Gojaznost, metabolizam i delotvornost vakcina

Niko ne može da nam pomogne ako sami sebi ne pomognemo, kaže narodna mudrost. Kako će nam onda pomoći vakcina? Novija istraživanja1, 2 pokazuju da je vakcina slabija zaštita od virusa ako neko ima prekomernu telesnu težinu. Prekomerna težina definisana je kao BMI veći od 30 (težina u kilogramima/BMI=visina u cm2). Osim toga, ako imamo neku metaboličku bolest, kao što je dijabetes, to može biti činilac koji će dovesti do težeg oblika gripa. Dakle, iako nam je savremena medicina podarila brojna sredstva koja nam pomažu da živimo bolje i udobnije, i mi moramo da se potrudimo da zaštitimo vlastito zdravlje.

Vakcine su veoma daleko od savršenog sredstva kojim ojačavamo svoj imunitet. Iako vakcina protiv gripa postoji godinama, grip i dalje opstaje kao bolest, stručnjaci procenjuju da ona nije stoprocentno efikasna, a najčešće je efikasna manje od 50%, kao što se može videti na zvaničnim stranicama američkog Centra (odnosno „Centara“) za kontrolu i prevenciju bolesti.

Majk Macel (Mike Mutzel, MS) sa stranice High Intensity Health navodi u svom nedavnom izlaganju, koeficijent efikasnosti od 43%. Istina je, međutim da efikasnost vakcine varira iz godine u godinu i u zavisnosti od proizvođača do proizvođača, ali i od izvora koji procenjuje delotvornost vakcine, što samo potvrđuje da, čak i ako se opredelimo za ovo pojačanje imuniteta, naša priprema za tu bitku još uvek nije gotova.

Kada se na ovu dokumentovanu slabost vakcine protiv gripa doda gojaznost koja oslabljuje njeno dejstvo, vidi se da je potreban dodatni napor da bi se postigla efikasnost savremenog medicinskog sredstva.

Dakle, neće nam pomoći ni kvalitetni proizvodi, ni moderne tehnologije, ako sami sebi ne pomognemo, ali ne samo gubitkom kilograma, nego i boljim izborom hrane, redovnim snom, fizičkim vežbanjem i dobrim odnosima sa ljudima oko sebe.

Imuni sistem je jedan naš aspekat koji može biti u dobrom stanju, kao i mišići, ali može biti i oslabljen, ako na njega stavljamo nepotreban teret.

O tome kako možete pomoći svom lekaru ako ga ne susretnete

Kada bi ljudi bili malo zdraviji, bolesti kao što je COVID-19 bi imale manje uticaja nad nama. U prošlu subotu pisao sam o zdravlju starijih ljudi čiji je imunitet ravan imunitetu dvadesetogodišnjaka, samo zato što redovno voze bicikl, doduše, veoma intenzivno i na duge pruge. Oslonio sam se na dobar tekst medicinskog dopisnika BBC-a.

Takođe, pisao sam i o tome da se količina šećera u krvi može smanjiti praktično preko noći. Dovoljno je da se šećeri izbace iz ishrane, i da se pomalo gladuje. U zavisnosti od opšteg stanja zdravlja, neko na ovaj način može u potpunosti prevazići problem šećerne bolesti, ali neko će biti u mogućnosti da sebi u određenoj meri olakša život.

Svima je znano da su komplikacije kod virusa korona prisutne ponajviše kod starijih, gojaznih, šećeraša i bolesnika sa visokim pritiskom i srčanim oboljenjima, dakle kod metabolički bolesnih pacijenata. Poznato je da najčešće komplikacije imaju pacijenti sa komorbiditetima, jednom ili više istovremenih bolesti.

Danas smo ušli u stanje u kojem se autoritetu lekara slepo veruje, a tome pogoduje i podrška proizvođača lekova, političara i čitavi ekosistem mediokriteta, koji govore kako je najbolje slušati „stručnjake“ i ne izmišljati toplu vodu. Ovo mnogima odgovara, jer se prodaju skupa rešenja i pacijentu se istovremeno uliva fatalistički doživljaj „pomoći koja dolazi spolja“. Dok pacijent sedi u strahu i gleda apokaliptične TV sesije o sve goroj svetskoj nevolji, za akciju se sprema čitavi lanac „ratnika prodaje“ koji će mu, izbezumljenom, ponuditi nešto kroz „apseling“ i „kros-seling“, kada se konačno zatekne u apoteci sa jeftinim receptom za beta blokator.

„Da li biste želeli da probate i ovaj novi suplement?“, pitaće ga apotekarska tehničarka, striktno instruisana da ponudi još jednu skupu, ali atraktivnu mogućnost. Čik odbijte! Ovaj eko-sistem koji okružuje industriju zdravlja živi od vaše strepnje.

Za to vreme gledamo kako su „sleteli Kinezi“, „došli Rusi“, kako će „stići aspiratori“, samo da dometnemo još jedan… Sada „ništa nije do nas“, sve je do „njih“. A kakva je to zabluda!

Svaka čast ruskom hloru, ali tako je propušteno da se na zdravlje deluje bogatijim spektrom sredstava, ali pre svega fizičkim kretanjem, boravkom na suncu i kvalitetnim izborom hrane. U jeku epidemije, pojavljuju se znalci koji nas ubeđuju da moramo ostati u četiri zida, bez obzira na suočenost sa istinom da ćemo, pre ili kasnije, morati da izađemo na svetlost dana. A šta ćemo tada raditi? Kako ćemo se tada braniti od korone? Strašno je i pomisliti na to šta će se desiti ako virus ostane u punom jeku još nekoliko meseci! Možda ćemo morati da smršamo deset kilograma i da počnemo da idemo u duge šetnje! Tako se, pored ostalog, popravlja metaboličko zdravlje i smanjuje rizik od virusa.

Polovinom prošlog veka došli smo do pogrešne pretpostavke da je holesterol štetan za zdravlje (pogledati rezultate kvalitetnih i modernih studija PURE i HUNT iz ovog veka!) i da je određena vrsta ishrane opasna za srce. Neistinita hipoteza o holesterolu, koja je mnoge lakoverne osobe koštala zdravlja, danas je prepoznata kao sumnjiva i nedokazana, ali je inercija toliko snažna da je veliko pitanje kada će biti zaista prevaziđena. Javnost kao papagaj ponavlja priču kako je čula da je „najzdravija mediteranska ishrana“, iako je u vestima bilo reči da je „mediteranska dijeta mrtva“ i to su čelni ljudi Svetske zdravstvene organizacije (popularna WHO kojoj ovih dana toliko verujemo dok nas hrani informacijama o virusu COVID-19), a ne grupica buntovnih kontraša.

Zapadni svet, a posebno Amerika, mnogo je agilniji i borbeniji u plasmanu svojih ideja i u zahtevima za ostvarenje svojih prava. Tamo već postoji ogroman broj konvencionalno obrazovanih stručnjaka koji su primetili slabosti vladajuće paradigme i odlučili da demonstriraju bolje mogućnosti. Tipičan primer je doktor Dejl Bredesen koji je pokazao da je moguće izlečiti Alchajmerovu bolest. Dakle: ne „zalečiti“, ili „sanirati“, već izlečiti (znam kako vam ovo zvuči). Doktor Bredesen je u tu svrhu odlučio da primeni kompleksan i zahtevan pristup sa 36 istovremenih terapeutskih sredstava i to je dalo rezultat kod skoro svih njegovih pacijenata. Sada se Amerikom širi „Bredesenov protokol“ kao optimistična formula za tretman teške bolesti.

Ovaj pristup naziva se „funkcionalnim“ pristupom u medicini i okuplja značajan broj zdravstvenih radnika koji smatraju da ne postoji dovoljno gotovih rešenja, kao i da se rešenje uglavnom ne može pronaći u jednoj piluli, nego da treba tražiti kreativna i raznovrsna sredstva koja daju rezultate, čak i pre nego što razumemo mehanizme na osnovu kojih ona deluju.

Među glavnim alatima doktora Bredesena nalaze se redovno fizičko vežbanje, redovni odlazak na spavanje u toku noći i ustajanje u jutarnjim časovima, zdrava i kvalitetna ishrana (a to je u njegovom slučaju posebna i duža priča), borba protiv stresa, meditacija, suzbijanje zapaljenskih procesa, rigorozna popravka zuba sa vađenjem tamnih plombi koje sadrže živin amalgam, za šta se odlazi kod posebno sertifikovanih zubara za bezbednu zamenu plombi.

Problem koji prati promociju ovih rešenja je u tome što deluju previše benigno i što ih zastupaju ljudi koji izgledaju obično, a naša psiha kao da očekuje „posebne“ ljude, heroje i „posebne“ lekove, kao što su već notorne priče o „jednom ruskom lekaru“ i o „jednoj travci iz Brazila“.

Naša psiha želi da doživi mistični put do isceljenja, ali to je dokaz da smo žedni priče, narativa i mistike, a ne da je isceljenje natprirodno.

Ako se poveruje u tvrdnju o jednostavnosti najkvalitetnijih mogućnosti za tretman, možda se suočavamo sa strašnim saznanjem da smo za svoje zdravstveno stanje odgovorni mi sami. Međutim, ubrzo se oseti olakšanje kada se prepozna koliko je ovaj put lakši za sve, i za doktore koji nas leče i za pacijente.

Dok čekamo da nas izleče sumorni i nezainteresovani stručnjaci, možda ćemo otkriti i da je njihova uloga ionako uvek periferna i da smo u glavnoj ulozi uvek mi.

Držati tigra za rep

Da li ste čuli za izreku: „držati tigra za rep?“

Evo šta ona znači: ako uhvatite tigra za rep, vi činite rizičnu i neočekivanu stvar. Tigar je opasna životinja i može se okrenuti prema vama i napasti vas. Međutim, ako ga držite, možete ga još neko vreme sprečiti da vas napadne, tako što ćete ga kontrolisati njegovim repom, ali ćete tada rizikovati da ga razjarite, nakon čega će vas možda napasti mnogo žešće. Pre ili kasnije, moraćete da ga pustite.

Smisao je najpre u tome da je kontrola tigra držanjem za rep pogrešna, a zatim da je ipak potrebno da tigra pravovremeno pustite, i to što ranije, kako ne biste bili suočeni sa njegovom žestinom, već kako biste se pažljivo izvukli iz nevolje i udaljili. Ili, opet, da biste zaista dokusurili zver.

Ne znam ko je smislio ovu izreku, niti zašto, ali princip je jasan. Problem koji može da eskalira treba rešiti bez okolišenja.

Mi smo se uhvatili u borbu sa virusom korona kao da je to kratkotrajni šumski požar. Daj bože da jeste, ali šta ako je to jedna od onih bolesti, kao što su grip, ili prehlade, koja će se uporno javljati iz sezone u sezonu, varirati i modifikovati i neizbežno nas uvek iznova pogađati sa inovativnom nepredvidljivošću kao što to rade i druge sezonske bolesti?

Sva je prilika da je tako i da ćemo pre ili kasnije morati da razmislimo o tome da li je naša strategija izolacije jedini pristup ovoj nevolji. Ne može se živeti pod zemljom, ako ste čovek.

Udar bolesti bio je silan i neočekivan i nama u Srbiji data je šansa da odgovorimo najbolje kako znamo i verovatno je da je naš odgovor bio dobar, jer smo disciplinovano ostali kod kuće i umanjili šansu bolesti da se brzo proširi, pokazujući veliki stepen solidarnosti i razumevanja okolnosti.

Međutim, sada je vreme da se još malo razmisli, jer ovako ekstreman odgovor može postati i neposredno destruktivan, ukoliko se održi u dužem vremenskom roku. Ono što je sada naš zadatak je da razmislimo: kako da razvijemo mehanizme za nastavak društvenog života koji su maksimalno bezbedni, a koji će nam omogućiti ne samo da preživimo, nego i da nastavimo da se razvijamo i rastemo?

Nije ovo jedina nevolja koja je pogodila Srbe u novije vreme. Prošli smo mi i kroz pustoš ekonomskih sankcija i kroz rat i kroz tajkunske privatizacije koje su običnog čoveka ostavile na cedilu, pravdajući se nekakvim neumitnim zamajcem istorije.

Nije ni ova himera ništa drugačija od ostalih nevolja.

Već smo videli da je jedan deo populacije u stanju da se izbori sa virusom korona, jer se jedan broj već razboleo i izlečio. Izlečio se, naravno, sam: svojim imunitetom. Priroda je predvidela da se odupremo velikim bolestima i da se održimo, tako je to i danas. Oni koji su se izlečili, u ovom slučaju, postaju oslonac za ostale. Osim što više ne mogu da prenesu virus, oni su stekli i određeni imunitet na njega i mogu pomoći društvu u nastavku borbe. U tom smislu, jedan broj medicinskih radnika, ali i ostalih građana ovog bogatog i kompleksnog društva, već je prošao kroz svojevrsnu imunizaciju i treba im omogućiti da nastave da pružaju svoj doprinos.

Pa niko neće, valjda, sa stečenom privilegijom imuniteta tražiti da se izvuče iz neprijatnosti i ode u penziju, kao nekakav prvoborac epidemije?

Ovo je razlog zbog kojega je testiranje, u smislu potrage za antitelima, dobro: brže ćemo doznati koga je od nas pregazio brzi voz pod imenom „koronavirus“ i ko je, uprkos tome, ostao na nogama. Mnogi među nama nisu stari, nisu bolesni, nemaju šećer, imaju solidna pluća, nisu sagoreli radeći ili brinući, ne puše, bave se sportom i redovno se izlažu suncu i prirodnim stihijama, te ne predstavljaju laki plen, ne samo za koronavirus, nego ni za gadnije protivnike.

Prestanimo da se ponašamo kao lovina. Nismo mi na ovom svetu od juče i, ako malo razmislimo,  ni ovaj strašni tigar nije ništa novo.

Slabost ćelije koja može biti i rešenje za antiviralni lek

Otkriće koje obećava dolazi iz Kanade, gde su istraživači Univerziteta Britanske Kolumbije utvrdili u opitima sa ćelijama organoida (laboratorijskim replikama organa, bubrega i krvnih sudova) da lek APN01, koji se sastoji od ljudskog rekombinantnog, rastvorljivog enzima konverzije angiotenzina 2 deluje kao antiviralni lek, smanjujući viralno opterećenje COVID-om od 1.000 do 5.000 puta.

Poznato je da virus korona, koji se kao pandemija proširio svetom, ulazi u naš organizam koristeći receptore konverzije angiotenzina 2 kao vrata. Prema nekim tumačenjima, ovo je razlog što osobe koje terapeutski koriste lekove – ACE2 inhibitore, češće oboljevaju od COVID-a-19. Ovi lekovi protiv visokog krvnog pritiska povećavaju broj receptora ACE2 koji su inače prisutni na površini ćelija, a posebno na površini ćelija pluća i masnih ćelija, te na taj način navodno i olakšavaju ulaz virusa u organizam. Neka druga saznanja, međutim, pokazuju i da isti ovi lekovi kasnije olakšavaju borbu protiv virusa unutar napadnutog organizma.

Tim istraživača iz Toronta još ranije je otkrio, u saradnji sa Institutom za molekularnu biologiju u Beču, da se virus SARS-a, koji je iz iste grupe virusa kao i COVID-19, vezuje svojim šiljatim glikoproteinima za ACE2 receptore i tako ulazi u ćeliju.

Slabost koja omogućava virusu da uđe u ćeliju tako može postati sredstvo za ublaženje napada, koje će organizmu dati dovoljno vremena da se pripremi i mobiliše za uspešnu odbranu.

Iskustvo iz Hong Konga – mišljenje profesora Huija

U televizijskoj emisiji od 10. marta ove godine, honkonški novinar i publicista Majkl Čugani razgovara sa profesorom Dejvidom Huijem, stručnjakom za respiratorne bolesti Kineskog univerziteta u Hong Kongu povodom epidemije virusa korona. Hong Kong je sredina sa velikim iskustvom borbe sa novim respiratornim bolestima. Između 2002. i 2004. u ovom gradu vladala je epidemija teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS, Severe Acute Respiratory Syndrome) koji je, srećom, obuzdan i nije se proširio na ceo svet.

U ovom intervjuu, profesor Hui objašnjava okolnosti koje će dovesti do završetka epidemije i u njih ubraja mogućnost da ćemo se na kraju svi zaraziti. Pretpostavka da ćemo se svi zaraziti proističe iz saznanja da je virus nov i da nemamo izgrađeni imunitet prema njemu. Utešno je to što veliki broj ljudi prođe kroz ovu infekciju bez bilo kakvih simptoma, ili sa simptomima gripa i prehlade, ali bez većih posledica.

Profesor preporučuje dobru ličnu higijenu, nošenje maski u javnom prevozu i nastavak mera ograničenja koje su aktuelne u Hong Kongu. To podrazumeva karantin za osobe koje su bile u dodiru sa obolelima i izbegavanje javnih okupljanja i druge mere.

Na kraju, ako kroz ovu infekciju prođe 50-60% populacije, javiće se zaštitni efekat „imuniteta stada“ i prestaće tako radikalno širenje, a možda će epidemija i prestati. Međutim, pošto je bolest nova, mi ne znamo dovoljno o njoj. Jedino testovi krvi sa utvrđenim antitelima na virus korona mogu nam dati pouzdanu informaciju o tome koliko se ljudi zarazilo i kolika je zapravo smrtnost, to jest, kakve su posledice. Danas nemamo takve analize, a verovatno je da će i to jednoga dana doći na red.

Profesor Hui tvrdi da je izlazak u šetnju zapravo preporučljiv, ali da to ne sme biti tamo gde je veliki broj ljudi na malom prostoru. Distanca se mora držati.

Grad Vuhan je zatvoren 23. januara, ali ga je do tog trenutka napustilo već oko 5 miliona ljudi. Od ovih ljudi infekcija se raširila u Kini i izvan Kine.

Majkl Čugani pita: da li je u redu to što se mnogo ljudi pojavljuje na popularnom honkonškom šetalištu kraj obale i što je disciplina ograničenja popustila?

Nije, odgovara profesor Hui, mere ograničenja, među kojima je i društveno distanciranje dale su izvanredne rezultate i moraju se nastaviti.

„Izlazak u šetnju, napolje, zapravo, dobra je ideja“, kaže profesor Hui, „ali pokušajte da izbegnete gužvu.“

http://news.tvb.com/programmes/straighttalk/5e6799f9335d19df678ed10f/–Will-the-coronavirus-burn-out-or-become-a-pandemic