Da li ste čuli za izreku: „držati tigra za rep?“
Evo šta ona znači: ako uhvatite tigra za rep, vi činite rizičnu i neočekivanu stvar. Tigar je opasna životinja i može se okrenuti prema vama i napasti vas. Međutim, ako ga držite, možete ga još neko vreme sprečiti da vas napadne, tako što ćete ga kontrolisati njegovim repom, ali ćete tada rizikovati da ga razjarite, nakon čega će vas možda napasti mnogo žešće. Pre ili kasnije, moraćete da ga pustite.
Smisao je najpre u tome da je kontrola tigra držanjem za rep pogrešna, a zatim da je ipak potrebno da tigra pravovremeno pustite, i to što ranije, kako ne biste bili suočeni sa njegovom žestinom, već kako biste se pažljivo izvukli iz nevolje i udaljili. Ili, opet, da biste zaista dokusurili zver.
Ne znam ko je smislio ovu izreku, niti zašto, ali princip je jasan. Problem koji može da eskalira treba rešiti bez okolišenja.
Mi smo se uhvatili u borbu sa virusom korona kao da je to kratkotrajni šumski požar. Daj bože da jeste, ali šta ako je to jedna od onih bolesti, kao što su grip, ili prehlade, koja će se uporno javljati iz sezone u sezonu, varirati i modifikovati i neizbežno nas uvek iznova pogađati sa inovativnom nepredvidljivošću kao što to rade i druge sezonske bolesti?
Sva je prilika da je tako i da ćemo pre ili kasnije morati da razmislimo o tome da li je naša strategija izolacije jedini pristup ovoj nevolji. Ne može se živeti pod zemljom, ako ste čovek.
Udar bolesti bio je silan i neočekivan i nama u Srbiji data je šansa da odgovorimo najbolje kako znamo i verovatno je da je naš odgovor bio dobar, jer smo disciplinovano ostali kod kuće i umanjili šansu bolesti da se brzo proširi, pokazujući veliki stepen solidarnosti i razumevanja okolnosti.
Međutim, sada je vreme da se još malo razmisli, jer ovako ekstreman odgovor može postati i neposredno destruktivan, ukoliko se održi u dužem vremenskom roku. Ono što je sada naš zadatak je da razmislimo: kako da razvijemo mehanizme za nastavak društvenog života koji su maksimalno bezbedni, a koji će nam omogućiti ne samo da preživimo, nego i da nastavimo da se razvijamo i rastemo?
Nije ovo jedina nevolja koja je pogodila Srbe u novije vreme. Prošli smo mi i kroz pustoš ekonomskih sankcija i kroz rat i kroz tajkunske privatizacije koje su običnog čoveka ostavile na cedilu, pravdajući se nekakvim neumitnim zamajcem istorije.
Nije ni ova himera ništa drugačija od ostalih nevolja.
Već smo videli da je jedan deo populacije u stanju da se izbori sa virusom korona, jer se jedan broj već razboleo i izlečio. Izlečio se, naravno, sam: svojim imunitetom. Priroda je predvidela da se odupremo velikim bolestima i da se održimo, tako je to i danas. Oni koji su se izlečili, u ovom slučaju, postaju oslonac za ostale. Osim što više ne mogu da prenesu virus, oni su stekli i određeni imunitet na njega i mogu pomoći društvu u nastavku borbe. U tom smislu, jedan broj medicinskih radnika, ali i ostalih građana ovog bogatog i kompleksnog društva, već je prošao kroz svojevrsnu imunizaciju i treba im omogućiti da nastave da pružaju svoj doprinos.
Pa niko neće, valjda, sa stečenom privilegijom imuniteta tražiti da se izvuče iz neprijatnosti i ode u penziju, kao nekakav prvoborac epidemije?
Ovo je razlog zbog kojega je testiranje, u smislu potrage za antitelima, dobro: brže ćemo doznati koga je od nas pregazio brzi voz pod imenom „koronavirus“ i ko je, uprkos tome, ostao na nogama. Mnogi među nama nisu stari, nisu bolesni, nemaju šećer, imaju solidna pluća, nisu sagoreli radeći ili brinući, ne puše, bave se sportom i redovno se izlažu suncu i prirodnim stihijama, te ne predstavljaju laki plen, ne samo za koronavirus, nego ni za gadnije protivnike.
Prestanimo da se ponašamo kao lovina. Nismo mi na ovom svetu od juče i, ako malo razmislimo, ni ovaj strašni tigar nije ništa novo.