geni – Etika i dijetetika

Nasleđeni strah i miris trešnje

Eksperiment iz 2013. godine u kojem su miševi bili izloženi snažnom mirisu trešnje i istovremeno dobijali bolne strujne udare preko elektroprovodljive podloge, predstavlja jednu poetičnu ludost moderne nauke. Eksperimentu su, kao što to u životu ponekad biva, ali i prema zamisli naučno raspoloženih gospodara mišjih sudbina, bili izloženi samo muški miševi.

Tim miševima kasnije je dozvoljeno da dobiju potomstvo. Već u prvoj generaciji, mladi miševi i mišice imali su izraženu senzitivnost na miris trešnje. Njihov organizam je na taj miris reagovao nervozom i izmenjenim ponašanjem. Istovremeno, ti mladi miševi pokazivali su i neke druge znake traumatizovanog potomstva: smanjenu insulinsku senzitivnost i sklonost ka rizičnijem ponašanju.

Strah se na neki način može naslediti, mada je diskutabilno kako do toga dolazi, da li je u pitanju beleška na genima (proces metilacije), ili na genetskim fragmentima kao što su prečage koje ih spajaju – histoni, ili konačno, beleška na složenim molekulima ribonukleinsle kiseline (RNK)? Tek, jasno je da neka beleška, neki nasledni zapis, postoji.

Posmatranja iskustava ratnih zarobljenika, ukazuju na to da se veoma često negativne zdravstvene posledice ispoljavaju kod njihovog potomstva rođenog nakon zarobljavanja. U ovome se takvo potomstvo razlikuje od ostalih vršnjaka. Sinovi ratnih zarobljenika imaju oko 11% veću smrtnost i to uglavnom zbog izliva krvi u mozak, ali i zbog kancera, bez obzira na ostale socioekonomske pokazatelje.

Sećanje na „opasni“ miris trešnje kod miševa izvesno nije preneseno nekim tajanstvenim podučavanjem mladih, jer su oni odmah po rođenju odvojeni od ustrašenih roditelja i povereni mirnim i neustrašenim porodicama.

Nismo li i mi možda postali bojažljivi ili makar osetljivi za određene teme zbog nasleđa svojih otaca? Prostor na kome živimo obiluje strašnim uspomenama.

Ipak, priloženi članak ukazuje na to da se strah možda i ne nasleđuje, ali da se povećana senzitivnost na miris trešnje javlja kod potomstva miševa izloženih jednom surovom eksperimentu.

https://www.bbc.com/future/article/20190326-what-is-epigenetics

Evo i originalnog sažetka eksperimenta:https://www.nature.com/articles/nn.3594

Ispoljenje povoljnih genetskih osobina kao posledica fizičkog vežbanja

Ronda Patrik (Rhonda Patrick) piše na svojoj stranici „Found my Fittnes“:

“Tri meseca fizičkog vežbanja reprogramiralo je DNK sperme zdravih mladih muškaraca.

Vežbanje je ućutkalo gene koji se odnose na više bolesti, uključujući šizofreniju, Parkinsonovu bolest, cervikalni kancer, leukemiju i autizam. Naprotiv, vežbanje je aktiviralo gene koji su uključeni u razvoj i prilagođavanje na vežbanje.”

Priloženo je jedno od savremenih istraživanja uticaja ponašanja na rad gena. Istraživanje je iz 2016. Ne treba čekati na magičnu pilulu. Oko nas su na dohvat ruke sredstva koja mogu popraviti naš život i život našeg potomstva, preciznija i bolja od bilo kog medicinskog proizvoda. A ta sredstva, iako prosta i uobičajena, mi često ignorišemo.

Zar nam je zaista potrebno da nam sofistikovane laboratorije koje ezoterijskim, supermodernim metodima ispituju izmene metiloma na DNK potvrde ono što su naši babe i dede znali bez ijednog dana škole?

Ili, kako to kaže Psalam, još stariji izvor:

“Kloni se oda zla i čini dobro, traži mira i idi za njim” 34.14.

Dobro je od nauke dobiti potvrdu da je jedan deo starih verovanja dobro utemeljen.

Da li je rak metabolička bolest?

Tomas Sejfrid (Thomas Seyfried), profesor biologije na Univerzitetu u Bostonu (Boston College) neumorno iznosi podatke koji ukazuju na to da je rak metabolička, a ne genetska bolest. On se oslanja na naučna istraživanja koja su pokazala da ćelije sa ubačenim onkogenim jezgrom prestaju da budu kancer i nastavljaju svoju funkciju, ako je citoplazma, unutarćelijska tečnost, zdrava. Preciznije, kada se kancerozno jezgro ćelije sa takvim DNK ubaci u zdravu ćeliju, ona nastavlja da radi kao i pre i ne postaje kancerogena.
I obrnuto: ćelije postaju kancerogene, ako se u njih ubaci kancerozna ćelijska tečnost, sa mitohondrijama iz obolelih ćelija, uprkos tome što je jezgro genetski ispravno. Jedna od pretpostavki kaže da štetne mitohondrije, ili preciznije, bolestan ambijent, utiče na nastanak kancera, a ne informacije sadržane u DNK ćelijskog jezgra.
To je veliki udarac za verovanje da kancer potiče od gena, ali je uteha u tome što je na ovu tešku bolest moguće uticati metaboličkom terapijom. Kao mogući tretman, profesor Sejfrid iznosi kombinaciju gladovanja sa ketogenom dijetom i tretmane hiperbaričnom komorom, radi toga što je kiseonik toksičan za kancerogene ćelije. Takođe, on govori i o upotrebi leka za ranu fazu šećerne bolesti Metformina (koji se prodaje i kao „Glukofaž“), kako bi se metabolizam glukoze smirio i dodatno oduzela hrana kancerogenim ćelijama. One se, naime, najvećim delom koriste glukozom u svojoj ishrani i u 80 – 90% slučajeva ne mogu da proizvode energiju od masti (ketona), upravo zato što su oštećene. Profesor Sejfrid pretpostavlja da su ćelije kancera upravo slabije od običnih ćelija i da ih kroz metaboličku terapiju treba izložiti dodatnom stresu koji ogromna većina preostalih, zdravih ćelija može pretrpeti.
On predlaže i inhibitore aminokiseline glutamina, zato što pojedine forme kancera, u nedostatku šećera, pribegavaju ovom izvoru energije.
Profesor Tomas Sejfrid je konvencionalno obrazovani lekar sa velikim istraživačkim iskustvom i renomeom u naučnoj zajednici. On nije marginalac koji se bori da dobije pozornicu, kako bi govorio i lečio svoj narcizam. On je dobar lekar-istraživač u svakom smislu te reči, mada njegove preporuke nisu dovoljno prihvaćene u konzervativnoj lekarskoj i farmakološkoj javnosti.
Profesor Sejfrid se u svojim radovima oslanja na istraživanja nemačkog lekara Otoa Varburga (Oto Warburg) koji je za teoriju o oštećenom respiratornom sistemu mitohondrija u kancerogenim ćelijama (po njemu se to i naziva Varburgov efekat) dobio Nobelovu nagradu 1931. godine. Delo Otoa Varburga nije prevaziđeno. Ono je samo potisnuto. To je dobro zaslužena Nobelova nagrada, a on je nepravedno zaboravljen.
Ovaj pristup jasno pokazuje da je tvrdnja o genima kao isključivom gospodaru naših života neistinita. Takva igra, sa tumačenjem života kroz prizmu gena, isprazna je i surova. Na nju se oslanja jedan široki krug tržišnih igrača, čiji interes nije isključivo u blagostanju pacijenata, već i u maksimizaciji profita. Kao interesantan primer, može se pogledati amputacija dojke koju su preventivno počele da preduzimaju neke ličnosti iz javnog života (Anđelina Džoli) samo zato što je ustanovljeno da imaju kancerogene gene.
Naše mogućnosti za intervenciju su ogromne i naša sposobnost da se odbranimo od različitih iskušenja velika. Ništa nije zakovano u mračnom sudbinskom zapisu skrivenom u ćelijskom jezgru i u DNK. Na to ukazuju istraživanja profesora Sejfrida u kojima on ispituje mogućnosti dijetetskih (gladovanje i ketogena dijeta), neinvazivnih metaboličkih (metformin, inhibitori glutamina) i ambijentalnih (hiperbarična komora, redukcija stresa) intervencija.
To, naravno i našu odgovornost za vlastito zdravlje i zdravlje naših bližnjih čini većom.
Na slici su prikazani ishodi, u zavisnosti od statusa ćelije. Fotografija je zabeleženi snimak ekrana sa predavanja prof. Sejfrida na Jutjubu.
1. zdrava ćelija sa zdravom ćelijskom tečnošću,
2. bolesna ćelija sa bolesnom citoplazmom (ćelija raka),
3. zdrava ćelija, uprkos ubačenom bolesnom jezgru i
4. bolesna ćelija, u koju je ubačeno zdravo jezgro, sa obolelom ćelijskom tečnošću, koja ostaje kancerogena, ili se gasi i propada.
Ova objava ne predstavlja savet za lečenje koje mogu izvoditi jedino obučeni lekari, ali predstavlja prikaz jednog alternativnog metoda koji je već pokazao rezultate u praksi.