Tag: istorija

Фаготерапија – заборављени метод за борбу против инфекција

Прегледајући књиге које би говориле о исхрани, а које су штампане пре другог светског рата, открио сам мноштво занимљивих наслова, па сам тако схватио и да се у овом региону одавно говорило о гладовању и о вегетаријанизму.

Међутим, један наслов ме је веома привукао, јер се тицао исхране: „Теорија и пракса фаготерапије“. Ова прва половина стране речи, грчки префикс „фаго-“ свакако означава неки облик исхране, па сам ово дело зато и наручио, да задовољим знатижељу.

Насловна страница сепарата С. К. Рамзина о фаготерапији

Књигу је написао Сергије К. Рамзин, доктор из Београда 1930. године и то је, у ствари, сепарат. Летимично сам је прегледао. У њој се говори о лечењу заразних болести неким другим агенсима за које доктор није сигуран да ли су живи и каква је њихова природа, али му је јасно да уништавају бактерије. Доктор у закључку пише: „До сада нема још довољно факата и доказа, да је фаг типичан живи агенс, у опште признатом смислу али појам живог, као што смо видели, не може бити принципијелно и јасно одвојен од мртвог“.

Не само овај лекар, већ и цела Европа у том тренутку, тражили су начин да зауставе штету коју човеку наносе микроорганизми. Ако би неко био заражен, или имао убојну повреду, као што је био чест случај на ратиштима, или у занатској делатности, често је једино решење било ампутација. Туберкулоза, или сифилис, наносили су пустош којој се нико није могао супротставити. Није постојао лек.

Међутим, појавила се нова генерација научника који су испитивали могућности лечења, кроз употребу невидљивих агенаса који су били на граници живе твари и који су бактерије уништавали. Испоставило се да су то били вируси, бактериофаги. Особа која је открила бактериофаге је канадско-француски лекар Дерел (D’Herelle) коме се адекватно поштовање у Рамзиновој књизи исказује. Овај облик лечења у једном тренутку постао је прави хит, али је био превише спор и захтевао је посебне провере и прилагођавање индивидуалном пацијенту.

У књизи се говори о томе како узорци за експерименте из области фаготерапије долазе у нашу земљу из Француске. Тамо је већ увелико био славан један лекар који је бубонску кугу у Индији успешно лечио инјекцијама ових необичних узорака.

Сетих се, узгред, да је Александер Флеминг открио антибиотике седам година раније, 1923, али је то своје интересантно откриће сместио на полицу где је оно чекало двадесетак година, све док савезници нису одлучили да се искрцају на Нормандију. Тада су се сетили да је млади микробиолог једном открио супстанцу која је обећавала и одлучили да инвестирају у то откриће ради спаса војника.

Закључак, “Теорија и пракса фаготерапије”

Избор је пао и на предузеће за производњу лекова и хемијских производа, Фајзер (Pfizer) које је својом техником ферментације успело да размножи драгоцену културу и претвори је у савремени антибиотик пеницилин. Овај лек је затим примењен у војне сврхе и спасао велики број живота и тако све до данас. А у Београду је у прошлом веку живео један интересантан лекар који се налазио на трагу великих открића, С. К. Рамзин.

Хигијенска цртица – књига о вегетаријанизму доктора Лобмајера

Потрудио сам се да прегледам неке старе списе и тако сам дошао до две књиге доктора А. Лобмајера из деветнаестог века. Доктор Лобмајер је изванредно савремен, иако је његов језик у својој древности необичан и диван, као да припада измишљеном, а не стварном свету. Ради снажнијег доживљаја, прекуцао сам га у ћирилици. На приказаном месту књиге из 1886. године, он говори о „распрама“ између вегетаријанаца и сваштоједа и покушава да разреши двојбу. Човек се одувек упуштао у расправе, чак и веома ватрене, о исправном облику исхране. Ми у том погледу ништа нисмо измислили, иако нас погони исти такав жар. Одговор доктора Лобмајера достојан је двадесет првог века:

„Да ли се има тко хранити месом или билинскими јествинами, то је посве индивидуално ; сватко нека се храни према својој нарави. „Колико људих толико ћудих“, вели наша пословица, а то вриеди не само у душевном, него и у тјелесном погледу, Човјек нека се храни према својој конштитуцији, према доби годинах, према основи своја тиела и према свому организму. Једному шкоди ово јело, другому оно ; када си је човјек неки смјер удесио, који је према његовој нарави и његовом здрављу, тада ће га тако и настављати, а да му у ничем неће нахудити. Ми лиечници често путах забрањујемо једному месо, а другому га препоручујемо, а ова начела ваљају и за разпру вегетаријанацах са физиоложкими заступници меса.“

Из дела „Вегетаријанци, хигијенска цртица“ од проф. др-а А. Лобмајера, Комисиона наклада акад. књижаре Лав. Хартмана (Кугли и Дојч), Тискара „Народних новинах“, Загреб 1886. Сличну енергију носи и књига „Најбоља замјена материног млиека“ из 1889. која је представљена раније.

Апарат доктора Сокслета

Свашта нам је открила модерна наука. Након истраживања доктора Ешериха и доктора Листера, знамо много више о штетним дејствима бактерија, али је једно од најимпресивнијих открића након бактериолошких сазнања управо апарат за стерилизацију. У научно осмишљеном памфлету о методима замене мајчиног млека, доктор Антун Лобмајер нас подучава како је кравље млеко, у одсуству кобиљег и магарећег, најбоља замена за мајчино, једино га треба разблажити у правилној мери. Наиме, мајчино млеко садржи око 3-5% „машће и сладора“ (масти и шећера), а 2% „бјелањевацах“ (беланчевина), док кравље садржи око 3-5% „машће и сладора“, и чак око 4-5% „бјелањевацах“, што је превише за дете. Због тога у кравље млеко треба додати одређену количину јечмене слузи, у почетку у размери 3:1, а касније у мањој размери. Доктор Лобмајер нас подучава како се мајчино млеко разликује и по начину згрушавања, тако да се боље боље од крављега апсорбује у стомаку одојчета, будући да се „грушава у ситних пахуљицах“.

Међутим, „статистика нас учи“ да се отприлике две трећине дојенчади хране из руке и да многа деца у том осетљивом периоду страдају, и то двоструко више него она која су дојена, у великој мери због „кока и бактерија сваке врсти“.

У мирној градацији према решењу, детаљно се описује апарат који можемо искористити за стерилизацију неколико флаша истовремено у кључалој води – апарат доктора Сокслета! Лобмајер се хвали да је и своје дете подигао служећи се овом изванредном справом, а преноси и део др Сокслетовог личног писма у којем му овај сведочи да је продато преко 20.000 стерилизатора, те је сигуран да је барем толико деце са успехом исхрањено на овај начин!

Не заостајући за методом савремених блогера, доктор читаоца упућује на апарат који може „добити и у Загребу, код доктора Еде Томаја („љекарна к св. Духу”), у којега је складиште оригиналних Сокслетових апаратах из Монакова“.

Закључимо његовим речима, које и данас изазивају напету потребу за стерилизационим апаратом, говорећи о бактериолошкој драми својственој времену пре настанка антибиотика:

„Риедко кад или никад нећеш наћи дојкињу својему дјетету, која ће мајчино млиеко посвема надомјестити. Нећу овдје набрајати, што мати све подносити мора, док јој је дојкиња у кући, нити ћу споменути, како су дојкиње понајвише скупо плаћени непријатељи, него ћу само на то упозорити, да никада незнамо, кому своје диете предајемо, да га доји, јер акопрем је дојкиња на очиглед здрава, може ипак имати клицу болести у себи ; доказано је то да болест преко једног кољена може прећи на другу, дапаче на трећу генерацију. Колико и колико је дјеце усисало болест од дојкиње, то нам кажу толика шкрофулозна, блудоболна и туберкулозна дјеца , којим су родитељи посве здрави, те која су болест једино од дојкиње добила.“

„ЗАМЈЕНА МАТЕРИНОГ МЛИЕКА, здравословна цртица“, од проф. др. А. Лобмајера, у издању Комисионе накладе акад. Књижаре Л. Хартмана (Кугли и Дојч), тискара „Народних новинах“, Загреб 1889. (Са сликами и с једном таблицом).“

Риба као човечија храна

У симпатичној књизи „Риба као човечија храна“, објављеној у Загребу 1934, Др Славко Мужинић образлаже потребу за коришћењем рибе у исхрани, истичући њене предности као лако сварљиве и вредне намирнице. Књига похвално говори и о значају риболова и узгоја рибе за привреду земље, али оштро дебатује против уверења да рибу треба јести само у месецима који у себи имају слово „Р“. Дакле, да је не треба је јести у току маја, јуна, јула и августа, али септембар је већ ОК.

Сећате се ове тврдње?

Аутор каже да је то вероватно због летњих месеци, у којима се риба због врућине лакше квари, али да „данас“ више нема потребе за таквим обзирима:

„Данас то више није. Данас и наши морски рибари имају леда на својим чамцима и бродовима и уловљену рибу лети одмах уледе или је у најкраћем времену довезу до тржишта гдје се она спакује у сандуке или кошаре са ледом и тако улеђена разашиље.“ стр. 13.

На крају књиге, нашао се и један занимљив оглас. Рекламира се предузеће „Мардешић & Комп. Комижа, филијала Милна, Творница основ. 1902 г.“, како кажу, „Највећа и најмодернија домаћа творница сардина“

На дну напомињу да на захтев „шаљу ценик“.

Погледајте врхунску реченицу којом се оглас завршава, кроз коју схватамо вечност одређених тема из данашњице. Корпоративна друштвена одговорност на делу, са позивом на хуманост у привреди:

„Потпомажи домаћу индустрију сардина јер тиме помажеш индиректно сиромашног рибара“

Књига је на ћирилици.

Хигијена кретања

Нисам имао намеру да откријем нешто посебно, просто сам био радознао и поручио у библиотеци књигу необичног наслова, „Хигијена кретања“ доктора Павла Мантегаце, из 1884. године, када је вероватно све било називано „хигијеном“ – „хигијена“ руку, јела, пића, мисли (данас имамо и менталну хигијену, као дисциплину психологије, зар не?). Овај наслов је исечак из већег дела „Хигијенска популарна енциклопедија“.

Књигу је превео Јован Ђаја (1846-1928.), а штампала ју је Парна штампарија задруге штампарских радника у Београду, на Обилићевом венцу.

Занимљиво је сагледати како се тадашњи човек страховито плашио болести, а посебно бактеријских болести. Тешко је дочарати тадашњи доживљај света, страх од заразних болести, бактерија и паразита који је у великој мери превладан у двадесетом веку, након открића нове класе лекова – антибиотика. Уз откриће вакцине против великих богиња, а у великој мери заслугом британског лекара Џенера, јавило се ново светло наде, али и нови простор за неповерење и скепсу, какве знамо и данас. Ничега новог нема под капом небеском, једино се мењају опасности у које смештамо и пројектујемо своје страхове. Ево неколико Мантегациних речи о „каламљењу“:

„Добро вели један славни лекар, да би свака мајка морала клекнути, кад год изговори Џенерово име, име славнога проналазача каламљења крављих богиња.

Навлачи на себе велику кривицу свака мајка која не калами своје дете у току од прва четири месеца његова живота, јер га тиме излаже страшној болести, која је деци скоро увек смртоносна, а онај мали број који се излечи, носи целога века на лицу трагове те страшне заразе.“

Али у наставку износи још неке препоруке:

„Немојте ни мало разбијати главу, да ли је боље узети материју за каламљење са краве или са другога детета. О томе несу на чисто ни најславнији лекари, а разлике у последицама несу се опазиле. Треба се дакле поверити разборитости и знању савесна лекара.“ И, као добар и савестан лекар, желећи да умири јавност, Мантегаца износи и неке коментаре у корист контроверзне нове праксе каламљења:

„Много се викало против каламљења и наводиле су се страшне болести, које оно може проузроковати. Баш овом приликом мора нам пасти на ум шпанска пословица, која вели: Нема спаситеља који није био разапет. Истина је да се каламљењем може пренети сифилис, ако је сифилитично дете са којега је узета материја. Али ћемо ваљда претпоставити да сваки лекар има очи и бар онолико обичне савести, колико је потребно, да без икакве своје користи не отрује неколико стотина деце. Шта би било, кад бисмо у медицини и хирургији избацили све оне лекове и операције, које су скопчане са неком далеком опасношћу?“

„Каламљење не слаби ни мало ни органску конституцију ни здравље.

Каламљењем није постала ни мало чешћа тифоидна грозница.

Каламљење није ни мало допринело множењу сухе болести.

Каламљењем се не преносе ни шкрофуле ни ерпеси.“

Свако време у нове технологије пројектује своје најдубље страхове. Данашњи страх од аутизма код деце, у прошлости је лебдео над вакцинацијом због неизлечивих заразних болести. Погледајте и сличице књиге из 1884.