O tome kako možete pomoći svom lekaru ako ga ne susretnete

Kada bi ljudi bili malo zdraviji, bolesti kao što je COVID-19 bi imale manje uticaja nad nama. U prošlu subotu pisao sam o zdravlju starijih ljudi čiji je imunitet ravan imunitetu dvadesetogodišnjaka, samo zato što redovno voze bicikl, doduše, veoma intenzivno i na duge pruge. Oslonio sam se na dobar tekst medicinskog dopisnika BBC-a.

Takođe, pisao sam i o tome da se količina šećera u krvi može smanjiti praktično preko noći. Dovoljno je da se šećeri izbace iz ishrane, i da se pomalo gladuje. U zavisnosti od opšteg stanja zdravlja, neko na ovaj način može u potpunosti prevazići problem šećerne bolesti, ali neko će biti u mogućnosti da sebi u određenoj meri olakša život.

Svima je znano da su komplikacije kod virusa korona prisutne ponajviše kod starijih, gojaznih, šećeraša i bolesnika sa visokim pritiskom i srčanim oboljenjima, dakle kod metabolički bolesnih pacijenata. Poznato je da najčešće komplikacije imaju pacijenti sa komorbiditetima, jednom ili više istovremenih bolesti.

Danas smo ušli u stanje u kojem se autoritetu lekara slepo veruje, a tome pogoduje i podrška proizvođača lekova, političara i čitavi ekosistem mediokriteta, koji govore kako je najbolje slušati „stručnjake“ i ne izmišljati toplu vodu. Ovo mnogima odgovara, jer se prodaju skupa rešenja i pacijentu se istovremeno uliva fatalistički doživljaj „pomoći koja dolazi spolja“. Dok pacijent sedi u strahu i gleda apokaliptične TV sesije o sve goroj svetskoj nevolji, za akciju se sprema čitavi lanac „ratnika prodaje“ koji će mu, izbezumljenom, ponuditi nešto kroz „apseling“ i „kros-seling“, kada se konačno zatekne u apoteci sa jeftinim receptom za beta blokator.

„Da li biste želeli da probate i ovaj novi suplement?“, pitaće ga apotekarska tehničarka, striktno instruisana da ponudi još jednu skupu, ali atraktivnu mogućnost. Čik odbijte! Ovaj eko-sistem koji okružuje industriju zdravlja živi od vaše strepnje.

Za to vreme gledamo kako su „sleteli Kinezi“, „došli Rusi“, kako će „stići aspiratori“, samo da dometnemo još jedan… Sada „ništa nije do nas“, sve je do „njih“. A kakva je to zabluda!

Svaka čast ruskom hloru, ali tako je propušteno da se na zdravlje deluje bogatijim spektrom sredstava, ali pre svega fizičkim kretanjem, boravkom na suncu i kvalitetnim izborom hrane. U jeku epidemije, pojavljuju se znalci koji nas ubeđuju da moramo ostati u četiri zida, bez obzira na suočenost sa istinom da ćemo, pre ili kasnije, morati da izađemo na svetlost dana. A šta ćemo tada raditi? Kako ćemo se tada braniti od korone? Strašno je i pomisliti na to šta će se desiti ako virus ostane u punom jeku još nekoliko meseci! Možda ćemo morati da smršamo deset kilograma i da počnemo da idemo u duge šetnje! Tako se, pored ostalog, popravlja metaboličko zdravlje i smanjuje rizik od virusa.

Polovinom prošlog veka došli smo do pogrešne pretpostavke da je holesterol štetan za zdravlje (pogledati rezultate kvalitetnih i modernih studija PURE i HUNT iz ovog veka!) i da je određena vrsta ishrane opasna za srce. Neistinita hipoteza o holesterolu, koja je mnoge lakoverne osobe koštala zdravlja, danas je prepoznata kao sumnjiva i nedokazana, ali je inercija toliko snažna da je veliko pitanje kada će biti zaista prevaziđena. Javnost kao papagaj ponavlja priču kako je čula da je „najzdravija mediteranska ishrana“, iako je u vestima bilo reči da je „mediteranska dijeta mrtva“ i to su čelni ljudi Svetske zdravstvene organizacije (popularna WHO kojoj ovih dana toliko verujemo dok nas hrani informacijama o virusu COVID-19), a ne grupica buntovnih kontraša.

Zapadni svet, a posebno Amerika, mnogo je agilniji i borbeniji u plasmanu svojih ideja i u zahtevima za ostvarenje svojih prava. Tamo već postoji ogroman broj konvencionalno obrazovanih stručnjaka koji su primetili slabosti vladajuće paradigme i odlučili da demonstriraju bolje mogućnosti. Tipičan primer je doktor Dejl Bredesen koji je pokazao da je moguće izlečiti Alchajmerovu bolest. Dakle: ne „zalečiti“, ili „sanirati“, već izlečiti (znam kako vam ovo zvuči). Doktor Bredesen je u tu svrhu odlučio da primeni kompleksan i zahtevan pristup sa 36 istovremenih terapeutskih sredstava i to je dalo rezultat kod skoro svih njegovih pacijenata. Sada se Amerikom širi „Bredesenov protokol“ kao optimistična formula za tretman teške bolesti.

Ovaj pristup naziva se „funkcionalnim“ pristupom u medicini i okuplja značajan broj zdravstvenih radnika koji smatraju da ne postoji dovoljno gotovih rešenja, kao i da se rešenje uglavnom ne može pronaći u jednoj piluli, nego da treba tražiti kreativna i raznovrsna sredstva koja daju rezultate, čak i pre nego što razumemo mehanizme na osnovu kojih ona deluju.

Među glavnim alatima doktora Bredesena nalaze se redovno fizičko vežbanje, redovni odlazak na spavanje u toku noći i ustajanje u jutarnjim časovima, zdrava i kvalitetna ishrana (a to je u njegovom slučaju posebna i duža priča), borba protiv stresa, meditacija, suzbijanje zapaljenskih procesa, rigorozna popravka zuba sa vađenjem tamnih plombi koje sadrže živin amalgam, za šta se odlazi kod posebno sertifikovanih zubara za bezbednu zamenu plombi.

Problem koji prati promociju ovih rešenja je u tome što deluju previše benigno i što ih zastupaju ljudi koji izgledaju obično, a naša psiha kao da očekuje „posebne“ ljude, heroje i „posebne“ lekove, kao što su već notorne priče o „jednom ruskom lekaru“ i o „jednoj travci iz Brazila“.

Naša psiha želi da doživi mistični put do isceljenja, ali to je dokaz da smo žedni priče, narativa i mistike, a ne da je isceljenje natprirodno.

Ako se poveruje u tvrdnju o jednostavnosti najkvalitetnijih mogućnosti za tretman, možda se suočavamo sa strašnim saznanjem da smo za svoje zdravstveno stanje odgovorni mi sami. Međutim, ubrzo se oseti olakšanje kada se prepozna koliko je ovaj put lakši za sve, i za doktore koji nas leče i za pacijente.

Dok čekamo da nas izleče sumorni i nezainteresovani stručnjaci, možda ćemo otkriti i da je njihova uloga ionako uvek periferna i da smo u glavnoj ulozi uvek mi.

Gojaznost, holesterol i virusi

Velika studija obolelih od novog koronavirusa, na uzorku od 4103 osobe, u najviše pogođenoj sredini u SAD, u Njujorku, govori o tome da je starost najvažniji faktor rizika za novu bolest. Međutim, odmah na drugom mestu nalazi se gojaznost. Nedavno sam objavio crticu na osnovu članka sa BBC-a o starijim osobama koje vežbaju vozeći bicikl i prikazao mišljenje stručnjaka iz 2018. godine neopterećene zarazama, da je imunitet osoba starijih od 80 godina jednak mladalačkom imunitetu dvadesetih, samo ako se stariji posvete fizičkom vežbanju.

Isto se odnosi i na gojaznost. Ovaj „hronični faktor“, kako ga nazivaju u članku iz ZDNeta, sličan je ostalim rebusima naše egzistencije, nerešiv je samo dok smo u traganju, ali se brzo razvejava sa otkrivenim rešenjem. Za nekoga je rešenje gladovanje, za nekoga dobro osmišljena dijetetika, ali već sami početak gubljenja težine garantuje određenu dodatnu odbrambenu snagu organizma, ako je posledica dijetetske intervencije, ili drugih zdravih razloga, a ne nekog patološkog procesa. Ovaj gubitak ukazuje i na smanjenje šećera u krvi i na sagorevanje masti, na metabolički mehanizam ketoze, koja je, zapravo, jednaka fenomenu sagorevanja masti, neophodnom za gubitak kilaže.

Takođe, poznato je i da se virusi i mikroorganizmi ne snalaze dobro u masnom i dinamičnom okruženju kakvo postoji kod osoba sa povišenim holesterolom, koji se, paradoksalno javlja i kao značajan prediktor dugovečnosti kod starijih osoba. Povišeni holesterol posebno štiti od smrti putem infekcije i sepse kod starijih, dok istraživanja epidemije iz Venžoua pokazuju da su pacijenti oboleli od koronavirusa gubili značajnu količinu holesterola u toku bolesti, koja se zatim, vraćala na početnu vrednost po okončanju bolesti.

Povišeni šećer koji postoji kod osoba sa suvišnim kilogramima, pa čak i šećerna bolest, postepeno se normalizuju kod značajnog broja ljudi koji se opredele za masnu ishranu i terapeutsku restrikciju ugljenih hidrata. Ovo je proces koji se pokreće već u toku prve noći, a u kratkom vremenu može dovesti do značajnog ispravljanja mnogih pokazatelja dobrog zdravlja.

Vredno je pokušati sa smanjenjem telesne težine, jer nam ono donosi mnogo više od lepšeg izgleda, ili veće otpornosti na viruse i mikroorganizme. Verovatno je da su istraživanja iz dvadesetog veka bila u zabludi kada su dijetetske masti označila kao štetne za kardiovaskularno zdravlje. Dokazi koje moderna nauka sabira o ovoj temi ukazuju na to.

Slabost ćelije koja može biti i rešenje za antiviralni lek

Otkriće koje obećava dolazi iz Kanade, gde su istraživači Univerziteta Britanske Kolumbije utvrdili u opitima sa ćelijama organoida (laboratorijskim replikama organa, bubrega i krvnih sudova) da lek APN01, koji se sastoji od ljudskog rekombinantnog, rastvorljivog enzima konverzije angiotenzina 2 deluje kao antiviralni lek, smanjujući viralno opterećenje COVID-om od 1.000 do 5.000 puta.

Poznato je da virus korona, koji se kao pandemija proširio svetom, ulazi u naš organizam koristeći receptore konverzije angiotenzina 2 kao vrata. Prema nekim tumačenjima, ovo je razlog što osobe koje terapeutski koriste lekove – ACE2 inhibitore, češće oboljevaju od COVID-a-19. Ovi lekovi protiv visokog krvnog pritiska povećavaju broj receptora ACE2 koji su inače prisutni na površini ćelija, a posebno na površini ćelija pluća i masnih ćelija, te na taj način navodno i olakšavaju ulaz virusa u organizam. Neka druga saznanja, međutim, pokazuju i da isti ovi lekovi kasnije olakšavaju borbu protiv virusa unutar napadnutog organizma.

Tim istraživača iz Toronta još ranije je otkrio, u saradnji sa Institutom za molekularnu biologiju u Beču, da se virus SARS-a, koji je iz iste grupe virusa kao i COVID-19, vezuje svojim šiljatim glikoproteinima za ACE2 receptore i tako ulazi u ćeliju.

Slabost koja omogućava virusu da uđe u ćeliju tako može postati sredstvo za ublaženje napada, koje će organizmu dati dovoljno vremena da se pripremi i mobiliše za uspešnu odbranu.

Iskustvo iz Hong Konga – mišljenje profesora Huija

U televizijskoj emisiji od 10. marta ove godine, honkonški novinar i publicista Majkl Čugani razgovara sa profesorom Dejvidom Huijem, stručnjakom za respiratorne bolesti Kineskog univerziteta u Hong Kongu povodom epidemije virusa korona. Hong Kong je sredina sa velikim iskustvom borbe sa novim respiratornim bolestima. Između 2002. i 2004. u ovom gradu vladala je epidemija teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS, Severe Acute Respiratory Syndrome) koji je, srećom, obuzdan i nije se proširio na ceo svet.

U ovom intervjuu, profesor Hui objašnjava okolnosti koje će dovesti do završetka epidemije i u njih ubraja mogućnost da ćemo se na kraju svi zaraziti. Pretpostavka da ćemo se svi zaraziti proističe iz saznanja da je virus nov i da nemamo izgrađeni imunitet prema njemu. Utešno je to što veliki broj ljudi prođe kroz ovu infekciju bez bilo kakvih simptoma, ili sa simptomima gripa i prehlade, ali bez većih posledica.

Profesor preporučuje dobru ličnu higijenu, nošenje maski u javnom prevozu i nastavak mera ograničenja koje su aktuelne u Hong Kongu. To podrazumeva karantin za osobe koje su bile u dodiru sa obolelima i izbegavanje javnih okupljanja i druge mere.

Na kraju, ako kroz ovu infekciju prođe 50-60% populacije, javiće se zaštitni efekat „imuniteta stada“ i prestaće tako radikalno širenje, a možda će epidemija i prestati. Međutim, pošto je bolest nova, mi ne znamo dovoljno o njoj. Jedino testovi krvi sa utvrđenim antitelima na virus korona mogu nam dati pouzdanu informaciju o tome koliko se ljudi zarazilo i kolika je zapravo smrtnost, to jest, kakve su posledice. Danas nemamo takve analize, a verovatno je da će i to jednoga dana doći na red.

Profesor Hui tvrdi da je izlazak u šetnju zapravo preporučljiv, ali da to ne sme biti tamo gde je veliki broj ljudi na malom prostoru. Distanca se mora držati.

Grad Vuhan je zatvoren 23. januara, ali ga je do tog trenutka napustilo već oko 5 miliona ljudi. Od ovih ljudi infekcija se raširila u Kini i izvan Kine.

Majkl Čugani pita: da li je u redu to što se mnogo ljudi pojavljuje na popularnom honkonškom šetalištu kraj obale i što je disciplina ograničenja popustila?

Nije, odgovara profesor Hui, mere ograničenja, među kojima je i društveno distanciranje dale su izvanredne rezultate i moraju se nastaviti.

„Izlazak u šetnju, napolje, zapravo, dobra je ideja“, kaže profesor Hui, „ali pokušajte da izbegnete gužvu.“

http://news.tvb.com/programmes/straighttalk/5e6799f9335d19df678ed10f/–Will-the-coronavirus-burn-out-or-become-a-pandemic

Mišljenje poznatog epidemiologa sa Univerziteta Stanford o virusu korona

Da li je moguće da smo zbog velike brige oko zaraze preterali sa merama protiv nove bolesti? Profesor medicine, biomedicinske nauke o podacima, statistike, epidemiologije i populacionog zdravlja sa Stanforda, Džon P. A. Joanidis, pita se da li je naš odnos prema epidemiji fijasko? Da li je moguće da smo, zapažajući tok, širenje i rezultat jedne sezonski aktivne forme zaraze, samo pažljivo pratili njene teške posledice koje bi se i inače ispoljile, kao što se svake godine ispoljavaju i posledice čitavog niza drugih bolesti koje nalikuju na grip?

Profesor Joanidis kaže da se testiraju uglavnom najugroženiji oboleli i da je na osnovu takvih testova Svetska zdravstvena organizacija zaključila da je procenat smrtnosti oko 3,4%. Međutim, izolovani primeri, kao što je onaj sa prisilno zaustavljenim i izolovanim brodom Dijamantska princeza pokazuju da bi procenat smrtnosti bio oko 0,125% ako bi se brojke putnika prenele na populacionu strukturu Sjedinjenih Država. Međutim, pošto je ovaj uzorak izuzetno mali, sa 700 inficiranih putnika i članova posade, prava stopa smrtnosti mogla bi da se rastegne od pet puta manje – 0,025%, do pet puta više – 0,625%, kao što je moguće i da još neko od pacijenata umre kasnije, ili da turisti imaju različitu učestalost hroničnih bolesti, te da i to utiče na verovatnoću. Ovo bi moglo da izazove dodatnu neizvesnost procene i da rastegne mogućnost smrtnog ishoda na 0,05% do 1%.

Ovo pokazuje kakav raspon pandemija može da zadobije. Ako bi procenat bio 0,05, onda bi smrtnost bila manja nego kod sezonskog gripa. Međutim, profesor Joanidis ukazuje na mogućnost da smrtnost bude i 8% ukoliko pogodi populaciju u staračkom domu, kao što pokazuje slučaj iz 2003. godine, opisan u stručnoj periodici, u kojem se, pored ostalog, beleži i da niko od osoblja doma nije razvio simptome zapaljenja pluća.

Širom sveta, bolesti koje potiču od ovakvih uzroka, utapaju se u okvir od oko 60 miliona smrti od različitih uzroka svake godine.

Iako u Americi postoji razvijen sistem za merenje prisustva gripa, najčešće se on u laboratorijama potvrđuje u malom broju uzoraka. Na primer, ove godine je testirano oko 1.073.976 ljudi, ali je grip potvrđen kod samo 222.552 osoba, što je 20,7%. U istom periodu, broj obolelih od bolesti nalik na grip, je između 36.000.000 i 51.000.000, sa između 22.000 i 55.000 smrtnih ishoda.

U seriji autopsija izvedenih u sezoni 2016/2017, na uzorku od 57 osoba, testiranje je pokazalo da je virus gripa bio prisutan kod 18%, dok je bilo kakav oblik respiratornog virusa primećen kod 47%. Međutim, na ovaj način ništa nije dokazano, jer se mnoge bolesti superimponuju (nadograđuju, nadodaju) na već postojeće bolesti i prisustvo virusa ne označava nužno i uzrok smrti.

Ukoliko je stopa smrtnosti od ovog virusa 0,3% i zarazi se 1% populacije u SAD, to bi značilo oko 10.000 smrti i u prošlosti tako nešto ne bi bilo praćeno značajnim vestima u novinama.

Osim toga, ako se ne bi dosledno primenile mere društvene izolacije, ili ako one ne bi bile poštovane, tako da se zatvore škole i izoluju deca, i to pod uslovom da ona ne stupe u kontakt sa osetljivom populacijom, rezultat bi izostao, a posebno u slučaju da je stopa smrtnosti veća, a bolest zaraznija. Još jedan negativan efekat mogao bi se dogoditi zbog izolacije: da se kod mladih se ne razvije takozvani „imunitet stada“ koji i treba da se razvije kod ove manje rizične grupe. Takođe, nije lako proceniti ni uticaj sprečenosti roditelja da odlaze na posao i posledice koje to prate?

Problem se javlja, opet, ako nova bolest previše uposli zdravstveni sistem te se velika smrtnost javi zbog obolelih od ostalih bolesti: srčanih i moždanih udara, povreda, krvarenja. Ako COVID19 „zaravni“ krivu i uspori se oboljevanje od virusa korona, može se javiti povećana smrtnost od ostalih uzroka. Ukoliko zdravstveni sistem dakle, bude opterećen u produženom periodu, umesto u kratkoj i akutnoj fazi, moguće je očekivati da bude preopterećen na duge staze, zbog nemogućnosti da se bavi ostalim problemima. Za sve ove mogućnosti, nedostaju nam podaci za procene, nedostaju nam brojke.

Niko u ovom trenutku ne računa ostale posledice: moguće socijalne nemire, mentalno oboljevanje, posledice po ekonomiju.

Profesor Joanidis tvrdi da je moguće da bude zaraženo i oko 60% čovečanstva i da smrtnost bude oko 1%, premda ne veruje da će se to desiti. U tom slučaju, posledice će ličiti na poznati grip iz 1918, kada je, pored ostalog, umrlo i mnogo mladih, a to bi značilo oko 40 miliona mrtvih.

„Možemo se samo nadati da će, kao 1918, život nastaviti“, kaže Joanidis.

„Nasuprot tome, sa višemesečnim, ako ne i višegodišnjim prekidom poslovanja, život se uveliko zaustavlja, kratkoročne i dugoročne posledice sasvim su nepoznate, a milijarde, ne samo milioni života mogu biti ugroženi.“

Neke od izloženih opcija liče na slona kojega je napala mačka, kaže profesor. Frustrirana životinja, nastojeći da izbegne mačku, skače sa litice i gine. Verovatno ćemo uskoro prepoznati šta nam nosi vreme. Nadamo se najboljem.

Nije ovo prva kriza koju nam je život naneo.