Tag: ketoni

Ketogena dijeta – šta je to?

Danas je ketogena dijeta postala popularna tema u medijima, što se može tumačiti kao posledica mode, ali i iskrenog interesovanja kod onih koji su otkrili njene dobre strane.

Ketogena dijeta nastala je 1920-ih godina u Americi radi tretmana epilepsije i razvijena je na klinici Majo, ali je nakon razvoja lekova – antiepileptika, dijetetski pristup lečenju postepeno prestao i do početka dvadeset prvog veka postao retkost.

Ketogena dijeta kao terapeutsko sredstvo veoma je stroga i nju treba razlikovati od niza masnih dijeta koje ulaze u spektar ishrane sa restrikcijom ugljenih hidrata, koje je lakše sprovesti, ali nemaju iste efekte kao prvobitna klinička formula iz 1920-ih.

Masne dijete oslanjaju se na proizvode razgradnje masti – ketone, kao na osnovni energent organizma. Masti se razgrađuju, a iz tog procesa nastaje tri vrste ketona: beta-hidroksibutirat, acetoacetat i aceton (tj. propanon). Iako ove supstance postepeno postaju glavni izvor energije kod osoba koje se ovako hrane, šećer, odnosno glukoza, ostaje uvek prisutan, jer ga organizam sâm proizvodi u jetri i on u telu vrši potrebnu i važnu ulogu, čak i kada kroz ishranu uopšte ne unosimo ugljene hidrate.

Ketoni se mogu dijagnostikovati analizom krvi, urina, ili daha, jer su to uobičajeni kanali kojima ih se telo oslobađa ili gde se oni nalaze u opticaju. Za to se kupuju posebne spravice, nalik na merače šećera u krvi, takozvani „ketometri“, ali one ovde još nisu prisutne, uglavnom iz kulturoloških razloga, zbog otpora prema ideji nutritivne ketoze, ali i zbog nedostatka znanja o ovoj tematici. U striktnom smislu, neophodno je dijagnostikovati povišenu prisutnost ketona (od 0,5 do oko 3, ili nešto više milimola po litru, mmol/l) kroz jedan od ova tri oblika analize, ali se to danas ne radi, jer nije praktično, a nije ni jeftino. Ovo je i dobar razlog da se ne veruje svakome ko tvrdi da je u ketozi, stanju povišene upotrebe ketona, jer ovo stanje ipak treba da bude dokazano. Često smo u stanju da poverujemo da smo ispunili sva pravila ove dijete, mada nismo zadovoljili uslove za pokretanje ketoze, iz čega zatim možemo izvesti pogrešne zaključke (npr. da smo „pokušali“, ali da to na nas „nije delovalo“).

Postoji nekoliko načina za pokretanje procesa ketoze, a najjednostavniji je gladovanje, koji se i koristio i u kliničkom tretmanu, u uvodnoj fazi, gde su pacijenti gladovali prvi dan po prijemu, a prvi put bi se nahranili masnim obrokom tek sutradan, za večeru. Taj obrok sastojao se od krema sa jajima, veštačkim zaslađivačem i bio je sasvim bez ugljenih hidrata, dakle i bez žitnih, kukuruznih ili drugih dodataka kao što je popularni „gustin“. Zatim bi se u ishranu pažljivo i postepeno dodavale ostale namirnice, ali vodeći računa o tome da se izbegavaju ugljeni hidrati i da se proteini koriste u maloj meri, u odnosu masti : proteini + ugljeni hidrati – 4:1, u smislu kalorija.

U ranoj fazi ovog pristupa ishrani na početku dvadesetog veka i nezavisno od nje, postojao je veliki broj pobornika gladovanja koji su verovali da se organizam tako čisti i obnavlja, ali su pojedini istraživači otkrili da prisustvo masti u ishrani povoljno deluje na organizam u odsustvu proteina i ugljenih hidrata i da se one mogu koristiti tako da se očuva snaga i da efekti restrikcije budu povoljni po opšte stanje tela i duše.

Danas se za pokretanje ketoze koriste i MCT ulje (trigliceridi srednjeg lanca, Medium Chain Tryglicerides), koje se može nabaviti u prodavnicama sportskih suplemenata, kao i ketonske soli, ili ketonski estri koji direktno pokreću stanje ketoze, odnosno olakšavaju ulazak u stanje nutritivne ketoze, ali se ovim suplementima mora pristupiti sa velikim oprezom, jer imaju i neželjena dejstva. Za ketonske estre, uobičajeno se priča da imaju neprijatan ukus i veliki napor ulaže se kako bi se on učinio blažim.

Najbolji, a i najjeftiniji pristup ketogenoj dijeti je kroz dobro formulisanu masnu ishranu i kroz umereno gladovanje i kretanje, ali je to samo deo jednog sveobuhvatnijeg pristupa. Nijedna dijeta ne sastoji se samo od hrane, nego i od drugih važnih elemenata, kao što su san i kretanje, ali i odnosi sa drugim ljudima.

Ako poželite da isprobate ketogenu dijetu, savetujte se sa nekim ko ima iskustva i potražite savet lekara ili nutricioniste koji je o toj materiji dobro obavešten, a možete razgovarati i sa nekim ko ima lično iskustvo u tome. Pošto je ovakva ishrana još uvek nedovoljno rasprostranjena, nemojte se odmah obeshrabriti, videvši da nemate mnogo sagovornika. Moderno vreme omogućava vam pronalazak korisnih saveta na internetu, iako uvek morate ostati na oprezu. Jedan od saveta je da se u ishrani koristite prirodnim namirnicama životinjskog i biljnog porekla, jer je priroda savršeni tvorac svih ispravnih namirnica i recepata i ona nudi najbolje nutrijente, bilo da su u pitanju masti, proteini ili ugljeni hidrati. Mnoga novija naučna istraživanja ukazuju na to da je povećano prisustvo masti u ishrani prihvatljiva i poželjna mogućnost, ali je potrebno da prođe još vremena da bi se zainteresovani ljudi ohrabrili na takvu dijetu, bilo da je u pitanju terapeutska dijetetika, bilo da se radi o rekreativnom obliku ishrane, ili o ishrani radi korekcije težine i poboljšanju telesne forme.

Doktor Ričard Bernstin, Sesija 4: Ketoni, ketoza, ketoacidoza

Doktor Ričard Bernstin (Richard Bernstein) u ovoj epizodi govori o metabolizmu masti koji se odnosi na ketone i ketozu: proizvod razgradnje masnih kiselina, radi proizvodnje energije u organizmu. Kada se potroše zalihe glukoze u krvi, jetra najpre prerađuje glikogen, koji je skladišni, skrobni oblik šećera u telu čoveka, ali jetra počinje i proizvodnju ketona, kako bi organizam bio opskrbljen ovim alternativnim gorivom.

Ketoza, stanje u kojem se radi energije koriste masti u organizmu, pokreće se u toku perioda gladovanja, ali i ukoliko se čovek hrani masnom hranom. Ketoza nije opasno stanje. Ona je prirodno stanje, a ketoni su od suštinskog značaja za život.

Sasvim je drugi slučaj sa ketoacidozom, koja je patološki proces koji nastaje kod šećeraša koji imaju previsoku količinu šećera u krvi i koji nemaju dovoljno insulina. Ako u organizmu nema dovoljno insulina, u krvi se gomila šećer, a ćelije ne dobijaju potrebnu energiju. U slučaju šećerne bolesti, zbog nedostatka hormona insulina, ili zbog gubitka senzitivnosti hormona insulina, organizam ne može da iskoristi energiju koja se u njemu stvara. Zato nekada dolazi do patološkog procesa „ketoacidoze“ koji može biti smrtonosan, a njegova glavna prevencija je upotreba spolja unesenog insulina, kombinovanog sa pravilnom ishranom, kretanjem i stilom života. Lekari često mešaju ketozu sa ketoacidozom i boje se ketona, jer zaboravljaju na osnovne lekcije sa početka studija, misli doktor Bernstin. Zato se o ketonima raširila predrasuda kako su oni štetni sami po sebi.

U stvari, krivac za najveći broj patoloških promena kod dijabetičara upravo je stanje povišenog šećera u krvi, a ono se jednim delom reguliše dobrom ishranom.

Ovaj video zapis edukativnog je karaktera i nije namenjen kao savet za lečenje, koji se može dobiti jedino od lekara, u saradnji sa nutricionistom, naravno.

Šta znači LCHF?

LCHF, ili MUMM – terminološko određenje

LCHF je popularni naziv za ishranu sa niskim sadržajem ugljenih hidrata na engleskom jeziku. Low Carb High Fat, u prevodu to je “Malo ugljenih hidrata, mnogo masti”, dakle, skraćenica na srpskom jeziku bila bi MUMM, ili MUHMM.

Ovaj oblik ishrane nosi generičko ime, te je njegovo značenje neprecizno, svako može imati svoju ideju o tome šta znači “malo”, ili “mnogo” nečega.

Međutim, ako pogledamo najintenzivniji oblik MUMM dijete, ketogenu dijetu, videćemo da ona podrazumeva do 20 grama ugljenih hidrata dnevno, a kod pojedinih slučajeva još i manje, jer se koristi kao terapeutsko sredstvo kod teško obolelih od epilepsije, kod šećeraša, ili kod osoba koje nastoje da smanje težinu.

Nije dovoljno samo da se smanji unos ugljenih hidrata, već je važno i da se taj unos rasporedi i da se za jedan obrok ne unese previše. U slučajevima lečenih osoba može se praktično osetiti prag senzitivnosti, jer se on ponajviše ispoljava kroz pogoršanje zdravstvenog stanja, ili kroz simptome umora, drhtavice, slabosti i sl. Hrana nije samo energija, ona je i signal, te je za nas važno da imamo energije i da uputimo prave signale svakom delu svoga tela, kako bi se ono pravilno razvijalo, isceljivalo i obnavljalo i ostajalo u dobroj formi.

Jedan od poznatih primera za upotrebu ketogene dijete uz korišćenje simptoma kao instrumenta za procenu vlastitog stanja je slučaj Endrjua Skarboroua (Andrew Scarborough) iz Velike Britanije koji je oboleo od (na prvi pogled, to jest sa stanovišta usvojenog naučnog pogleda na ovu bolest) neizlečivog kancera mozga, veoma agresivnog glioblastoma koji se najpre manifestovao kroz epileptične napade. Pošto su lekari utvrdili da ne mogu da mu pomognu, zbog metastaza i nepristupačne lokacije tumora u mozgu, Endrju je ostavljen da se simptomatski leči, dok ga bolest ne savlada.

Endrju je tada pristupio ketogenoj dijeti koja je na njega imala izuzetno povoljan uticaj: izlečio se od svih simptoma i manifestacija, a sken je pokazao da kancer više ne postoji ni u tragovima. Dok je tretirao svoj agresivni kancer dijetetikom, shvatio je da mu epileptični napadi daju do znanja da tumor raste, a da je njihovo odsustvo znak da je kroz dijetu za sebe uradio nešto dobro. Počeo je da bira hranu koja mu je pomagala da izbegne epileptične napade. Tumor je stagnirao i na kraju se povukao. Danas se kaže da je Endrjuov tumor „u remisiji“, a klinika na kojoj se on lečio zaposlila ga je kao nutricionističkog savetnika i on je pomogao mnogim ljudima sa sličnim problemima da se oslobode bremena kancera.

Ne postoje dve u svemu jednake osobe, pa ne postoji ni univerzalna dijeta koja će svakome jednako da prija. Istina, nekim ljudima prija da se hrane u zajedničkoj menzi, kao što je slučaj i u vojničkoj sredini, ali ni to ne može biti zuvek, te se individualne potrebe i razlike ubrzo iskažu.

Međutim, mi smo između sebe mnogo sličniji nego što smo različiti, te je u tome i uteha, jer će većina reagovati slično na dobro zasnovanu dijetu. Ako neko, recimo, ima šećernu bolest, tada je za njega bez svake sumnje korisno da smanji unos ugljenih hidrata. Ako neko ima povišen krvni pritisak, ili se oseća umorno i pospano nakon obroka, za njega je korisno da pokuša sa ozbiljnijim smanjenjem ugljenih hidrata u porciji, jer je moguće da se kod njega razvila insulinska rezistencija, te se organizam umara zbog nečega što je kod mnogih ljudi prirodan i neosetan proces, zbog samog metabolizma. Prirodno, neophodno je prethodno ustanoviti da li takva osoba možda zapravo ispoljava simptome neke druge bolesti, ili nedostatka, kakvi su vitaminski deficiti, ili hormonalni problemi druge vrste, kod tireoidee, do drugih žlezda i uzroka. Zato je od izuzetnog značaja ostati u dodiru sa dobrim i posvećenim lekarom koji može da nas posavetuje i uoči potencijalne probleme.

Mi živimo u pogrešnom uverenju da su ugljeni hidrati neophodni za zdrav život. Verujemo da je pet do sedam obroka dnevno dobro za zdravlje, da se treba neprestano zalivati, pijuckanjem vodice iz flašice, kako bi smo se rehidrovali, ali nije to baš tako. Moderni vek doneo je sa sobom niz proizvoljnih uverenja i ova nabrojana samo su neka od njih. Svakako je moguće pojesti pet, ili više obroka dnevno, ali to nije nužnost. Isto tako, moguće je popiti mnogo vode u toku dana, ali ne postoji ni jedan kriterijum za unos vode i tečnosti koji bi bio zasnovaniji od naše vlastite žeđi. Pojedini istraživači tvrde da je u toku velikih vrućina nesvestica, problemi sa svešću, pa i iznenadna smrt mnogo češće posledica gubitka elektrolita, nego dehidriranosti, a to se odnosi i na maratonske trke, gde je jednako važno uneti dovoljno elektrolita kao i vode.

Najpre, ugljeni hidrati nisu neophodni za dug i zdrav život. Da budem precizniji, moderna medicina prihvatila je uverenje da oni nisu esencijalni makronutrijent. Bez njih se može poživeti dugo i srećno, iako oni daju i poneku prednost ako se konzumiraju na pametan način. To nije slučaj sa mastima, ili sa proteinima, jer je njih neophodno unositi kako bi se živelo. Proteini i masti se ugrađuju u zidove ćelija koje čine naše telo, a proteini se koriste i da bi se prenosile poruke u vidu DNK u ćelijskom jezgru. Proteini su nosioci informacija u našem telu, te su kao takvi posebno interesantni. Upravo su oni najčešće glavni povod za burne i neprijatne reakcije u vidu alergija. Ćelije su osetljive na različite proteine i imune ćelije na osnovu proteina upravo i prepoznaju potencijalne napade i potencijalne, ili stvarne neprijatelje. Neki neprijatelji upravo su, uz pomoć antitela, zapamćeni kao takvi i naš imuni sistem često reaguje prepoznajući ranije bakterije i viruse, ranije neželjene goste u našem telu, pa ih neutralizuje svojim zapamćenim odgovorima, to jest, od ranije pripremljenim proteinima koji se zovu antitela i koji mogu da se proizvedu u dovoljnoj meri kako bi zaustavili bilo kakvu infekciju koja se širi po organizmu.

Nekada se naš imuni sistem prevari, pa napadne vlastite ćelije, ali to je posebna tema, tema vrlo duboko utkana u tajne našeg imuniteta i autoimunih bolesti.

Masti i ketoni

Esencijalne masti, esencijalne masne kiseline, nazivaju se tako zato što su od suštinskog značaja za opstanak. Esencijalne aminokiseline koje su nam u svakodnevnom životu ponajviše poznate preko bodi bildinga, nastaju od proteina, to jest od proteina iz mesa i biljaka koje unesemo kroz ishranu. Njihova sinteza nemoguća je bez spoljašnjeg unosa, baš kao što se ni vitamini ne mogu proizvoditi sintezom u organizmu, već ih je neophodno uneti spolja, kroz hranu i u krajnjem slučaju kroz suplemente.

Dakle, masti i proteini su kao makronutrijenti od suštinskog značaja za organizam, a ugljeni hidrati se mogu izostaviti iz ishrane.

Kada se sprovodi ketogena dijeta, očekivane posledice su rast količine ketona u krvi, a tako i u dahu i u mokraći i umereni pad glukoze u krvi.

Kada se jede masno, organizam sve više počinje da se oslanja na ketone kao na alternativni izvor energije, dok glukoza ostaje u krvi da bi pokrila sve one delove organizma koji još uvek nisu naviknuti da rade na ketonima. Neki delovi tela, posebno u mozgu, nikada se neće navići da rade na ketonima, oni će raditi oslanjajući se na metabolizam glukoze, ali jetra će uvek proizvoditi određenu količinu glukoze. Nema razloga za strah da će glukoza u nama ikad prestati da se stvara. Kada prestanemo da jedemo ugljene hidrate, telo se brzo adaptira. Ne dešava se nikakav fatalni “pad” bilo čega, iako zaista postoji poznati i dokumentovani stres, proistekao iz navikavanja na ketozu, a koji se naziva i “ketogena groznica” (“ketogenic flu”, ili “ketogenic fever”).

HUNT, PURE i Studija sedam zemalja

A sada, nekoliko reči u odbranu masti i masne ishrane. Veliku štetu tradicionalnoj i masnoj hrani nanela su određena istraživanja obeležena proizvoljnim zaključcima zasnovanim na velikim uzorcima koja su stvorila privid da je nauka o ishrani kompletna i završena, te da je dovoljno samo se osvrnuti na ove velike projekte, da bi se stekao pravilan uvid u ishranu. Neke od tih studija, kao što je „Studija sedam zemalja“, obuhvatile su čak i Jugoslaviju u svom uzorku. Jugoslavija je jedna od tih sedam, sa dva uzorka iz Hrvatske i tri iz Srbije. Studiju je vodio izvesni Ansel Kiz (Ancel Keyes), sposoban naučnik velikog ugleda u Americi, koji se proslavio svojim političkim uticajem na završetku drugog svetskog rata, pa je koristeći taj uticaj dobio ulogu da upravlja velikim istraživanjem. Ovo istraživanje praćeno rigidnom kontrolom toka i izborom društvenih sredina za analizu, iako sprovedeno u dobroj nameri, dovelo je do neutemeljenih zaključaka. Nekoliko zemalja, kao što je Francuska, koje bi inače mogle da pokvare utisak, izbačene su iz uzorka, a ostavljene su one koje su pogodovale želji da se ukaže na holesterol kao glavnog krivca u pogledu kardiovaskularnih oboljenja.

Tek mnogo decenija posle originalne studije sedam zemalja, organizovano je nekoliko većih istraživanja koja su bila u stanju da preispitaju rezultate Studije sedam zemalja, jednim delom i zbog napretka naučne i informatičke infrastrukture, kada je postalo jednostavnije napraviti velike projekte međunarodne saradnje.

Velika PURE studija izvedena u organizaciji Instituta za istraživanje zdravlja populacije Mekmaster univerziteta u Hamiltonu u Kanadi, pokazala je da zasićene masti u ishrani ne utiču na povećanje smrtnosti kod osoba koje se hrane sa većim procentom masti. One ne utiču na povećanje broja kardiovaskularnih događaja, ali zapravo smanjuju verovatnoću da se dogodi moždani udar.

Studija PURE (Prospective Urban and Rural Study) izvedena je na uzorku od 135.000 ljudi, u trajanju od oko 7 godina u proseku, između 2003. i 2013. Iako je slabost ove studije to što su podaci prikupljani putem upitnika, treba se setiti i da se ova ista primedba odnosi i na ogroman broj ostalih medicinskih istraživanja ishrane, takođe ostvaren kroz popunjavanje upitnika, a na osnovu tih studija mi danas verujemo da ne treba jesti “crveno” meso, ili da je vegetarijanizam superioran u odnosu na omnivorsku (svaštoždersku) ishranu svim vrstama namirnica, ili da je tzv. mediteranska ishrana najbolja za čoveka.

Vreme je da se praznoverje zameni dobrim razumevanjem principa u ishrani i da se predrasude zamene istraživanjem, ličnim, ili institucionalnim. PURE studija nije savršena, ali je bolja, ili barem jednaka u odnosu na svoje prethodnike koji su tvrdili da ne treba unositi holesterol kroz ishranu, a koji su uticali na odbacivanje čitavih grupa namirnica u svakodnevnoj ishrani (proteini, tj. meso, jaja, zdrave životinjske masti…).

U svakodnevnoj komunikaciji, često ćete od lekara čuti kako i sami jedu masnu hranu, ali ćete često čuti i kako osobe sa povišenim holesterolom doživljavaju duboku starost, ili kako su osobe sa povišenim holesterolom u svakom pogledu zdrave.

Iako povišeni holesterol, opet, nije nikakav garant zdravlja, postoje i druge studije koje pokazuju kako holesterol nije značajan prediktor kardiovaskularnih događaja (srčanog udara, problema sa srcem i krvnim sudovima, moždanog udara). Takva je i norveška longitudinalna studija zdravlja HUNT (North Trøndelag Health Study), koja obuhvata uzorak od nekoliko desetina hiljada ljudi u periodu od 1984. godine do danas. Ova studija koja je u početku pokrivala teme kao što su kardiovaskularni problemi, dijabetes i tuberkuloza u severnoj oblasti Norveške Trondelag, u međuvremenu se proširila i obuhvatila bogatu propratnu građu sa rezultatima analiza krvi i genetskim testiranjima. Iako je na ovaj način tek otvorena mogućnost da se u budućnosti otkriju tajne čovekovog zdravlja, studija je pokazala da ukupni holesterol ne ukazuje na povećanu šansu od kardiovaskularnih problema, ali da se opasnost ipak može naslutiti ako je odnos triglicerida i HDL-a (trigliceridi/HDL) nizak.

Sva je sreća, pa je na zdravlje moguće uticati pravilnom ishranom, ali i pažljivo osmišljenim programima taktičkog gladovanja i bavljenjem sportom, te pravilnim izborom društva i životom u blagotvornoj zajednici, negovanjem dobrih misli, odnosno, meditacijom.

U svakom slučaju, postaje jasno da “francuski paradoks”, zapažanje da Francuzi jedu masno, a ipak su zdravi, zapravo nije nikakav paradoks. Paradoks je bilo naše neshvatanje uzročno-posledičnih veza, a Francuzi su se samo hranili u duhu svoje tradicije, umesto prema uputstvima pomodarskih američkih nutricionista i žute štampe.