Tag: higijena

Iskustvo iz Hong Konga – mišljenje profesora Huija

U televizijskoj emisiji od 10. marta ove godine, honkonški novinar i publicista Majkl Čugani razgovara sa profesorom Dejvidom Huijem, stručnjakom za respiratorne bolesti Kineskog univerziteta u Hong Kongu povodom epidemije virusa korona. Hong Kong je sredina sa velikim iskustvom borbe sa novim respiratornim bolestima. Između 2002. i 2004. u ovom gradu vladala je epidemija teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS, Severe Acute Respiratory Syndrome) koji je, srećom, obuzdan i nije se proširio na ceo svet.

U ovom intervjuu, profesor Hui objašnjava okolnosti koje će dovesti do završetka epidemije i u njih ubraja mogućnost da ćemo se na kraju svi zaraziti. Pretpostavka da ćemo se svi zaraziti proističe iz saznanja da je virus nov i da nemamo izgrađeni imunitet prema njemu. Utešno je to što veliki broj ljudi prođe kroz ovu infekciju bez bilo kakvih simptoma, ili sa simptomima gripa i prehlade, ali bez većih posledica.

Profesor preporučuje dobru ličnu higijenu, nošenje maski u javnom prevozu i nastavak mera ograničenja koje su aktuelne u Hong Kongu. To podrazumeva karantin za osobe koje su bile u dodiru sa obolelima i izbegavanje javnih okupljanja i druge mere.

Na kraju, ako kroz ovu infekciju prođe 50-60% populacije, javiće se zaštitni efekat „imuniteta stada“ i prestaće tako radikalno širenje, a možda će epidemija i prestati. Međutim, pošto je bolest nova, mi ne znamo dovoljno o njoj. Jedino testovi krvi sa utvrđenim antitelima na virus korona mogu nam dati pouzdanu informaciju o tome koliko se ljudi zarazilo i kolika je zapravo smrtnost, to jest, kakve su posledice. Danas nemamo takve analize, a verovatno je da će i to jednoga dana doći na red.

Profesor Hui tvrdi da je izlazak u šetnju zapravo preporučljiv, ali da to ne sme biti tamo gde je veliki broj ljudi na malom prostoru. Distanca se mora držati.

Grad Vuhan je zatvoren 23. januara, ali ga je do tog trenutka napustilo već oko 5 miliona ljudi. Od ovih ljudi infekcija se raširila u Kini i izvan Kine.

Majkl Čugani pita: da li je u redu to što se mnogo ljudi pojavljuje na popularnom honkonškom šetalištu kraj obale i što je disciplina ograničenja popustila?

Nije, odgovara profesor Hui, mere ograničenja, među kojima je i društveno distanciranje dale su izvanredne rezultate i moraju se nastaviti.

„Izlazak u šetnju, napolje, zapravo, dobra je ideja“, kaže profesor Hui, „ali pokušajte da izbegnete gužvu.“

http://news.tvb.com/programmes/straighttalk/5e6799f9335d19df678ed10f/–Will-the-coronavirus-burn-out-or-become-a-pandemic

Хигијенска цртица – књига о вегетаријанизму доктора Лобмајера

Потрудио сам се да прегледам неке старе списе и тако сам дошао до две књиге доктора А. Лобмајера из деветнаестог века. Доктор Лобмајер је изванредно савремен, иако је његов језик у својој древности необичан и диван, као да припада измишљеном, а не стварном свету. Ради снажнијег доживљаја, прекуцао сам га у ћирилици. На приказаном месту књиге из 1886. године, он говори о „распрама“ између вегетаријанаца и сваштоједа и покушава да разреши двојбу. Човек се одувек упуштао у расправе, чак и веома ватрене, о исправном облику исхране. Ми у том погледу ништа нисмо измислили, иако нас погони исти такав жар. Одговор доктора Лобмајера достојан је двадесет првог века:

„Да ли се има тко хранити месом или билинскими јествинами, то је посве индивидуално ; сватко нека се храни према својој нарави. „Колико људих толико ћудих“, вели наша пословица, а то вриеди не само у душевном, него и у тјелесном погледу, Човјек нека се храни према својој конштитуцији, према доби годинах, према основи своја тиела и према свому организму. Једному шкоди ово јело, другому оно ; када си је човјек неки смјер удесио, који је према његовој нарави и његовом здрављу, тада ће га тако и настављати, а да му у ничем неће нахудити. Ми лиечници често путах забрањујемо једному месо, а другому га препоручујемо, а ова начела ваљају и за разпру вегетаријанацах са физиоложкими заступници меса.“

Из дела „Вегетаријанци, хигијенска цртица“ од проф. др-а А. Лобмајера, Комисиона наклада акад. књижаре Лав. Хартмана (Кугли и Дојч), Тискара „Народних новинах“, Загреб 1886. Сличну енергију носи и књига „Најбоља замјена материног млиека“ из 1889. која је представљена раније.

Хигијена кретања

Нисам имао намеру да откријем нешто посебно, просто сам био радознао и поручио у библиотеци књигу необичног наслова, „Хигијена кретања“ доктора Павла Мантегаце, из 1884. године, када је вероватно све било називано „хигијеном“ – „хигијена“ руку, јела, пића, мисли (данас имамо и менталну хигијену, као дисциплину психологије, зар не?). Овај наслов је исечак из већег дела „Хигијенска популарна енциклопедија“.

Књигу је превео Јован Ђаја (1846-1928.), а штампала ју је Парна штампарија задруге штампарских радника у Београду, на Обилићевом венцу.

Занимљиво је сагледати како се тадашњи човек страховито плашио болести, а посебно бактеријских болести. Тешко је дочарати тадашњи доживљај света, страх од заразних болести, бактерија и паразита који је у великој мери превладан у двадесетом веку, након открића нове класе лекова – антибиотика. Уз откриће вакцине против великих богиња, а у великој мери заслугом британског лекара Џенера, јавило се ново светло наде, али и нови простор за неповерење и скепсу, какве знамо и данас. Ничега новог нема под капом небеском, једино се мењају опасности у које смештамо и пројектујемо своје страхове. Ево неколико Мантегациних речи о „каламљењу“:

„Добро вели један славни лекар, да би свака мајка морала клекнути, кад год изговори Џенерово име, име славнога проналазача каламљења крављих богиња.

Навлачи на себе велику кривицу свака мајка која не калами своје дете у току од прва четири месеца његова живота, јер га тиме излаже страшној болести, која је деци скоро увек смртоносна, а онај мали број који се излечи, носи целога века на лицу трагове те страшне заразе.“

Али у наставку износи још неке препоруке:

„Немојте ни мало разбијати главу, да ли је боље узети материју за каламљење са краве или са другога детета. О томе несу на чисто ни најславнији лекари, а разлике у последицама несу се опазиле. Треба се дакле поверити разборитости и знању савесна лекара.“ И, као добар и савестан лекар, желећи да умири јавност, Мантегаца износи и неке коментаре у корист контроверзне нове праксе каламљења:

„Много се викало против каламљења и наводиле су се страшне болести, које оно може проузроковати. Баш овом приликом мора нам пасти на ум шпанска пословица, која вели: Нема спаситеља који није био разапет. Истина је да се каламљењем може пренети сифилис, ако је сифилитично дете са којега је узета материја. Али ћемо ваљда претпоставити да сваки лекар има очи и бар онолико обичне савести, колико је потребно, да без икакве своје користи не отрује неколико стотина деце. Шта би било, кад бисмо у медицини и хирургији избацили све оне лекове и операције, које су скопчане са неком далеком опасношћу?“

„Каламљење не слаби ни мало ни органску конституцију ни здравље.

Каламљењем није постала ни мало чешћа тифоидна грозница.

Каламљење није ни мало допринело множењу сухе болести.

Каламљењем се не преносе ни шкрофуле ни ерпеси.“

Свако време у нове технологије пројектује своје најдубље страхове. Данашњи страх од аутизма код деце, у прошлости је лебдео над вакцинацијом због неизлечивих заразних болести. Погледајте и сличице књиге из 1884.