Хигијена кретања

Нисам имао намеру да откријем нешто посебно, просто сам био радознао и поручио у библиотеци књигу необичног наслова, „Хигијена кретања“ доктора Павла Мантегаце, из 1884. године, када је вероватно све било називано „хигијеном“ – „хигијена“ руку, јела, пића, мисли (данас имамо и менталну хигијену, као дисциплину психологије, зар не?). Овај наслов је исечак из већег дела „Хигијенска популарна енциклопедија“.

Књигу је превео Јован Ђаја (1846-1928.), а штампала ју је Парна штампарија задруге штампарских радника у Београду, на Обилићевом венцу.

Занимљиво је сагледати како се тадашњи човек страховито плашио болести, а посебно бактеријских болести. Тешко је дочарати тадашњи доживљај света, страх од заразних болести, бактерија и паразита који је у великој мери превладан у двадесетом веку, након открића нове класе лекова – антибиотика. Уз откриће вакцине против великих богиња, а у великој мери заслугом британског лекара Џенера, јавило се ново светло наде, али и нови простор за неповерење и скепсу, какве знамо и данас. Ничега новог нема под капом небеском, једино се мењају опасности у које смештамо и пројектујемо своје страхове. Ево неколико Мантегациних речи о „каламљењу“:

„Добро вели један славни лекар, да би свака мајка морала клекнути, кад год изговори Џенерово име, име славнога проналазача каламљења крављих богиња.

Навлачи на себе велику кривицу свака мајка која не калами своје дете у току од прва четири месеца његова живота, јер га тиме излаже страшној болести, која је деци скоро увек смртоносна, а онај мали број који се излечи, носи целога века на лицу трагове те страшне заразе.“

Али у наставку износи још неке препоруке:

„Немојте ни мало разбијати главу, да ли је боље узети материју за каламљење са краве или са другога детета. О томе несу на чисто ни најславнији лекари, а разлике у последицама несу се опазиле. Треба се дакле поверити разборитости и знању савесна лекара.“ И, као добар и савестан лекар, желећи да умири јавност, Мантегаца износи и неке коментаре у корист контроверзне нове праксе каламљења:

„Много се викало против каламљења и наводиле су се страшне болести, које оно може проузроковати. Баш овом приликом мора нам пасти на ум шпанска пословица, која вели: Нема спаситеља који није био разапет. Истина је да се каламљењем може пренети сифилис, ако је сифилитично дете са којега је узета материја. Али ћемо ваљда претпоставити да сваки лекар има очи и бар онолико обичне савести, колико је потребно, да без икакве своје користи не отрује неколико стотина деце. Шта би било, кад бисмо у медицини и хирургији избацили све оне лекове и операције, које су скопчане са неком далеком опасношћу?“

„Каламљење не слаби ни мало ни органску конституцију ни здравље.

Каламљењем није постала ни мало чешћа тифоидна грозница.

Каламљење није ни мало допринело множењу сухе болести.

Каламљењем се не преносе ни шкрофуле ни ерпеси.“

Свако време у нове технологије пројектује своје најдубље страхове. Данашњи страх од аутизма код деце, у прошлости је лебдео над вакцинацијом због неизлечивих заразних болести. Погледајте и сличице књиге из 1884.