promena kod dijabetičara upravo je stanje povišenog šećera u krvi.

Ovaj video zapis edukativnog je karaktera i nije namenjen kao savet za lečenje, koji se može dobiti jedino od lekara, u saradnji sa nutricionistom, naravno.

Obrazovanje kao put prema kvalitetnom tretmanu

Doktor Ričard Bernstin je osoba starog kova, ali je u jednoj stvari veoma savremen: on traži od svojih pacijenata, a tako i od svih dijabetičara, da budu dobro obrazovani o svojoj bolesti, do te mere da budu ravnopravni sa svojim lekarom. On zato i ulaže veliki napor u obrazovanje široke publike. Iako na površini deluje suvo i skeptično, njegovo lice se povremeno ozari i ukaže se njegova duboko optimistična strana. Molim vas da obratite pažnju na 05:00, kada se oraspoloži govoreći o neodređenosti naučnog saznanja o broju receptora za insulin na površini ćelije. Njegov strog i odbojan izraz kao da su deo filmskog klišea: on će vam na kraju uvek ukazati otvorenu i vedru stranu. Zato reči koje prilažem, a koje su delić njegove knjige „Rešenje za dijabetes doktora Bernstina“, iako ulaze u stereotip američkog modernog izraza o uspešnom čoveku koji je sam sebe izgradio, daleko prevazilaze jeftini šablon glavnog junaka, u nezavidnom položaju, koji je na kraju uspeo da pobedi zlo (sledi citat):
„Iako je dijabetes i dalje neizlečiva, hronična bolest, ona je veoma podložna tretmanu i dugoročne „komplikacije“ je u potpunosti moguće izbeći. Već šezdeset pet godina imam dijabetes tipa 1, takođe poznat i kao mladalački, ili dijabetes mellitus zavisan od insulina (IDDM – Insulin Dependent Diabetes Mellitus). Ovaj oblik dijabetesa, načelno je mnogo ozbiljniji nego tip 2, ili dijabetes melitus koji nije zavisan od insulina (NIDDM – Non Insulin Dependent Diabetes Mellitus), iako oba imaju potencijal da budu fatalni. Najveći broj dijabetičara tipa 1 koji su dijagnostikovani u isto vreme kao i ja danas su mrtvi, zbog jedne, ili više ozbiljnih komplikacija bolesti. Pa ipak, nakon života sa dijabetesom sve ove godine, umesto da budem prikovan za krevet, ili na bolovanju, odsutan sa posla (ili mrtav, što je najverovatniji scenario), u boljoj sam kondiciji nego najveći broj nedijabetičara koji su značajno mlađi nego ja. Redovno radim dvanaestočasovno radno vreme, putujem, jedrim i izvodim živu rutinu vežbanja.
Nisam ništa posebno u ovom pogledu. Ako sam ja mogao da kontrolišem svoju bolest, možete i vi kontrolisati svoju.“
Dr Richard Benrstein, „Dr Bernstein’s Diabetes Solution, The Complete Guide to Normal Blood Sugars“, 4th edition, Little Brown and Company, pp36-37
Napominjem da su predavanja doktora Bernstina koja su ovde istaknuta obrazovni materijal i da ne predstavljaju savet za lečenje. Originalni snimak predavanja dr Bernstina nalazi se na njegovoj stranici na Jutjubu.

Doktor Erik Vestman: Uvod u ketogenu dijetu

Priloženi video jedno je od najboljih svedočanstava o dijeti sa malom količinom ugljenih hidrata i velikom količinom masti na koja sam naišao u toku svoje troipogodišnje zainteresovanosti za masnu dijetu.

Na Klinici životnog stila Univerziteta Djuk u Duramu, u Severnoj Karolini, doktor Erik Vestman, jedna od velikih zvezda novog talasa masne dijete, obraća se svojim pacijentima i daje im neposredne instrukcije kako da započnu novi oblik ishrane. On u ovom materijalu iz 2011. godine objašnjava i neke metaboličke aspekte drugačije ishrane, govoreći da je ovde reč o legitimnoj mogućnosti, a ne o eksperimentalnom pristupu. U jednom trenutku žali se da i lekarima mora da objašnjava da je reč o naučno utvrđenoj mogućnosti. Redovno izlaže na skupovima LCHF (Low Carb High Fat) zajednice u Americi, ali i širom sveta.

Doktor Vestman ima niz naučnih radova i objavljenih knjiga i značajnih funkcija u savremenoj američkoj medicini posvećenoj tretmanu gojaznosti i metaboličkih problema:

– Direktor Djuk Klinike životnog stila

– Vanredni profesor medicine Univerziteta Djuk u Duramu, Severna Karolina

– Direktor kursa medicinske kontrole gojaznošću

– Predsedavajući u Udruženju medicine gojaznosti

– Član udruženja za gojaznost

– Urednik „Gojaznost, procena i osnove tretmana“

– Autor knjige „Novi Atkins za nove vas“

Kao i svaki put, moram da naglasim da je ovaj video materijal postavljen isključivo u obrazovnu svrhu i da je za ispravljanje zdravstvenih problema neophodan kontakt sa lekarom.

Da li je rak metabolička bolest?

Tomas Sejfrid (Thomas Seyfried), profesor biologije na Univerzitetu u Bostonu (Boston College) neumorno iznosi podatke koji ukazuju na to da je rak metabolička, a ne genetska bolest. On se oslanja na naučna istraživanja koja su pokazala da ćelije sa ubačenim onkogenim jezgrom prestaju da budu kancer i nastavljaju svoju funkciju, ako je citoplazma, unutarćelijska tečnost, zdrava. Preciznije, kada se kancerozno jezgro ćelije sa takvim DNK ubaci u zdravu ćeliju, ona nastavlja da radi kao i pre i ne postaje kancerogena.
I obrnuto: ćelije postaju kancerogene, ako se u njih ubaci kancerogena ćelijska tečnost, sa mitohondrijama iz obolelih ćelija, uprkos tome što je jezgro genetski ispravno. Jedna od pretpostavki kaže da štetne mitohondrije, ili preciznije, bolestan ambijent, utiče na nastanak kancera, a ne informacije sadržane u DNK ćelijskog jezgra.
To je težak udarac verovanju da kancer potiče od gena, ali je uteha u tome što je na ovu tešku bolest moguće uticati metaboličkom terapijom. Kao mogući tretman, profesor Sejfrid iznosi kombinaciju gladovanja sa ketogenom dijetom i tretmane hiperbaričnom komorom, radi toga što je kiseonik toksičan za kancerogene ćelije. Takođe, on govori i o upotrebi leka za ranu fazu šećerne bolesti Metformina (kod nas se prodaje kao „Glukofaž“), kako bi se metabolizam glukoze smirio i dodatno oduzela hrana kancerogenim ćelijama. One se, naime, najvećim delom koriste glukozom u svojoj ishrani i u 80 – 90% slučajeva ne mogu da proizvode energiju od masti (ketona), upravo zato što su oštećene. Profesor Sejfrid pretpostavlja da su ćelije kancera upravo slabije od običnih ćelija i da ih kroz metaboličku terapiju treba izložiti dodatnom stresu koji ogromna većina preostalih, zdravih ćelija može pretrpeti.
On predlaže i inhibitore aminokiseline glutamina, zato što pojedine forme kancera, u nedostatku šećera, pribegavaju ovom izvoru energije.
Profesor Tomas Sejfrid je konvencionalno obrazovani lekar sa velikim istraživačkim iskustvom i renomeom u naučnoj zajednici. On nije marginalac koji se bori da dobije pozornicu kako bi govorio i lečio svoj narcizam. On je dobar lekar-istraživač u svakom smislu te reči, mada njegove preporuke nisu dovoljno prihvaćene u konzervativnoj lekarskoj i farmakološkoj javnosti.
Profesor Sejfrid se u svojim radovima oslanja na nemačkog lekara Otoa Varburga (Oto Warburg) koji je za teoriju o oštećenom respiratornom sistemu mitohondrija u kancerogenim ćelijama (Varburgov efekat) dobio Nobelovu nagradu 1931. godine. Delo Otoa Varburga nije prevaziđeno. Ono je potisnuto. To je dobro zaslužena Nobelova nagrada, a on je nepravedno zaboravljen.
Ovaj pristup jasno pokazuje da je tvrdnja o genima kao isključivom gospodaru naših života neistinita. Takva igra, sa tumačenjem života kroz prizmu gena, isprazna je i surova. Na nju se oslanja jedan široki krug tržišnih igrača, čiji interes nije isključivo u blagostanju pacijenata, već i u maksimizaciji profita. Kao interesantan primer, može se pogledati amputacija dojke koju su preventivno počele da preduzimaju neke ličnosti iz javnog života (Anđelina Džoli) samo zato što je ustanovljeno da imaju kancerogene gene.
Naše mogućnosti za intervenciju su ogromne i naša sposobnost da se odbranimo od različitih iskušenja velika. Ništa nije zakovano u mračnom sudbinskom zapisu skrivenom u ćelijskom jezgru i u DNK. Na to ukazuju istraživanja profesora Sejfrida u kojima on ispituje mogućnosti dijetetskih (gladovanje i ketogena dijeta), neinvazivnih metaboličkih (metformin, inhibitori glutamina) i ambijentalnih (hiperbarična komora, redukcija stresa) intervencija.
To, naravno i našu odgovornost za vlastito zdravlje i zdravlje naših bližnjih čini većom.
Na slici su prikazani ishodi, u zavisnosti od statusa ćelije. Fotografija je zabeleženi snimak ekrana sa predavanja prof. Sejfrida na Jutjubu.
1. zdrava ćelija sa zdravom ćelijskom tečnošću,
2. bolesna ćelija sa bolesnom citoplazmom (ćelija raka),
3. zdrava ćelija, uprkos ubačenom bolesnom jezgru i
4. bolesna ćelija, u koju je ubačeno zdravo jezgro, sa obolelom ćelijskom tečnošću, koja ostaje kancerogena, ili se gasi i propada.
Ova objava ne predstavlja savet za lečenje koje mogu izvoditi jedino obučeni lekari, ali predstavlja prikaz jednog alternativnog metoda koji je već pokazao rezultate u praksi.

Zdravlje i zajednica

Hipoteza hemijske neravnoteže kod duševnih bolesti

Pisci antipsihijatrijskog opredeljenja govorili su da medicinski sistem lečenja duševnih bolesnika nije dovoljno human i da on nepotrebno poseže za medikamentima, umesto da popravi socijalne okolnosti pacijenta i komunikaciju sa njim, što navodno nije previše teško.

Međutim, praksa je pokazala da je osetljive osobe jednostavnije izložiti dejstvu medikamenata i institucionalnom okruženju bolnice zatvorenog tipa, makar i na kratko, nego omogućiti im povoljan društveni ambijent. U ovakvom razmišljanju nije se toliko vodilo računa o dobrobiti pacijenta, koliko o udobnosti života onih koji su u pacijentovoj blizini.

S druge strane, u pozadini koncepta lečenja duševnih bolesti lekovima, nalazi se pretpostavka da osoba ima hemijski problem u mozgu i da lekovi pomažu da se taj problem kompenzuje i dovede u balans.

Ova pretpostavka naziva se pretpostavkom o hemijskom disbalansu u mozgu i nervnom sistemu, o poremećaju hemijske ravnoteže i ona nikada nije dokazana, jednim delom i zbog toga što je mozgu nemoguće pristupiti, čak i najmodernijim naučnim sredstvima koja nisu invazivna, dok je čovek živ. Uobičajeno se sačeka kraj života pojedinca pa se tek onda pristupi obdukcionom fizičkom ispitivanju tela, često bez jasnih rezultata. Godine 2017, u zatvoru u Americi umro je poznati igrač američkog fudbala Aron Hernandez (Aaron Hernandez), nakon brojnih incidenata i nasilnih činova i nedokazane optužbe za ubistvo bivšeg prijatelja. Na kraju je u zatvorskoj ćeliji izvršio samoubistvo. Njegov život odisao je nasiljem, ali obdukcija ovog 27-godišnjeg čoveka pokazala je propalu strukturu mozga koja bi se u njegovoj struci možda iskazala tek u šezdesetim godinama. Njegov mozak godinama je propadao od posledica slučajnih udaraca u glavu koji su američkom fudbalu svojstveni, ali to u Aronovom slučaju niko nije pretpostavljao, niti su dijagnostičke metode za otkrivanje ove vrste poremećaja postale dostupne, ili uobičajene u SAD tako da bi se svako prema potrebi mogao ispitati. On je osuđen i zatvoren, kao izgrednik, a nikome nikada pre toga nije palo na pamet da njegovo ekscesivno ponašanje potiče od strukturalnog poremećaja mozga, niti da je negde možda dostupan tretman. Ova vrsta moždanog poremećaja danas se naziva generičkim imenom “traumatska povreda mozga” (TBI – traumatic brain injury) i jedan od dokazano delotvornih tretmana za njega je ketogena dijeta. Veoma često od ove vrste povreda oboljevaju profesionalni igrači američkog fudbala, bokseri i drugi pojedinci koji se bave rizičnim zanimanjima. Naravno, najbolji tretman za ovaj problem je prevencija i najjednostavnije je da osobe koje su imale povrede glave, ili koje su izložene toj opasnosti, prestanu sa svojim opasnim aktivnostima. Prema novijim saznanjima, pod posebnim rizikom od ozbiljnih konsekvenci za TBI nalaze se osobe koje su nosioci ApoE4 gena, osobito ako su ga preuzeli od oba roditelja. To je zanimljiv detalj koji, naravno, nije jedini, a koji donekle ukazuje da moderno vreme donosi nove analitičke tehnike kojima se može produbljeno razumeti zdravlje čoveka i pomoći mu u brizi o duši i telu.

Ako je problem mentalnih bolesti u hemiji organizma bolesnika, on nije dovoljno dokazan. Ako je problem u patološkim strukturama tkiva, onda se one kod tih ljudi ne vide uvek na nedvosmislen način.

Mentalne bolesti su i metafora za bilo koju bolest koju moderna nauka pokušava da izleči primenom medikamenata i invazivnih metoda. U pozadini svega često se nalaze suptilna i neuhvatljiva dejstva sila koje nisu oličene u strukturama, niti u tkivima, nego u kombinacijama struktura i tkiva, te spoljašnjih i unutrašnjih uticaja.

Dugovečnost i društvena sreća

Socijalna interakcija veoma snažno utiče na nastanak i tok bolesti, za šta primere vidimo u svom okruženju. Socijalna integrisanost, ili izolacija često određujuće utiču na zdravlje pojedinca. To nije samo posledica “stresa”, već i egzistencijalno izmenjenog stanja društvenih zajednica, a to stanje proizvodi bolest, to jest, utiče na njen nastanak.

Ako dođete u priliku da popunjavate psihološki test ličnosti u nekoj većoj kompaniji, zbuniće vas saznanje da rezultat testa često govori o sklonosti osobe koja ga je rešavala prema kanceru. To vam, naravno, psiholozi nikada neće saopštiti. Informacija o tome da je rešavač sklon kanceru, ostaće u kancelarijama izvođača testiranja. Ona, verovatno služi tome da impresionira same psihologe i eventualno njihove poslodavce, jer nije jasno kakve bi još praktične implikacije mogla imati. Kakve veze ima psiha sa telom i telesnim oboljenjima? Pa ipak, ovakve interpretacije su sasvim tipična stvar. Očigledno je da je neko uvideo povezanost između psihološke strukture i oboljevanja od kancera i uneo je u osnovna objašnjenja ličnosti. Ovi testovi proizvode se u Americi, a domaći psiholozi ih, uz malo prilagođavanje (ako im se dozvoli), pripremaju za lokalnu upotrebu. Sasvim je drugo pitanje upotrebe reči “kancer” u interpretacijama psihološkog testiranja. To je reč koje se danas svi plaše. Ona ima veliki autoritet i izaziva instinktivnu pažnju. Narcisoidni psiholozi mešaju se u tuđu oblast (onkologiju) zato što su svesni da im takvo privlačenje pažnje donosi publicitet i mistično osećanje da oni znaju neku tajnu koju drugi ljudi ne znaju. Najava sklonosti neke osobe prema kanceru posledica je uočene povezanosti za koju se verovatno niko ne može zakleti da je kauzalna i večita, nego samo privremena i površinska. Postavlja se prirodno pitanje: zašto bi poslodavca uopšte bilo briga da li je njegov zaposleni sklon kanceru koji će se, čak i u slučaju da je predikcija tačna, možda ispoljiti tek nakon završenog radnog veka?

Srednje očekivano trajanje života u Sjedinjenim Državama danas je kraće nego pre trideset godina. ( https://www.statsnews.com/2016/12/08/life-expectancy-shorten-american/ ) Izgleda da ni njima nije tako udobno kao što nam izgleda kada gledamo njihove popularne humorističke televizijske serije. Isto se može reći i za mnoge druge razvijene zemlje. Srednje očekivano trajanje života skraćuje se, uprkos tehnološkom napretku i napretku hemije.

Dakle, ne živi se samo kod nas kraće i lošije, premda smo mi uvek ispred svog vremena i iznad okolnosti.

Moguće je da je socijalno tkivo daleko važnije za zdravlje i blagostanje pojedinaca nego što su nam to priznavali na časovima prirodnih nauka u srednjoj i osnovnoj školi, kada su nam nastavnici pomalo s visine, pričali o društvenim naukama, kao da ove raznovrsne discipline pripadaju odvojenim svetovima, a ne jednom jedinom koji imamo. U tom svetu, nama je važno da postignemo sreću i ostvarimo smisao, a ne da se prilagodimo, uklopimo se i budemo funkcionalni.

Balans između prilagođenosti društvu i osećanja smisla

Jer, vi zaista ne želite samo da se uklopite, prilagodite i funkcionišete. To nije vaša osnovna želja. To je više osnovna želja vašeg okruženja, kako biste im manje smetali. Prilagođenost je zaista neophodna, kako niko nikome u socijalnom okruženju ne bi smetao, ali ona je samo jedan element u vašem ostvarenju sreće, jer pred vama stoji i zadatak da osetite zadovoljstvo svojim postojanjem i svojim delanjem. Ni prilagođenost, niti funkcionalnost, uopšte ne moraju biti ostvarene kako biste vi osetili sreću, a često je i nemoguće prilagoditi se ako se ne oseća smisao. Zato je borba čoveka za zdravlje istovremeno i borba za smisao, a najuspešnije društvene sredine u stanju su da dobro podmire zajednicu, kao i vlastita osećanja pojedinca i njegovu potrebu za smislom.

Zaključak

Svet je jedan. Prirodne nauke nisu objektivne ništa više negoli društvene, jedino su nešto sagledivije i prostije. Naš život je jedinstven. U svetu ljudskih saznanja, život je izdeljen radi veće preglednosti, a ne zato sto je stvarnost izdeljena sama po sebi. U toj velikoj građevini ljudskih saznanja, ne treba se odricati ni jednog saznanja, niti metoda koji mogu biti od koristi, pa čak ni ako određene delotvorne metode i saznanja trenutno ne razumemo u potpunosti. Takav je, recimo, slučaj sa akupunkturom i sa homeopatijom. Zdravlje je povezano sa biološkim, ali i sa socijalnim činiocima. Ono je egzistencijalna činjenica kojoj se može naškoditi, ako se bilo koji deo te slagalice zapusti.