Прегледајући књиге које би говориле о исхрани, а које су штампане пре другог светског рата, открио сам мноштво занимљивих наслова, па сам тако схватио и да се у овом региону одавно говорило о гладовању и о вегетаријанизму.
Међутим, један наслов ме је веома привукао, јер се тицао исхране: „Теорија и пракса фаготерапије“. Ова прва половина стране речи, грчки префикс „фаго-“ свакако означава неки облик исхране, па сам ово дело зато и наручио, да задовољим знатижељу.
Књигу је написао Сергије К. Рамзин, доктор из Београда 1930. године и то је, у ствари, сепарат. Летимично сам је прегледао. У њој се говори о лечењу заразних болести неким другим агенсима за које доктор није сигуран да ли су живи и каква је њихова природа, али му је јасно да уништавају бактерије. Доктор у закључку пише: „До сада нема још довољно факата и доказа, да је фаг типичан живи агенс, у опште признатом смислу али појам живог, као што смо видели, не може бити принципијелно и јасно одвојен од мртвог“.
Не само овај лекар, већ и цела Европа у том тренутку, тражили су начин да зауставе штету коју човеку наносе микроорганизми. Ако би неко био заражен, или имао убојну повреду, као што је био чест случај на ратиштима, или у занатској делатности, често је једино решење било ампутација. Туберкулоза, или сифилис, наносили су пустош којој се нико није могао супротставити. Није постојао лек.
Међутим, појавила се нова генерација научника који су испитивали могућности лечења, кроз употребу невидљивих агенаса који су били на граници живе твари и који су бактерије уништавали. Испоставило се да су то били вируси, бактериофаги. Особа која је открила бактериофаге је канадско-француски лекар Дерел (D’Herelle) коме се адекватно поштовање у Рамзиновој књизи исказује. Овај облик лечења у једном тренутку постао је прави хит, али је био превише спор и захтевао је посебне провере и прилагођавање индивидуалном пацијенту.
У књизи се говори о томе како узорци за експерименте из области фаготерапије долазе у нашу земљу из Француске. Тамо је већ увелико био славан један лекар који је бубонску кугу у Индији успешно лечио инјекцијама ових необичних узорака.
Сетих се, узгред, да је Александер Флеминг открио антибиотике седам година раније, 1923, али је то своје интересантно откриће сместио на полицу где је оно чекало двадесетак година, све док савезници нису одлучили да се искрцају на Нормандију. Тада су се сетили да је млади микробиолог једном открио супстанцу која је обећавала и одлучили да инвестирају у то откриће ради спаса војника.
Избор је пао и на предузеће за производњу лекова и хемијских производа, Фајзер (Pfizer) које је својом техником ферментације успело да размножи драгоцену културу и претвори је у савремени антибиотик пеницилин. Овај лек је затим примењен у војне сврхе и спасао велики број живота и тако све до данас. А у Београду је у прошлом веку живео један интересантан лекар који се налазио на трагу великих открића, С. К. Рамзин.
