Фаготерапија – заборављени метод за борбу против инфекција

Прегледајући књиге које би говориле о исхрани, а које су штампане пре другог светског рата, открио сам мноштво занимљивих наслова, па сам тако схватио и да се у овом региону одавно говорило о гладовању и о вегетаријанизму.

Међутим, један наслов ме је веома привукао, јер се тицао исхране: „Теорија и пракса фаготерапије“. Ова прва половина стране речи, грчки префикс „фаго-“ свакако означава неки облик исхране, па сам ово дело зато и наручио, да задовољим знатижељу.

Насловна страница сепарата С. К. Рамзина о фаготерапији

Књигу је написао Сергије К. Рамзин, доктор из Београда 1930. године и то је, у ствари, сепарат. Летимично сам је прегледао. У њој се говори о лечењу заразних болести неким другим агенсима за које доктор није сигуран да ли су живи и каква је њихова природа, али му је јасно да уништавају бактерије. Доктор у закључку пише: „До сада нема још довољно факата и доказа, да је фаг типичан живи агенс, у опште признатом смислу али појам живог, као што смо видели, не може бити принципијелно и јасно одвојен од мртвог“.

Не само овај лекар, већ и цела Европа у том тренутку, тражили су начин да зауставе штету коју човеку наносе микроорганизми. Ако би неко био заражен, или имао убојну повреду, као што је био чест случај на ратиштима, или у занатској делатности, често је једино решење било ампутација. Туберкулоза, или сифилис, наносили су пустош којој се нико није могао супротставити. Није постојао лек.

Међутим, појавила се нова генерација научника који су испитивали могућности лечења, кроз употребу невидљивих агенаса који су били на граници живе твари и који су бактерије уништавали. Испоставило се да су то били вируси, бактериофаги. Особа која је открила бактериофаге је канадско-француски лекар Дерел (D’Herelle) коме се адекватно поштовање у Рамзиновој књизи исказује. Овај облик лечења у једном тренутку постао је прави хит, али је био превише спор и захтевао је посебне провере и прилагођавање индивидуалном пацијенту.

У књизи се говори о томе како узорци за експерименте из области фаготерапије долазе у нашу земљу из Француске. Тамо је већ увелико био славан један лекар који је бубонску кугу у Индији успешно лечио инјекцијама ових необичних узорака.

Сетих се, узгред, да је Александер Флеминг открио антибиотике седам година раније, 1923, али је то своје интересантно откриће сместио на полицу где је оно чекало двадесетак година, све док савезници нису одлучили да се искрцају на Нормандију. Тада су се сетили да је млади микробиолог једном открио супстанцу која је обећавала и одлучили да инвестирају у то откриће ради спаса војника.

Закључак, “Теорија и пракса фаготерапије”

Избор је пао и на предузеће за производњу лекова и хемијских производа, Фајзер (Pfizer) које је својом техником ферментације успело да размножи драгоцену културу и претвори је у савремени антибиотик пеницилин. Овај лек је затим примењен у војне сврхе и спасао велики број живота и тако све до данас. А у Београду је у прошлом веку живео један интересантан лекар који се налазио на трагу великих открића, С. К. Рамзин.

Masna ishrana – pomodarski trend koji traje 9.000 godina

Američki predsednik, Tomas Džeferson bio je zadivljen kada se susreo sa grupom od 14 Oseidž (Osage) Indijanaca sa severa, koji su došli da ga posete. U jednom pismu, zabeležio je da su to “najdivniji ljudi (finest men) koje možete sresti”. Svaki od njih bio je viši od Džefersona, iako je Džeferson bio među višim Amerikancima. Imao je oko metar osamdeset sedam (šest stopa i 2 inča) i isticao se svojom stasitošću. Međutim, posetioci, koji su bili uobičajenog rasta za svoje pleme, bili su visoki između metar devedeset sedam i dva metra i deset santimetara (6 stopa i šest inča do 7 stopa)… Njihova dijeta sastojala se pretežno od bufalovog mesa. Posebno muškarci nisu jeli sakupljanu hranu, to je na neki način među njima bilo stvar ponosa.

Ovaj, ali i drugi primeri govore o tome da u procesu rasta i razvoja, ugljeni hidrati ne moraju biti prisutni. Oni su iz kulturnih, ili ekonomskih razloga poželjni, ali ne predstavljaju neophodan, odnosno esencijalni nutrijent.

Džon R. Džuit (John R. Jewitt, “The Prisoner of Nutka“) našao se na početku devetnaestog veka u zarobljeništvu naroda Nutka, zbog njihovog besa prema Španskim trgovcima u današnjoj Kanadi. Džuit je Nutkama bio vredan, jer je bio kovač, znao je da pravi predmete od metala i poštedeli su mu život. Kada im je pobegao, posle dve godine zajedničkog života, postao je veoma popularan, obilazio je Kanadu i predavao o životu Nutka. Nutke su sve jeli sa mašću. Nisu jeli ni hleb, niti bilo kakav oblik skroba. Skoro sva hrana sastojala im se od proteina i od masti. Čak su i bobičasto voće posluživali kao specijalitet, u masti!

Dva Britanca, lekari Or i Gilks (Orr and Gilks) koji su živeli među Masai ratnicima 1920-ih godina u Istočnoj Africi, videli su da su ovi urođenici visoki i zdravi (preko metar osamdeset tri, šest stopa). Ishrana među njihovim ratnicima sastojala se od 1.1 kilograma mesa, 2 litra mleka i 50-ak mililitara krvi dnevno. Oni su u proseku bili šest inča (14.4cm) viši od svojih suseda Kikuija koji su imali poljoprivredna imanja sa okućnicama.

Masaiji su gajili stoku i neumorno je pratili, služeći se kopljima i drugim oružjem za odbranu stoke od lavova, koji su lokalna pretnja.

Doktor Džon Rae prepešačio je oko 1500 milja (oko 2.400 kilometara) crtajući mapu Kanade. Prema kilometraži pređenoj na svojim nogama, on je verovatno jedan od najvećih putnika-geografa u novijoj istoriji sveta. Dok je uz upotrebu sekstanta utvrđivao tačan položaj zvezda i određivao obrise kopna, išao je sa lokalnim stanovništvom i hranio se njihovom dijetom, prepunom masti. Dešavalo bi se da on i njegovi saputnici pojedu skoro kilogram masti dnevno, ali nikada ne bi imali problem sa energijom, ili sa skorbutom.

Ostavši bez uobičajenih izvora hrane, poručnik Švatka je u potrazi za izgubljenim brodom i posadom američke mornarice počeo da se hrani hranom Inuita, koja je podrazumevala mnogo masti od foke i ribe. Nekoliko godina je jeo ovu hranu, ali je samo u početku, u prve tri nedelje osetio prolaznu slabost, što je danas poznato kao fenomen adaptacije na masnu hranu (ketoadaptacija, termin koji je skovao dokrot Stiven Fini lično). Kada se navikao, shvatio je kako pod ekstremnim uslovima hladnoće i odsustva biljaka čovek opstaje hiljadama godina. Kada se vratio u “razvijeni” svet, Švatka je objavio dnevnik sa opisom putovanja, ali i ishrane. Ovaj dnevnik je zatim izgubljen, ali je pronađen i ponovo objavljen 1965. godine.

Doktor Stiven Fini (Stephen Phinney), čiji roditelji su bili članovi Udruženja istoričara Amerike, naišao je na ovaj dnevnik  u porodičnom domu 1980. godine. Doktor Fini drži ovo uzbudljivo predavanje u kome objašnjava adaptaciju čoveka na ekstremne uslove života kroz upotrebu masti u ishrani.

Zanimljivo je da je mast kod većine starih naroda bila osnovni izbor u ishrani i da je se stari narodi nisu stideli. Njihovo zdravlje nikada nije dovođeno u pitanje, a tako ni njihova dugovečnost, iako su se svojim životom praktično, ali korenito, suprotstavljali pomodarskoj ideji o štetnosti holesterola, koja je razvijena u drugoj polovini dvadesetog veka.

Danas, doktor Stiven Fini i veliki broj savremenih lekara, nastoje da isprave nepravdu i vrate zdrave masti u ishranu čoveka. U tu svrhu, u poslednjem delu izlaganja koje ovde prilažem, Fini pokazuje rezultate sportista (biciklista) nakon adaptacije na masnu hranu. Ovaj oblik ishrane, u kojem je iznos energije dobijen iz masti barem 75% i koji se naziva ketogena ishrana, posebno je primenljiv ako se koristi u sportovima u kojima se traži ekstremna izdržljivost, kao što su biciklizam, ili planinarenje!

Zahvaljujući inovativnim lekarima i istraživačima iz Amerike, masna ishrana se ponovo vraća na trpezu modernog sveta, uz uslov eliminacije ugljenih hidrata, koji kod određenog dela populacije izazivaju negativne efekte, kao što je šećerna bolest i mnogi drugi metabolički problemi. Ovde možete videti predavanje o takozvanom “urođeničkom dokazu”, u prilog masnoj ishrani.

Хигијенска цртица – књига о вегетаријанизму доктора Лобмајера

Потрудио сам се да прегледам неке старе списе и тако сам дошао до две књиге доктора А. Лобмајера из деветнаестог века. Доктор Лобмајер је изванредно савремен, иако је његов језик у својој древности необичан и диван, као да припада измишљеном, а не стварном свету. Ради снажнијег доживљаја, прекуцао сам га у ћирилици. На приказаном месту књиге из 1886. године, он говори о „распрама“ између вегетаријанаца и сваштоједа и покушава да разреши двојбу. Човек се одувек упуштао у расправе, чак и веома ватрене, о исправном облику исхране. Ми у том погледу ништа нисмо измислили, иако нас погони исти такав жар. Одговор доктора Лобмајера достојан је двадесет првог века:

„Да ли се има тко хранити месом или билинскими јествинами, то је посве индивидуално ; сватко нека се храни према својој нарави. „Колико људих толико ћудих“, вели наша пословица, а то вриеди не само у душевном, него и у тјелесном погледу, Човјек нека се храни према својој конштитуцији, према доби годинах, према основи своја тиела и према свому организму. Једному шкоди ово јело, другому оно ; када си је човјек неки смјер удесио, који је према његовој нарави и његовом здрављу, тада ће га тако и настављати, а да му у ничем неће нахудити. Ми лиечници често путах забрањујемо једному месо, а другому га препоручујемо, а ова начела ваљају и за разпру вегетаријанацах са физиоложкими заступници меса.“

Из дела „Вегетаријанци, хигијенска цртица“ од проф. др-а А. Лобмајера, Комисиона наклада акад. књижаре Лав. Хартмана (Кугли и Дојч), Тискара „Народних новинах“, Загреб 1886. Сличну енергију носи и књига „Најбоља замјена материног млиека“ из 1889. која је представљена раније.

Апарат доктора Сокслета

Свашта нам је открила модерна наука. Након истраживања доктора Ешериха и доктора Листера, знамо много више о штетним дејствима бактерија, али је једно од најимпресивнијих открића након бактериолошких сазнања управо апарат за стерилизацију. У научно осмишљеном памфлету о методима замене мајчиног млека, доктор Антун Лобмајер нас подучава како је кравље млеко, у одсуству кобиљег и магарећег, најбоља замена за мајчино, једино га треба разблажити у правилној мери. Наиме, мајчино млеко садржи око 3-5% „машће и сладора“ (масти и шећера), а 2% „бјелањевацах“ (беланчевина), док кравље садржи око 3-5% „машће и сладора“, и чак око 4-5% „бјелањевацах“, што је превише за дете. Због тога у кравље млеко треба додати одређену количину јечмене слузи, у почетку у размери 3:1, а касније у мањој размери. Доктор Лобмајер нас подучава како се мајчино млеко разликује и по начину згрушавања, тако да се боље боље од крављега апсорбује у стомаку одојчета, будући да се „грушава у ситних пахуљицах“.

Међутим, „статистика нас учи“ да се отприлике две трећине дојенчади хране из руке и да многа деца у том осетљивом периоду страдају, и то двоструко више него она која су дојена, у великој мери због „кока и бактерија сваке врсти“.

У мирној градацији према решењу, детаљно се описује апарат који можемо искористити за стерилизацију неколико флаша истовремено у кључалој води – апарат доктора Сокслета! Лобмајер се хвали да је и своје дете подигао служећи се овом изванредном справом, а преноси и део др Сокслетовог личног писма у којем му овај сведочи да је продато преко 20.000 стерилизатора, те је сигуран да је барем толико деце са успехом исхрањено на овај начин!

Не заостајући за методом савремених блогера, доктор читаоца упућује на апарат који може „добити и у Загребу, код доктора Еде Томаја („љекарна к св. Духу”), у којега је складиште оригиналних Сокслетових апаратах из Монакова“.

Закључимо његовим речима, које и данас изазивају напету потребу за стерилизационим апаратом, говорећи о бактериолошкој драми својственој времену пре настанка антибиотика:

„Риедко кад или никад нећеш наћи дојкињу својему дјетету, која ће мајчино млиеко посвема надомјестити. Нећу овдје набрајати, што мати све подносити мора, док јој је дојкиња у кући, нити ћу споменути, како су дојкиње понајвише скупо плаћени непријатељи, него ћу само на то упозорити, да никада незнамо, кому своје диете предајемо, да га доји, јер акопрем је дојкиња на очиглед здрава, може ипак имати клицу болести у себи ; доказано је то да болест преко једног кољена може прећи на другу, дапаче на трећу генерацију. Колико и колико је дјеце усисало болест од дојкиње, то нам кажу толика шкрофулозна, блудоболна и туберкулозна дјеца , којим су родитељи посве здрави, те која су болест једино од дојкиње добила.“

„ЗАМЈЕНА МАТЕРИНОГ МЛИЕКА, здравословна цртица“, од проф. др. А. Лобмајера, у издању Комисионе накладе акад. Књижаре Л. Хартмана (Кугли и Дојч), тискара „Народних новинах“, Загреб 1889. (Са сликами и с једном таблицом).“

Риба као човечија храна

У симпатичној књизи „Риба као човечија храна“, објављеној у Загребу 1934, Др Славко Мужинић образлаже потребу за коришћењем рибе у исхрани, истичући њене предности као лако сварљиве и вредне намирнице. Књига похвално говори и о значају риболова и узгоја рибе за привреду земље, али оштро дебатује против уверења да рибу треба јести само у месецима који у себи имају слово „Р“. Дакле, да је не треба је јести у току маја, јуна, јула и августа, али септембар је већ ОК.

Сећате се ове тврдње?

Аутор каже да је то вероватно због летњих месеци, у којима се риба због врућине лакше квари, али да „данас“ више нема потребе за таквим обзирима:

„Данас то више није. Данас и наши морски рибари имају леда на својим чамцима и бродовима и уловљену рибу лети одмах уледе или је у најкраћем времену довезу до тржишта гдје се она спакује у сандуке или кошаре са ледом и тако улеђена разашиље.“ стр. 13.

На крају књиге, нашао се и један занимљив оглас. Рекламира се предузеће „Мардешић & Комп. Комижа, филијала Милна, Творница основ. 1902 г.“, како кажу, „Највећа и најмодернија домаћа творница сардина“

На дну напомињу да на захтев „шаљу ценик“.

Погледајте врхунску реченицу којом се оглас завршава, кроз коју схватамо вечност одређених тема из данашњице. Корпоративна друштвена одговорност на делу, са позивом на хуманост у привреди:

„Потпомажи домаћу индустрију сардина јер тиме помажеш индиректно сиромашног рибара“

Књига је на ћирилици.