Tag: virus

Gojaznost, metabolizam i delotvornost vakcina

Niko ne može da nam pomogne ako sami sebi ne pomognemo, kaže narodna mudrost. Kako će nam onda pomoći vakcina? Novija istraživanja1, 2 pokazuju da je vakcina slabija zaštita od virusa ako neko ima prekomernu telesnu težinu. Prekomerna težina definisana je kao BMI veći od 30 (težina u kilogramima/BMI=visina u cm2). Osim toga, ako imamo neku metaboličku bolest, kao što je dijabetes, to može biti činilac koji će dovesti do težeg oblika gripa. Dakle, iako nam je savremena medicina podarila brojna sredstva koja nam pomažu da živimo bolje i udobnije, i mi moramo da se potrudimo da zaštitimo vlastito zdravlje.

Vakcine su veoma daleko od savršenog sredstva kojim ojačavamo svoj imunitet. Iako vakcina protiv gripa postoji godinama, grip i dalje opstaje kao bolest, stručnjaci procenjuju da ona nije stoprocentno efikasna, a najčešće je efikasna manje od 50%, kao što se može videti na zvaničnim stranicama američkog Centra (odnosno „Centara“) za kontrolu i prevenciju bolesti.

Majk Macel (Mike Mutzel, MS) sa stranice High Intensity Health navodi u svom nedavnom izlaganju, koeficijent efikasnosti od 43%. Istina je, međutim da efikasnost vakcine varira iz godine u godinu i u zavisnosti od proizvođača do proizvođača, ali i od izvora koji procenjuje delotvornost vakcine, što samo potvrđuje da, čak i ako se opredelimo za ovo pojačanje imuniteta, naša priprema za tu bitku još uvek nije gotova.

Kada se na ovu dokumentovanu slabost vakcine protiv gripa doda gojaznost koja oslabljuje njeno dejstvo, vidi se da je potreban dodatni napor da bi se postigla efikasnost savremenog medicinskog sredstva.

Dakle, neće nam pomoći ni kvalitetni proizvodi, ni moderne tehnologije, ako sami sebi ne pomognemo, ali ne samo gubitkom kilograma, nego i boljim izborom hrane, redovnim snom, fizičkim vežbanjem i dobrim odnosima sa ljudima oko sebe.

Imuni sistem je jedan naš aspekat koji može biti u dobrom stanju, kao i mišići, ali može biti i oslabljen, ako na njega stavljamo nepotreban teret.

Slabost ćelije koja može biti i rešenje za antiviralni lek

Otkriće koje obećava dolazi iz Kanade, gde su istraživači Univerziteta Britanske Kolumbije utvrdili u opitima sa ćelijama organoida (laboratorijskim replikama organa, bubrega i krvnih sudova) da lek APN01, koji se sastoji od ljudskog rekombinantnog, rastvorljivog enzima konverzije angiotenzina 2 deluje kao antiviralni lek, smanjujući viralno opterećenje COVID-om od 1.000 do 5.000 puta.

Poznato je da virus korona, koji se kao pandemija proširio svetom, ulazi u naš organizam koristeći receptore konverzije angiotenzina 2 kao vrata. Prema nekim tumačenjima, ovo je razlog što osobe koje terapeutski koriste lekove – ACE2 inhibitore, češće oboljevaju od COVID-a-19. Ovi lekovi protiv visokog krvnog pritiska povećavaju broj receptora ACE2 koji su inače prisutni na površini ćelija, a posebno na površini ćelija pluća i masnih ćelija, te na taj način navodno i olakšavaju ulaz virusa u organizam. Neka druga saznanja, međutim, pokazuju i da isti ovi lekovi kasnije olakšavaju borbu protiv virusa unutar napadnutog organizma.

Tim istraživača iz Toronta još ranije je otkrio, u saradnji sa Institutom za molekularnu biologiju u Beču, da se virus SARS-a, koji je iz iste grupe virusa kao i COVID-19, vezuje svojim šiljatim glikoproteinima za ACE2 receptore i tako ulazi u ćeliju.

Slabost koja omogućava virusu da uđe u ćeliju tako može postati sredstvo za ublaženje napada, koje će organizmu dati dovoljno vremena da se pripremi i mobiliše za uspešnu odbranu.

Фаготерапија – заборављени метод за борбу против инфекција

Прегледајући књиге које би говориле о исхрани, а које су штампане пре другог светског рата, открио сам мноштво занимљивих наслова, па сам тако схватио и да се у овом региону одавно говорило о гладовању и о вегетаријанизму.

Међутим, један наслов ме је веома привукао, јер се тицао исхране: „Теорија и пракса фаготерапије“. Ова прва половина стране речи, грчки префикс „фаго-“ свакако означава неки облик исхране, па сам ово дело зато и наручио, да задовољим знатижељу.

Насловна страница сепарата С. К. Рамзина о фаготерапији

Књигу је написао Сергије К. Рамзин, доктор из Београда 1930. године и то је, у ствари, сепарат. Летимично сам је прегледао. У њој се говори о лечењу заразних болести неким другим агенсима за које доктор није сигуран да ли су живи и каква је њихова природа, али му је јасно да уништавају бактерије. Доктор у закључку пише: „До сада нема још довољно факата и доказа, да је фаг типичан живи агенс, у опште признатом смислу али појам живог, као што смо видели, не може бити принципијелно и јасно одвојен од мртвог“.

Не само овај лекар, већ и цела Европа у том тренутку, тражили су начин да зауставе штету коју човеку наносе микроорганизми. Ако би неко био заражен, или имао убојну повреду, као што је био чест случај на ратиштима, или у занатској делатности, често је једино решење било ампутација. Туберкулоза, или сифилис, наносили су пустош којој се нико није могао супротставити. Није постојао лек.

Међутим, појавила се нова генерација научника који су испитивали могућности лечења, кроз употребу невидљивих агенаса који су били на граници живе твари и који су бактерије уништавали. Испоставило се да су то били вируси, бактериофаги. Особа која је открила бактериофаге је канадско-француски лекар Дерел (D’Herelle) коме се адекватно поштовање у Рамзиновој књизи исказује. Овај облик лечења у једном тренутку постао је прави хит, али је био превише спор и захтевао је посебне провере и прилагођавање индивидуалном пацијенту.

У књизи се говори о томе како узорци за експерименте из области фаготерапије долазе у нашу земљу из Француске. Тамо је већ увелико био славан један лекар који је бубонску кугу у Индији успешно лечио инјекцијама ових необичних узорака.

Сетих се, узгред, да је Александер Флеминг открио антибиотике седам година раније, 1923, али је то своје интересантно откриће сместио на полицу где је оно чекало двадесетак година, све док савезници нису одлучили да се искрцају на Нормандију. Тада су се сетили да је млади микробиолог једном открио супстанцу која је обећавала и одлучили да инвестирају у то откриће ради спаса војника.

Закључак, “Теорија и пракса фаготерапије”

Избор је пао и на предузеће за производњу лекова и хемијских производа, Фајзер (Pfizer) које је својом техником ферментације успело да размножи драгоцену културу и претвори је у савремени антибиотик пеницилин. Овај лек је затим примењен у војне сврхе и спасао велики број живота и тако све до данас. А у Београду је у прошлом веку живео један интересантан лекар који се налазио на трагу великих открића, С. К. Рамзин.