Šta znači LCHF?

LCHF, ili MUMM – terminološko određenje

LCHF je popularni naziv za ishranu sa niskim sadržajem ugljenih hidrata na engleskom jeziku. Low Carb High Fat, u prevodu to je “Malo ugljenih hidrata, mnogo masti”, dakle, skraćenica na srpskom jeziku bila bi MUMM, ili MUHMM.

Ovaj oblik ishrane nosi generičko ime, te je njegovo značenje neprecizno, svako može imati svoju ideju o tome šta znači “malo”, ili “mnogo” nečega.

Međutim, ako pogledamo najintenzivniji oblik MUMM dijete, ketogenu dijetu, videćemo da ona podrazumeva do 20 grama ugljenih hidrata dnevno, a kod pojedinih slučajeva još i manje, jer se koristi kao terapeutsko sredstvo kod teško obolelih od epilepsije, kod šećeraša, ili kod osoba koje nastoje da smanje težinu.

Nije dovoljno samo da se smanji unos ugljenih hidrata, već je važno i da se taj unos rasporedi i da se za jedan obrok ne unese previše. U slučajevima lečenih osoba može se praktično osetiti prag senzitivnosti, jer se on ponajviše ispoljava kroz pogoršanje zdravstvenog stanja, ili kroz simptome umora, drhtavice, slabosti i sl. Hrana nije samo energija, ona je i signal, te je za nas važno da imamo energije i da uputimo prave signale svakom delu svoga tela, kako bi se ono pravilno razvijalo, isceljivalo i obnavljalo i ostajalo u dobroj formi.

Jedan od poznatih primera za upotrebu ketogene dijete uz korišćenje simptoma kao instrumenta za procenu vlastitog stanja je slučaj Endrjua Skarboroua (Andrew Scarborough) iz Velike Britanije koji je oboleo od (na prvi pogled, to jest sa stanovišta usvojenog naučnog pogleda na ovu bolest) neizlečivog kancera mozga, veoma agresivnog glioblastoma koji se najpre manifestovao kroz epileptične napade. Pošto su lekari utvrdili da ne mogu da mu pomognu, zbog metastaza i nepristupačne lokacije tumora u mozgu, Endrju je ostavljen da se simptomatski leči, dok ga bolest ne savlada.

Endrju je tada pristupio ketogenoj dijeti koja je na njega imala izuzetno povoljan uticaj: izlečio se od svih simptoma i manifestacija, a sken je pokazao da kancer više ne postoji ni u tragovima. Dok je tretirao svoj agresivni kancer dijetetikom, shvatio je da mu epileptični napadi daju do znanja da tumor raste, a da je njihovo odsustvo znak da je kroz dijetu za sebe uradio nešto dobro. Počeo je da bira hranu koja mu je pomagala da izbegne epileptične napade. Tumor je stagnirao i na kraju se povukao. Danas se kaže da je Endrjuov tumor „u remisiji“, a klinika na kojoj se on lečio zaposlila ga je kao nutricionističkog savetnika i on je pomogao mnogim ljudima sa sličnim problemima da se oslobode bremena kancera.

Ne postoje dve u svemu jednake osobe, pa ne postoji ni univerzalna dijeta koja će svakome jednako da prija. Istina, nekim ljudima prija da se hrane u zajedničkoj menzi, kao što je slučaj i u vojničkoj sredini, ali ni to ne može biti zuvek, te se individualne potrebe i razlike ubrzo iskažu.

Međutim, mi smo između sebe mnogo sličniji nego što smo različiti, te je u tome i uteha, jer će većina reagovati slično na dobro zasnovanu dijetu. Ako neko, recimo, ima šećernu bolest, tada je za njega bez svake sumnje korisno da smanji unos ugljenih hidrata. Ako neko ima povišen krvni pritisak, ili se oseća umorno i pospano nakon obroka, za njega je korisno da pokuša sa ozbiljnijim smanjenjem ugljenih hidrata u porciji, jer je moguće da se kod njega razvila insulinska rezistencija, te se organizam umara zbog nečega što je kod mnogih ljudi prirodan i neosetan proces, zbog samog metabolizma. Prirodno, neophodno je prethodno ustanoviti da li takva osoba možda zapravo ispoljava simptome neke druge bolesti, ili nedostatka, kakvi su vitaminski deficiti, ili hormonalni problemi druge vrste, kod tireoidee, do drugih žlezda i uzroka. Zato je od izuzetnog značaja ostati u dodiru sa dobrim i posvećenim lekarom koji može da nas posavetuje i uoči potencijalne probleme.

Mi živimo u pogrešnom uverenju da su ugljeni hidrati neophodni za zdrav život. Verujemo da je pet do sedam obroka dnevno dobro za zdravlje, da se treba neprestano zalivati, pijuckanjem vodice iz flašice, kako bi smo se rehidrovali, ali nije to baš tako. Moderni vek doneo je sa sobom niz proizvoljnih uverenja i ova nabrojana samo su neka od njih. Svakako je moguće pojesti pet, ili više obroka dnevno, ali to nije nužnost. Isto tako, moguće je popiti mnogo vode u toku dana, ali ne postoji ni jedan kriterijum za unos vode i tečnosti koji bi bio zasnovaniji od naše vlastite žeđi. Pojedini istraživači tvrde da je u toku velikih vrućina nesvestica, problemi sa svešću, pa i iznenadna smrt mnogo češće posledica gubitka elektrolita, nego dehidriranosti, a to se odnosi i na maratonske trke, gde je jednako važno uneti dovoljno elektrolita kao i vode.

Najpre, ugljeni hidrati nisu neophodni za dug i zdrav život. Da budem precizniji, moderna medicina prihvatila je uverenje da oni nisu esencijalni makronutrijent. Bez njih se može poživeti dugo i srećno, iako oni daju i poneku prednost ako se konzumiraju na pametan način. To nije slučaj sa mastima, ili sa proteinima, jer je njih neophodno unositi kako bi se živelo. Proteini i masti se ugrađuju u zidove ćelija koje čine naše telo, a proteini se koriste i da bi se prenosile poruke u vidu DNK u ćelijskom jezgru. Proteini su nosioci informacija u našem telu, te su kao takvi posebno interesantni. Upravo su oni najčešće glavni povod za burne i neprijatne reakcije u vidu alergija. Ćelije su osetljive na različite proteine i imune ćelije na osnovu proteina upravo i prepoznaju potencijalne napade i potencijalne, ili stvarne neprijatelje. Neki neprijatelji upravo su, uz pomoć antitela, zapamćeni kao takvi i naš imuni sistem često reaguje prepoznajući ranije bakterije i viruse, ranije neželjene goste u našem telu, pa ih neutralizuje svojim zapamćenim odgovorima, to jest, od ranije pripremljenim proteinima koji se zovu antitela i koji mogu da se proizvedu u dovoljnoj meri kako bi zaustavili bilo kakvu infekciju koja se širi po organizmu.

Nekada se naš imuni sistem prevari, pa napadne vlastite ćelije, ali to je posebna tema, tema vrlo duboko utkana u tajne našeg imuniteta i autoimunih bolesti.

Masti i ketoni

Esencijalne masti, esencijalne masne kiseline, nazivaju se tako zato što su od suštinskog značaja za opstanak. Esencijalne aminokiseline koje su nam u svakodnevnom životu ponajviše poznate preko bodi bildinga, nastaju od proteina, to jest od proteina iz mesa i biljaka koje unesemo kroz ishranu. Njihova sinteza nemoguća je bez spoljašnjeg unosa, baš kao što se ni vitamini ne mogu proizvoditi sintezom u organizmu, već ih je neophodno uneti spolja, kroz hranu i u krajnjem slučaju kroz suplemente.

Dakle, masti i proteini su kao makronutrijenti od suštinskog značaja za organizam, a ugljeni hidrati se mogu izostaviti iz ishrane.

Kada se sprovodi ketogena dijeta, očekivane posledice su rast količine ketona u krvi, a tako i u dahu i u mokraći i umereni pad glukoze u krvi.

Kada se jede masno, organizam sve više počinje da se oslanja na ketone kao na alternativni izvor energije, dok glukoza ostaje u krvi da bi pokrila sve one delove organizma koji još uvek nisu naviknuti da rade na ketonima. Neki delovi tela, posebno u mozgu, nikada se neće navići da rade na ketonima, oni će raditi oslanjajući se na metabolizam glukoze, ali jetra će uvek proizvoditi određenu količinu glukoze. Nema razloga za strah da će glukoza u nama ikad prestati da se stvara. Kada prestanemo da jedemo ugljene hidrate, telo se brzo adaptira. Ne dešava se nikakav fatalni “pad” bilo čega, iako zaista postoji poznati i dokumentovani stres, proistekao iz navikavanja na ketozu, a koji se naziva i “ketogena groznica” (“ketogenic flu”, ili “ketogenic fever”).

HUNT, PURE i Studija sedam zemalja

A sada, nekoliko reči u odbranu masti i masne ishrane. Veliku štetu tradicionalnoj i masnoj hrani nanela su određena istraživanja obeležena proizvoljnim zaključcima zasnovanim na velikim uzorcima koja su stvorila privid da je nauka o ishrani kompletna i završena, te da je dovoljno samo se osvrnuti na ove velike projekte, da bi se stekao pravilan uvid u ishranu. Neke od tih studija, kao što je „Studija sedam zemalja“, obuhvatile su čak i Jugoslaviju u svom uzorku. Jugoslavija je jedna od tih sedam, sa dva uzorka iz Hrvatske i tri iz Srbije. Studiju je vodio izvesni Ansel Kiz (Ancel Keyes), sposoban naučnik velikog ugleda u Americi, koji se proslavio svojim političkim uticajem na završetku drugog svetskog rata, pa je koristeći taj uticaj dobio ulogu da upravlja velikim istraživanjem. Ovo istraživanje praćeno rigidnom kontrolom toka i izborom društvenih sredina za analizu, iako sprovedeno u dobroj nameri, dovelo je do neutemeljenih zaključaka. Nekoliko zemalja, kao što je Francuska, koje bi inače mogle da pokvare utisak, izbačene su iz uzorka, a ostavljene su one koje su pogodovale želji da se ukaže na holesterol kao glavnog krivca u pogledu kardiovaskularnih oboljenja.

Tek mnogo decenija posle originalne studije sedam zemalja, organizovano je nekoliko većih istraživanja koja su bila u stanju da preispitaju rezultate Studije sedam zemalja, jednim delom i zbog napretka naučne i informatičke infrastrukture, kada je postalo jednostavnije napraviti velike projekte međunarodne saradnje.

Velika PURE studija izvedena u organizaciji Instituta za istraživanje zdravlja populacije Mekmaster univerziteta u Hamiltonu u Kanadi, pokazala je da zasićene masti u ishrani ne utiču na povećanje smrtnosti kod osoba koje se hrane sa većim procentom masti. One ne utiču na povećanje broja kardiovaskularnih događaja, ali zapravo smanjuju verovatnoću da se dogodi moždani udar.

Studija PURE (Prospective Urban and Rural Study) izvedena je na uzorku od 135.000 ljudi, u trajanju od oko 7 godina u proseku, između 2003. i 2013. Iako je slabost ove studije to što su podaci prikupljani putem upitnika, treba se setiti i da se ova ista primedba odnosi i na ogroman broj ostalih medicinskih istraživanja ishrane, takođe ostvaren kroz popunjavanje upitnika, a na osnovu tih studija mi danas verujemo da ne treba jesti “crveno” meso, ili da je vegetarijanizam superioran u odnosu na omnivorsku (svaštoždersku) ishranu svim vrstama namirnica, ili da je tzv. mediteranska ishrana najbolja za čoveka.

Vreme je da se praznoverje zameni dobrim razumevanjem principa u ishrani i da se predrasude zamene istraživanjem, ličnim, ili institucionalnim. PURE studija nije savršena, ali je bolja, ili barem jednaka u odnosu na svoje prethodnike koji su tvrdili da ne treba unositi holesterol kroz ishranu, a koji su uticali na odbacivanje čitavih grupa namirnica u svakodnevnoj ishrani (proteini, tj. meso, jaja, zdrave životinjske masti…).

U svakodnevnoj komunikaciji, često ćete od lekara čuti kako i sami jedu masnu hranu, ali ćete često čuti i kako osobe sa povišenim holesterolom doživljavaju duboku starost, ili kako su osobe sa povišenim holesterolom u svakom pogledu zdrave.

Iako povišeni holesterol, opet, nije nikakav garant zdravlja, postoje i druge studije koje pokazuju kako holesterol nije značajan prediktor kardiovaskularnih događaja (srčanog udara, problema sa srcem i krvnim sudovima, moždanog udara). Takva je i norveška longitudinalna studija zdravlja HUNT (North Trøndelag Health Study), koja obuhvata uzorak od nekoliko desetina hiljada ljudi u periodu od 1984. godine do danas. Ova studija koja je u početku pokrivala teme kao što su kardiovaskularni problemi, dijabetes i tuberkuloza u severnoj oblasti Norveške Trondelag, u međuvremenu se proširila i obuhvatila bogatu propratnu građu sa rezultatima analiza krvi i genetskim testiranjima. Iako je na ovaj način tek otvorena mogućnost da se u budućnosti otkriju tajne čovekovog zdravlja, studija je pokazala da ukupni holesterol ne ukazuje na povećanu šansu od kardiovaskularnih problema, ali da se opasnost ipak može naslutiti ako je odnos triglicerida i HDL-a (trigliceridi/HDL) nizak.

Sva je sreća, pa je na zdravlje moguće uticati pravilnom ishranom, ali i pažljivo osmišljenim programima taktičkog gladovanja i bavljenjem sportom, te pravilnim izborom društva i životom u blagotvornoj zajednici, negovanjem dobrih misli, odnosno, meditacijom.

U svakom slučaju, postaje jasno da “francuski paradoks”, zapažanje da Francuzi jedu masno, a ipak su zdravi, zapravo nije nikakav paradoks. Paradoks je bilo naše neshvatanje uzročno-posledičnih veza, a Francuzi su se samo hranili u duhu svoje tradicije, umesto prema uputstvima pomodarskih američkih nutricionista i žute štampe.

Ulazak u ketogenu dijetu

Tekst koji sledi treba koristiti kao orijentir za početak masne dijete. On nikako nije sveobuhvatni spisak, niti je u pitanju naučno verifikovani protokol, već višegodišnje lično iskustvo zasnovano na naučnim i popularnim, ali kvalitetnim informacijama. Uvek je važno imati pri ruci dobrog lekara koji može da nas uputi u pravilan pristup ishrani, osobito ako je on obavešten o karakteristikama masne ishrane i ako je inovirao svoja znanja u poslednjih nekoliko godina u kojima je ketogena dijeta doživela pravi procvat.

Evo stvari koje treba koristiti u ketogenoj, odnosno u masnoj dijeti sa niskim unosom ugljenih hidrata:

[PROTEINI]

Meso.

Goveđe, svinjsko, pileće, ćureće meso. Riba, morski plodovi. Riba iz konzerve, sveža riba, morska, rečna itd. Kavijar, hobotnica i slično…

Posebno je dobro jesti džigericu. Najlakša za pripremu i najprijatnijeg ukusa je pileća džigerica, ali ne treba se uzdržavati ni od svinjske i goveđe. Goveđa je posebno dobra zbog vitamina, ali za njom ne zaostaje ni pileća. Jedino ne treba jesti džigericu svaki dan, zato što je previše jaka hrana, sa previše vitamina i nutrijenata i nema potrebe rizikovati da se dođe u hipervitaminozu. Ja jedem džigericu barem jednom nedeljno i našao sam da je za mene to dobra mera. Ako dođete u dodir sa guščijom džigericom, to je posebno ukusan i kvalitetan specijalitet i molim Vas da pojedete malo i za mene.

Meso u svakom obliku može da se jede. Svejedno je kako je meso pripremljeno, međutim, najbolje je ako je pripremljeno na tihoj vatri, u nekom pogodnom ulju, kao što je maslinovo, ili kokosovo ulje. Takođe, ne treba se plašiti svinjske masti, jer je ona dobra podloga za bilo koju vrstu mesa, a tako ni putera.

Jaja.

Jaja su izvanredan nutrijent. Ona su na neki način jedna od najkvalitetnijih namirnica, jer u sebi sadrže sve što je potrebno da bi se razvio novi organizam! U jajima ima i proteina i masti, puna su blagotvornog holesterola koji je potreban da bi se u nama izgrađivale nove ćelije i održavale stare. U novije vreme, pokazalo se da holesterol ni izdaleka nije štetan za organizam, to jest, nije na onaj način kako se ranije verovalo. Holesterol u organizmu neće „skočiti“ od unosa jaja, ili mesa. On će ostati, manje-više isti. Razlika u holesterolu nastaće u njegovom kvalitetu. Takozvani „loš“ holesterol, to jest LDL će izmeniti svoja svojstva. Od masne ishrane, postaće krupan i pufnast i lako će se razgrađivati. Neće pogodovati zapaljenskim procesima u organizmu i neće se uglavljivati u problematične tačke u krvnim sudovima. Naprotiv, smanjićete verovatnoću za kardiovaskularne događaje i otvorićete vrata za dug i srećan život! Osim toga, vaš „dobri“ holesterol će skočiti. HDL će biti u povišenim vrednostima i tipično je za ketogenu dijetu, ako se pametno sprovodi, da HDL postane veći od LDL-a, što je dobro, jer HDL, dobri holesterol se koristi u razgradnji ovog drugog. Međutim, treba znati da je holesterol neophodan organizmu i da se ne treba plašiti nečega što je jedna od osnovnih supstanci u izgradnji ćelijskog zida. To nije otrov.

Mnogo veću povezanost sa nepovoljnim kardiovaskularnim događajima imaju trigliceridi. Ukoliko su oni visoki, treba ih smanjiti. Dobra vest je u tome što masna ishrana umanjuje količinu triglicerida u organizmu, daleko više nego ijedan drugi dijetetski pristup, naravno, pod uslovom da se značajno umanji unos ugljenih hidrata.

Takođe, sa nepovoljnim kardiovaskularnim događajima je povezan visok šećer u krvi i izraženo lučenje hormona insulina, ali to je aspekat koji će se brzo staviti pod kontrolu upotrebom ketogene dijete, ukoliko metabolizam nije previše kompromitovan.

 

[MASTI]

Masti.

Masti su posebna tema. Ne treba preterivati sa njima, jer za tim nema potrebe. Meso treba pripremiti na masti, jer je tako najlakše, ali i najukusnije. Dobro je to učiniti na maslinovom ulju, koje je poznato po svojim dobrim svojstvima, po svom ukusu i antioksidansima, ali ne treba se uzdržavati ni od putera, ili od svinjske masti. Ono na šta treba obratiti pažnju je da temperatura za termičku obradu ne bude previsoka i da se maslinovo ulje ne koristi više puta.

Puter, ili svinjska mast, ili kokosovo ulje, sastoje se od zasićenih masti i zato ih je lakše iskoristiti više puta, bez velikog rizika da postanu nezdrave. Naime, svaka mast ima tačku isparavanja i treba izbeći takvo zagrevanje masti da one počnu da isparavaju, dime i proizvode zagušljiv miris. To je znak da ste preterali. Mast treba da bude dovoljno zagrejana da bi se meso termički obradilo, ali svakako manje od tačke isparavanja. Ovde je poželjna umerenost.

Meso se može dinstati veoma dugo na srednjim temperaturama, bez obzira na poreklo masti, jedino ne treba izazvati previsoku temperaturu i ostati na toj temperaturi dugo. Mast se hemijski menja na visokim temperaturama i postaje štetna, ali ne tako lako. Zasićene masti su otpornije i zato želimo pre svega njih da koristimo prilikom pripreme hrane. Zasićene masti su kokosovo ulje, svinjska mast, puter, palmino ulje, pri čemu su ove prve tri malo bolje od palminog (palmino još nisam koristio)…

 

[UGLJENI HIDRATI]

Ugljeni hidrati.

Ugljene hidrate treba izbegavati. Njih treba jesti u veoma maloj meri: do 50 grama dnevno, a u slučajevima šećerne bolesti i insulinske rezistencije i manje. Za ketogenu dijetu tipično je 20 grama, ili manje. Ne treba imati milosti prema ugljenim hidratima, zato što oni nisu esencijalni nutrijent. Iako moderna nauka i publicistika i nauka o kuvanju pokušavaju da nas ubede kako su ugljeni hidrati neophodni, to nije istina. Bez njih se može živeti dugo i srećno. Dakle, 0 (nula) grama uljenih hidrata je OK, iako to nije nužno. Bez ugljenih hidrata može se krenuti u dijetu, a kasnije dodavati pomalo, u zavisnosti od kretanja vrednosti šećera u krvi. Ovaj tok može da bude i obrnut: početi sa nešto umanjenim iznosom ugljenih hidrata, a onda postepeno smanjivati. Nije teško izdržati dan sa 50 grama ugljenih hidrata, a od te mere se u zgodnom trenutku može poći naniže.

Ako se želi brzo ući u stanje ketoze, u početku ketogene dijete, treba jesti minimum ugljenih hidrata. Tipična mera je dve zdelice dnevno zelenog, lisnatog povrća, ali samo ako se jedu posebno lagani obroci. U te obroke smeju da uđu samo namirnice koje imaju izrazito nizak glikemijski indeks i malo ugljenih hidrata, a koje su istovremeno bogate vlaknima. Evo spiska tog povrća:

Kelj, prokelj, karfiol, kupus. Kupus može i presan, ali kelj, prokelj, karfiol treba malo skuvati, ili dinstati, jer oni u sebi imaju neke materije koje treba da budu izložene termičkoj obradi, kako ne bi vršile štetan uticaj na organizam. To je, uostalom, stvar opšte kulture: biljke u sebi imaju neke materije kojima se štite od parazita i životinja i treba ih minimalno obraditi, tako da se potenciraju njihovi nutrijenti a izbegnu anti-nutrijenti (to su materije nepovoljne za čoveka, koje se nazivaju oksalatima, fitatima, lektinima i sl.).

Tikvice, celer (pre svega koren celera, ali i stabljika), zelena salata, plavi patlidžan, paprika, kupus, mladi luk, beli luk, crni luk (nemojte preterati, jer ima šećera u sebi), praziluk.

Nikada nemojte preterati sa termičkom obradom povrća, jer ono jednim delom termičkom obradom gubi vitamine i korisne nutrijente, ali što je još gore za jednu kategoriju korisnika, vlakna se pretvaraju u prostije šećere i postaju nekorisna, kao da jedemo skrob. Ova igra sa termičkom obradom ugljenih hidrata zanimljiva je i puna interesantnih preokreta. Nekada je moguće popraviti svojstva ugljenih hidrata (krompira, špageta) kroz njihovo hlađenje i ponovno zagrevanje, ali to nije deo ove teme.

 

[OSTALO]

SEMENKE

Semenke. Semenke su posebna disciplina u okviru ketogene dijete. Sa njima ne treba preterati iz dva razloga: najpre, preterano su ukusne, a onda, imaju i određeni iznos ugljenih hidrata, pa mogu uticati na rast šećera u krvi. Semenke treba koristiti sa punom svešću, a ne uzgred, uz bilo kakvu delatnost, jer tada ulazimo u rizik da se prejedemo i pokvarimo stanje organizma. Tipična mera iznosila bi oko 50 grama semenki, ali američki lekari koji se bave masnom ishranom, zapravo govore o desetak zrna badema koja se pojedu u slučaju da vas zatekne glad, ili nervoza nakon obroka.

Još jedan, treći razlog za oprez, treba imati na umu kada se govori o semenkama. Isto kao i žito, kukuruz i ostale žitarice, koje su takođe semenke, ali spadaju u semena trave i zato su neprirodno prisutna u čovekovoj ishrani, sve semenke u sebi imaju jednu kategoriju supstanci koje se nazivaju fitatima i predstavljaju ozbiljnu smetnju u apsorpciji nutrijenata, pre svega minerala, kao što su cink, gvožđe, magnezijum i drugo, pa ih zato ne treba jesti u vreme obroka sa mesom i sa zelenim biljkama, koji su bogati ovim mikroelementima.

Semenke, ipak imaju veliku hranljivu vrednost, a pune su i masti, kao i vlakana. Tipična informacija o bilo kojoj semenki je da na sto grama imaju oko 5 – 10 grama šećera, a često i manje. Među najukusnije i najkvalitetnije semenke spadaju orasi, bademi, lešnici, makadamija (makadamija potiče iz egzotičnih krajeva Australije i Novog Zelanda, a danas se dominantno uzgaja na Havajima, isto kao i badem u Americi, a lešnik u Turskoj, mada lešnika ima i u ovim krajevima sveta). Makadamija u sebi ima oko 70% masti, ali je poznata po svojoj visokoj ceni, pa se u ovim krajevima često ne može ni pronaći. Njen ukus je neutralan, često se zasoli i podseća na neobičan lešnik. Osim pomenutih semenki, ne treba zaboraviti ni suncokret, ni golicu!

Svaka od ovih semenki ima neko dejstvo na vaš organizam. Pokušajte da izmerite vrednosti glukoze u krvi sat vremena nakon unosa određene količine semenki, pa ćete videti da li vam one kao hrana odgovaraju i koliku količinu možete da podnesete bez posebnog skoka šećera, ali svakako nemojte pojesti više od 100 grama.

Posebnu napomenu treba izneti povodom alergija određenih ljudi na semenke. Nemojte ih koristiti ako ste alergični i nemojte preterivati sa semenkama, čak i ako niste, kako biste dozvolili organizmu da se postepeno navikne na njih, ukoliko shvatite da ih možete unositi bez problema.

Sada treba napomenuti i da postoje i druge semenke, ova lista nije potpuna! Na primer, u novije vreme su popularne čija semenke, za koje se s pravom govori kako predstavljaju super-hranu! One se razmute sa jogurtom, ili kiselim mlekom, ali egzotične kombinacije se mogu dobiti i uz upotrebu kokosovog mleka. Čiju je moguće potopiti u vodu i ona će imati svoj izazovan ukus, pomalo lužast, ali interesantan i sa velikom količinom vlakana. Ugljeni hidrativlakna posebna su kategorija ugljenih hidrata koja nije toliko štetna ni za dijabetičare, a čija je šampion vlakana. Za one kojima je to potrebno, čija ima i veliku količinu kalcijuma. Sto grama čije gotovo da pokriva tipične dnevne potrebe čoveka za kalcijumom.

Rame uz rame sa čijom stoji mleveni lan. I lan je šampion vlakana, ima ih samo za par procenata manje od čije, a tako stoje stvari i sa njegovom nutritivnom vrednošću, a nešto je i jeftiniji od čije koja se uglavnom uvozi iz Latinske Amerike.

Od semenki se mogu praviti i izuzetno ukusni hlebovi, ali i ove hlebove treba primenjivati u ishrani sa dozom opreza, posebno zbog toga što su veoma ukusni! Nakon upotrebe ovakvog hleba, poželjno je proveriti nivo šećera u krvi na jedan sat od unosa. Tako ćete znati kako na vas deluje hleb sačinjen od semenki (keto-hleb!).

 

ZAČINI

Jedna važna napomena: treba koristiti kvalitetne začine! Oni dramatično popravljaju ukus jelu, ali imaju i druge efekte. Mnogi od njih sadrže moćne supstance, koje ih čine skoro lekovitima. Takav je slučaj sa kurkumom. Njeno blagotvorno dejstvo posebno se pojačava dodavanjem bibera. Negde sam čitao da biber pojačava dejstvo kurkume 2000 puta! Čak i ako to nije tačno, lepo zvuči. Kurkuma spada u red posebno interesantnih začina, jer neka istraživanja su pokazala da ona pomaže u borbi protiv kancera, čineći ćelije raka senzitivnijim na hemoterapiju. Međutim, kurkuma se koristi i u modernim alternativnim lekovima protiv zapaljenskih procesa, tako da se u Americi jedan proizvod od kurkume koristi kao alternativa Brufenu (Ibuprofenu). Od ostalih začina, pomenuo bih tucanu i ljutu papriku, ali i takozvanu „slatku papriku“, za koju sam čitao (pre svega za ljutu, ali i za papriku uopšte) da ispoljava antikancerogeno dejstvo kada se koristi u paru sa još jednim fenomenalnim začinom na kojem ne treba štedeti, a to je đumbir!

Još jedan odličan začin je cimet! Za njega se već neko vreme zna da popravlja insulinsku senzitivnost i često se koristi upravo u kafi. Ne treba se uzdržavati od eksperimenata. Arapi cimet koriste u slanoj hrani. Ja sam jeo pitu sa pilećim mesom i cimetom u Maroku!

Jedna od korisnih namirnica je i sirće. Ono je dobro poznato po svom pozitivnom uticaju na metabolizam šećera, a uvek će dobro dopuniti ukus salate koju ste napravili.

Nemojte uzimati previše skupe i mnogo obrađivane namirnice, jer iskustvo kazuje da se u njih često ubacuje šećer. Tipičan primer je uskusni balsamiko sos, koji je, nažalost najčešće dopunjen šećerom. To uvek piše na bočicama, ali se ove informacije teško čitaju, jer su uobičajeno napisane previše sitnim slovima. Ovo se odnosi i na većinu drugih dodataka, kao što su majonezi, ili senf. Začudiće vas što se u njih redovno dodaje šećer, pored soli, ali treba da znate da je ovo jedna od tajni moderne industrije koja se koristi kako bi se poboljšao ukus.

SUPLEMENTI

Na početku masne dijete, treba se naoružati suplementima. Postoji nekoliko suplemenata koji nikada neće štetiti, a mogu dosta da koriste. Evo mog izbora:

Magnezijum. Najbolje je da to bude čisti magnezijum, jer ga često opterete i drugim vitaminima, kao što su vitamini iz grupe B, što nije neophodno. Ako uzimate vitamine iz grupe B, možete ih uzeti odvojeno.

Iako je magnezijum šampion među suplementima, jer skoro da nema negativnih efekata, a dobro se koristi, postoji još jedan izvanredan suplement koji praktično nema negativne posledice: to su Omega 3 masne kiseline, ili riblje ulje. Ako se uzima jedna pilula omega 3 masnih kiselina, to jest 1000 miligrama (1 gram) dnevno, neće biti nikakvih štetnih posledica za organizam, a one će mnogo doprineti stabilizaciji masti u krvi i drugim procesima. Već neko vreme se Omega 3 masne kiseline koriste kao suplement protiv zapaljenskih procesa, a povoljno utiču i na mentalno stanje, jer smanjuju šansu da se oboli od depresije.

Niacin, odnosno vitamin B3 (nikotinamidska kiselina). To je dobar suplement u slučaju da imate povišene trigliceride, a i inače je koristan za čitav niz biohemijskih procesa u organizmu. Niacin se ubacuje u brašno za hleb, jer je to jedini način da se ljudi sa nižim prihodima sačuvaju od njegovog nedostatka, to jest od bolesti koja se zove „pelagra“.

Ovim suplementima treba se opremiti, jer mogu biti od koristi u procesu ulaska u ketogenu dijetu, mada je sasvim izvesno da su ovo univerzalno poželjni suplementi koje svaka kućna apoteka treba da sadrži.

Još jedan suplement je so! Čim se uđe u masnu dijetu, glukoza se gubi iz mišića i krvi i ona sa sobom odnosi veliku količinu tečnosti. Zbog ovog efekta, osobe na ketogenoj dijeti često brzo, u roku od oko sedam do deset dana izgube par kilograma, ali je to pretežno tečnost, koja sa sobom odnosi i elektrolite. Elektrolite brzo treba nadoknaditi, jer su oni esencijalni za naš organizam, pa se u ketogenoj dijeti jede malo slanija hrana, to jest, mnogo slanija hrana nego što je to uobičajeno. Na sreću, ako nemate ozbiljnije probleme sa krvnim pritiskom, vaš pritisak će uz masnu ishranu, veoma brzo pasti i prestaćete da brinete o soli. Osim toga što je u novije vreme ustanovljeno da visok holesterol ne predstavlja značajnu pretnju za zdravlje čoveka, ustanovljeno je i da so nije toliko opasna u ishrani! Iako je savremena nutricionistika do skora savetovala da se unese oko 2-3 grama dnevno, najnovija istraživanja pokazuju da je moguće, pa čak i potrebno, uneti oko 5 grama. Izgleda da je sugestija koju nam je davao naš vlastiti organizam o soli i mastima u ishrani bila ispravna, jedino što nutricionisti i lekari nisu imali hrabrosti da to prihvate. Dakle, dobro posolite! Uzmite magnezijum. Čest prigovor u vezi sa ketogenom dijetom je da se javljaju grčevi u nogama i sl. U tom slučaju, svakako će pomoći redovan unos magnezijuma, a dobrom stanju elektrolita, doprineće i dobro zasoljena hrana. Nemojte preterati, neka vas vodi vaše čulo ukusa!

Na početku ketogene dijete, opremite se kockama za supu. U njima ima dosta soli i one brzo osvežavaju. Ako želite da izbegnete hemiju u kockicama supe, nemojte se uzdržavati od ukusno pripremljene supe s kostima u kojoj je dosta soli. Ovi dodaci sprečavaju fenomen koji se naziva ketogena groznica, ketogeni grip, koji se u početku javljaju dok se organizam adaptira na masti. Ova stanja karakteriše malaksalost, bol u glavi, osećanje zamora, slomljenosti i sl. Nemojte poverovati organizmu kada osetite ovakve simptome. Iako je najbolje da budete u stalnom kontaktu sa nekim ko vas dobro poznaje i ko će vam pružiti podršku prilikom ulaska u ketozu, a najbolje bi bilo da to bude vaš lični lekar, ove početne fenomene ketogene dijete brzo ćete prebroditi i ući ćete u stanje u kakvom dugo niste bili! Ispravan ulazak u ketozu primetićete kroz neočekivani višak energije i kroz bistrinu svesti koja je toliko izražena, da ćete pomisliti da ste uzeli nekakav doping. Međutim, neće se tu raditi o dopingu! To ste vi! To je vaša vlastita snaga i energija koje se bude posle godina provedenih u metaboličkom ćorsokaku.

Gladovanje Valtera Longa

Blagotvorno gladovanje i sagorevanje masti

Najpre, recimo da gladovanje nije lako i ne treba ga preduzimati hitro i na svoju ruku. Ako vas nije nevolja primorala da gladujete, ne treba žuriti, jer postoji vreme za sve i dobro je da se najpre uputite u neke tajne gladovanja, a korisno je da razgovarate sa svojim lekarom, uz nadu da će i on imati dovoljno znanja i hrabrosti da vas dobro posavetuje.

Ako se posle gladovanja ne nahranite dobro, nećete iskusiti sve prednosti gladovanja. A glavna svrha dobre ishrane je u tome da se molekuli hrane pravilno ugrade u naš organizam. S vremenom, naš metabolizam postaje neefikasan i umoran i potrebno mu je da obnovi energiju. Paradoksalno, jedan od proverenih načina da popravite zdravlje i da podstaknete dugovečnost je povremeno gladovanje. Ono podrazumeva i smanjenje ukupnog unosa hrane, kao i određenih grupa makronutrijenata (ugljeni hidrati, proteini, masti).

Gladovanje vam omogućava da pokrenete proces uništenja nekorisnih ćelija (apoptoza), kao i da u svom organizmu pokrenete sagorevanje masti koje se često sasvim bespotrebno gomilaju, u potkožnom tkivu, ali i u trbušnoj duplji, između organa, pa i u samim organima. Svakako ste čuli za pojavu „masne jetre“ kod jednog broja gojaznih osoba, a ovaj problem zahvata i ljude koji na prvi pogled nisu gojazni, ali koji zbog metaboličkih grešaka organizma, ali i zbog usvojenog pogrešnog životnog stila, imaju masti nagomilane upravo između organa i u samoj jetri.

Ako sagorevate vlastite masti (salo, trigliceridi), vi ste u stanju ketoze. Ako je ketoza, tj. sagorevanje masti izražena, to može biti znak da ste pokrenuli onu drugu i slabije dokumentovanu stranu metabolizma kojoj se u novije vreme pripisuju odlična svojstva.

Ketoza predstavlja stanje sagorevanja ketona, proizvoda razgradnje masti u našem organizmu, radi stvaranja energije u energetskim centralama ćelije, u mitohondrijama. Ona ima višestruko dejstvo: ishranjuje organizam, ali i našem telu šalje povoljne signale, te organizam počinje da se isceljuje od različitih problema.

Ovde je čovek poseban: on je u stanju da dugo živi koristeći svoje masti, ukoliko nema spolja unesenih masti, proteina, ili ugljenih hidrata. On može bez hrane izdržati nedeljama i to je jedan od mehanizama kojima ga je priroda zaštitila od produženih perioda gladi. U periodu gladovanja, dobro je što organizam sagoreva vlastite masti, jer tada šećera i nema previše u organizmu. Tada šećera ima veoma malo, tek koliko je potrebno za neke minimalne aktivnosti mozga koje se drugačije ne bi ni mogle odvijati. Međutim, veliki deo organizma, uključujući i najveći deo mozga, bez problema se može prilagoditi radu na mastima, a mnogi stručnjaci, praktičari i aktivisti veruju da je preokretanje metabolizma na rad na masti i prijatno i izuzetno korisno. Mnoge osobe više ne žele da napuste ishranu sa visokim unosom masti i niskim iznosom ugljenih hidrata, jednom kada je započnu.

Ketogena, masna dijeta, tipično se primenjuje u tretmanu epilepsije i neuroloških problema, ali i kancera, srčanih bolesti i mnogih drugih.

Ova dijeta, oslonjena na masti, organizmu šalje pomalo zbunjujuću poruku da se nalazi u stanju gladovanja. Ako se u ishrani izostave šećeri i donekle proteini, organizam objavljuje uzbunu i počinje da šalje signale da su obnova i oporavak neophodni. Nedovoljno korisne, uspavane, senescentne ćelije dobijaju instrukciju da se unište i organizam njihovu materiju, proteine i sl. preuzima da se ponovo izgradi na pravilan način.

Kada čovek stari, broj senescentnih ćelija se povećava i stoga je neophodno osloboditi ih se, kako bi se donekle povratila mladost. Iako postoje naučna istraživanja koja dokazuju da se život miševa produžava i za 35% ako se senescentne ćelije pobiju citostaticima (koji su po definiciji otrovni i nose u sebi opasnost fatalnog ishoda), nešto slabiji efekat postiže se običnim gladovanjem.

Istraživanje gladovanja i imitacija gladi

Od skora čuveni istraživač, profesor gerontologije i bioloških nauka i direktor Instituta za dugovečnost Univerziteta Južne Kalifornije Valter Longo (Walter Longo) objavio je studiju u kojoj je demonstrirao da dijeta koja imitira gladovanje produžava životni vek (life span) i zdravi vek (health span) kod miševa.

Longova dijeta koja je namenjena ljudima, osmišljena je tako da se gladovanje imitira svaka tri meseca, premda je ovo moguće izvoditi češće, ili ređe, u zavisnosti od zdravstvenog stanja i terapeutske potrebe. Ukoliko je čovek zdrav i ima dobar stil života, verovatno je da mu takvo gladovanje nije neophodno češće od dva puta godišnje. Uz odobrenje lekara, ako je slabijeg zdravlja i ako želi da prevenira starenje (zapravo, stariji ljudi ne bi trebalo da se hrane na ovaj način, izuzev ako su u odličnom zdravlju), onda je dobro da gladuje svaka tri meseca.

Dijeta se izvodi tako što se dnevni iznos kalorija smanji na oko 500-600 kalorija dnevno (a taj umanjeni broj može ići i do 1100 kalorija dnevno), umesto uobičajenih 2000-2400 i tako smanjeni unos održi u trajanju od 5 dana. Posle isteka perioda od tri meseca, ovaj oblik gladovanja može se ponoviti.

Ovo naučno zasnovano gladovanje, sprovedeno je kao deo eksperimenta u organizaciji Univerziteta Južne Kalifornije. Iako Longovo istraživanje na ljudima još uvek nije uspelo da pokaže rezultate kakve je imalo na miševima, početni uspesi obećavaju. Ne treba zaboraviti da je izvođenje eksperimenata na čoveku zabranjeno, ali i da svako osmatranje rezultata dijetetskih i drugih metoda zahteva vreme koje je u slučaju Homo Sapijensa stotinak godina. Ovo je jedan od razloga što mnogi stručnjaci daju sebi za pravo da se pohvale „rešenjem“ za dugovečnost, iako bi za istinski potvrđeno rešenje trebalo sačekati jedan vek. Međutim, i bez tako dugačkog protoka vremena, postoje neki indikatori koji nam ukazuju na zdravlje i formu osoba izloženih nekom tretmanu.

Dijeta koja imitira gladovanje (fasting mimicking diet) je dijeta sa niskim unosom proteina, niskim unosom ugljenih hidrata i visokim unosom masti. U jednom od Longovih razgovora sa kolegama na Jutjubu, pomenute su štanglice napravljene od kelja, dobro natopljene maslinovim uljem. Njegovi proizvodi, međutim, obuhvataju i supu minestrone, supu od pečuraka, masline, pa čak i desert sa čokoladom, na podlozi kokosovog ulja. Pošto je Longo poreklom Italijan, on ostaje vezan za maslinovo ulje.

I za kraj, evo i nečega da dopuni utisak, mada želja da se jedna ideja komercijalizuje može i da ga pokvari. Valter Longo je osnovao i kompaniju koja prodaje opisanu hranu za gladovanje, kako bi se njegova spektakularna dijeta mogla lakše praktikovati. Ime kompanije je L-Nutra Njihovi proizvodi dolaze u velikom pakovanju koje u sebi krije manjih pet paketa. Svaki od tih paketa krije meni za jedan dan, a u meniju ima tri obroka. Korisnicima dijetetskog programa dovoljno je da nabave pakovanja i da ih disciplinovano iskoriste u petodnevnom ciklusu, svaki delić u svoj dan. Na internetu postoje i neka svedočanstva o tome kako izgleda prolazak kroz iskušenja Longove dijete.

Džez gitarista koji je postao biohemičar

Ali, evo još jedne zanimljive informacije: Valter Longo je u Ameriku došao kako bi studirao džez gitaru, ali je u jednom trenutku odustao i upisao se na studije biohemije.

Okidač da donese odluku i da napusti gitaru došao je u trenutku kada su ga zamolili da upravlja pokretnim bendom koji maršira i zabavlja ljude na ulici. Shvatio je da to nije karijera za njega. Ako u Ameriku dođete iz Italije, zemlje koja je „izmislila“ muziku, a po okončanju studija povere vam da upravljate paradnim orkestrom sa mažoretkinjama i još poveruju kako vam počast čine! Da je Longo bio muzičar od karijere, sada bi se njegov orkestar šetao po ulicama nekog grada u unutrašnjosti SAD. Pošto je on imao ambiciju da zaista učini nešto izvanredno, umesto da se prilagodi, časkom je izmenio svoju dugo građenu karijeru i postigao ovaj veliki uspeh.

Zdravlje i zajednica

Hipoteza hemijske neravnoteže kod duševnih bolesti

Pisci antipsihijatrijskog opredeljenja govorili su da medicinski sistem lečenja duševnih bolesnika nije dovoljno human i da on nepotrebno poseže za medikamentima, umesto da popravi socijalne okolnosti pacijenta i komunikaciju sa njim, što navodno nije previše teško.

Međutim, praksa je pokazala da je osetljive osobe jednostavnije izložiti dejstvu medikamenata i institucionalnom okruženju bolnice zatvorenog tipa, makar i na kratko, nego omogućiti im povoljan društveni ambijent. U ovakvom razmišljanju nije se toliko vodilo računa o dobrobiti pacijenta, koliko o udobnosti života onih koji su u pacijentovoj blizini.

S druge strane, u pozadini koncepta lečenja duševnih bolesti lekovima, nalazi se pretpostavka da osoba ima hemijski problem u mozgu i da lekovi pomažu da se taj problem kompenzuje i dovede u balans.

Ova pretpostavka naziva se pretpostavkom o hemijskom disbalansu u mozgu i nervnom sistemu, o poremećaju hemijske ravnoteže i ona nikada nije dokazana, jednim delom i zbog toga što je mozgu nemoguće pristupiti, čak i najmodernijim naučnim sredstvima koja nisu invazivna, dok je čovek živ. Uobičajeno se sačeka kraj života pojedinca pa se tek onda pristupi obdukcionom fizičkom ispitivanju tela, često bez jasnih rezultata. Godine 2017, u zatvoru u Americi umro je poznati igrač američkog fudbala Aron Hernandez (Aaron Hernandez), nakon brojnih incidenata i nasilnih činova i nedokazane optužbe za ubistvo bivšeg prijatelja. Na kraju je u zatvorskoj ćeliji izvršio samoubistvo. Njegov život odisao je nasiljem, ali obdukcija ovog 27-godišnjeg čoveka pokazala je propalu strukturu mozga koja bi se u njegovoj struci možda iskazala tek u šezdesetim godinama. Njegov mozak godinama je propadao od posledica slučajnih udaraca u glavu koji su američkom fudbalu svojstveni, ali to u Aronovom slučaju niko nije pretpostavljao, niti su dijagnostičke metode za otkrivanje ove vrste poremećaja postale dostupne, ili uobičajene u SAD tako da bi se svako prema potrebi mogao ispitati. On je osuđen i zatvoren, kao izgrednik, a nikome nikada pre toga nije palo na pamet da njegovo ekscesivno ponašanje potiče od strukturalnog poremećaja mozga, niti da je negde možda dostupan tretman. Ova vrsta moždanog poremećaja danas se naziva generičkim imenom “traumatska povreda mozga” (TBI – traumatic brain injury) i jedan od dokazano delotvornih tretmana za njega je ketogena dijeta. Veoma često od ove vrste povreda oboljevaju profesionalni igrači američkog fudbala, bokseri i drugi pojedinci koji se bave rizičnim zanimanjima. Naravno, najbolji tretman za ovaj problem je prevencija i najjednostavnije je da osobe koje su imale povrede glave, ili koje su izložene toj opasnosti, prestanu sa svojim opasnim aktivnostima. Prema novijim saznanjima, pod posebnim rizikom od ozbiljnih konsekvenci za TBI nalaze se osobe koje su nosioci ApoE4 gena, osobito ako su ga preuzeli od oba roditelja. To je zanimljiv detalj koji, naravno, nije jedini, a koji donekle ukazuje da moderno vreme donosi nove analitičke tehnike kojima se može produbljeno razumeti zdravlje čoveka i pomoći mu u brizi o duši i telu.

Ako je problem mentalnih bolesti u hemiji organizma bolesnika, on nije dovoljno dokazan. Ako je problem u patološkim strukturama tkiva, onda se one kod tih ljudi ne vide uvek na nedvosmislen način.

Mentalne bolesti su i metafora za bilo koju bolest koju moderna nauka pokušava da izleči primenom medikamenata i invazivnih metoda. U pozadini svega često se nalaze suptilna i neuhvatljiva dejstva sila koje nisu oličene u strukturama, niti u tkivima, nego u kombinacijama struktura i tkiva, te spoljašnjih i unutrašnjih uticaja.

Dugovečnost i društvena sreća

Socijalna interakcija veoma snažno utiče na nastanak i tok bolesti, za šta primere vidimo u svom okruženju. Socijalna integrisanost, ili izolacija često određujuće utiču na zdravlje pojedinca. To nije samo posledica “stresa”, već i egzistencijalno izmenjenog stanja društvenih zajednica, a to stanje proizvodi bolest, to jest, utiče na njen nastanak.

Ako dođete u priliku da popunjavate psihološki test ličnosti u nekoj većoj kompaniji, zbuniće vas saznanje da rezultat testa često govori o sklonosti osobe koja ga je rešavala prema kanceru. To vam, naravno, psiholozi nikada neće saopštiti. Informacija o tome da je rešavač sklon kanceru, ostaće u kancelarijama izvođača testiranja. Ona, verovatno služi tome da impresionira same psihologe i eventualno njihove poslodavce, jer nije jasno kakve bi još praktične implikacije mogla imati. Kakve veze ima psiha sa telom i telesnim oboljenjima? Pa ipak, ovakve interpretacije su sasvim tipična stvar. Očigledno je da je neko uvideo povezanost između psihološke strukture i oboljevanja od kancera i uneo je u osnovna objašnjenja ličnosti. Ovi testovi proizvode se u Americi, a domaći psiholozi ih, uz malo prilagođavanje (ako im se dozvoli), pripremaju za lokalnu upotrebu. Sasvim je drugo pitanje upotrebe reči “kancer” u interpretacijama psihološkog testiranja. To je reč koje se danas svi plaše. Ona ima veliki autoritet i izaziva instinktivnu pažnju. Narcisoidni psiholozi mešaju se u tuđu oblast (onkologiju) zato što su svesni da im takvo privlačenje pažnje donosi publicitet i mistično osećanje da oni znaju neku tajnu koju drugi ljudi ne znaju. Najava sklonosti neke osobe prema kanceru posledica je uočene povezanosti za koju se verovatno niko ne može zakleti da je kauzalna i večita, nego samo privremena i površinska. Postavlja se prirodno pitanje: zašto bi poslodavca uopšte bilo briga da li je njegov zaposleni sklon kanceru koji će se, čak i u slučaju da je predikcija tačna, možda ispoljiti tek nakon završenog radnog veka?

Srednje očekivano trajanje života u Sjedinjenim Državama danas je kraće nego pre trideset godina. ( https://www.statsnews.com/2016/12/08/life-expectancy-shorten-american/ ) Izgleda da ni njima nije tako udobno kao što nam izgleda kada gledamo njihove popularne humorističke televizijske serije. Isto se može reći i za mnoge druge razvijene zemlje. Srednje očekivano trajanje života skraćuje se, uprkos tehnološkom napretku i napretku hemije.

Dakle, ne živi se samo kod nas kraće i lošije, premda smo mi uvek ispred svog vremena i iznad okolnosti.

Moguće je da je socijalno tkivo daleko važnije za zdravlje i blagostanje pojedinaca nego što su nam to priznavali na časovima prirodnih nauka u srednjoj i osnovnoj školi, kada su nam nastavnici pomalo s visine, pričali o društvenim naukama, kao da ove raznovrsne discipline pripadaju odvojenim svetovima, a ne jednom jedinom koji imamo. U tom svetu, nama je važno da postignemo sreću i ostvarimo smisao, a ne da se prilagodimo, uklopimo se i budemo funkcionalni.

Balans između prilagođenosti društvu i osećanja smisla

Jer, vi zaista ne želite samo da se uklopite, prilagodite i funkcionišete. To nije vaša osnovna želja. To je više osnovna želja vašeg okruženja, kako biste im manje smetali. Prilagođenost je zaista neophodna, kako niko nikome u socijalnom okruženju ne bi smetao, ali ona je samo jedan element u vašem ostvarenju sreće, jer pred vama stoji i zadatak da osetite zadovoljstvo svojim postojanjem i svojim delanjem. Ni prilagođenost, niti funkcionalnost, uopšte ne moraju biti ostvarene kako biste vi osetili sreću, a često je i nemoguće prilagoditi se ako se ne oseća smisao. Zato je borba čoveka za zdravlje istovremeno i borba za smisao, a najuspešnije društvene sredine u stanju su da dobro podmire zajednicu, kao i vlastita osećanja pojedinca i njegovu potrebu za smislom.

Zaključak

Svet je jedan. Prirodne nauke nisu objektivne ništa više negoli društvene, jedino su nešto sagledivije i prostije. Naš život je jedinstven. U svetu ljudskih saznanja, život je izdeljen radi veće preglednosti, a ne zato sto je stvarnost izdeljena sama po sebi. U toj velikoj građevini ljudskih saznanja, ne treba se odricati ni jednog saznanja, niti metoda koji mogu biti od koristi, pa čak ni ako određene delotvorne metode i saznanja trenutno ne razumemo u potpunosti. Takav je, recimo, slučaj sa akupunkturom i sa homeopatijom. Zdravlje je povezano sa biološkim, ali i sa socijalnim činiocima. Ono je egzistencijalna činjenica kojoj se može naškoditi, ako se bilo koji deo te slagalice zapusti.

Dijabetes i starenje

Dijabetes i starenje: društvena konstrukcija starosti

Kako vam se omaklo da ostarite?

Starost je jedna odvratna pojava koja nikakve veze nema sa prirodnim stanjem, to jest, starost je “prirodna” isto koliko je prirodna i bilo koja druga stihija koja na svom putu uništava sve što živi. Dakle, nije sve što je prirodno i dobro, ali to smo znali i ranije.

Neočekivani savez industrijalaca, doktora i tehnologa i njihov društveni konsenzus

Moderna industrija uklapa se u dijetetske tokove, tako što svoju proizvodnju i marketing usmerava prema dijetetskim smernicama koje su posledica najmodernije nauke. U društvima razvijene privrede, elite bogatih povezuju se sa intelektualnim slojevima društva, koje reprezentuju tehnolozi, ili lekari, kako bi se obavestili o trendovima. Važno im je da se obaveste šta može da se proizvede i šta je za običnog čoveka zdravo, a onda, kako to da proizvedu, upakuju i oglase po što nižoj ceni. Jednom kada shvate ove okolnosti, oni se snažno naslanjaju na konsenzus i počinju da ga ističu kao formulu života. Ovde su vlasnici investicionog kapitala ostvarili veliku pobedu. Ostvarili su društveni konsenzus i na njega će se oslanjati svaki put kada budu branili hleb od koga izuzetno udobno i lagodno žive. Kada se debatuje oko pravilne ishrane, ne debatuje se samo sa proizvođačem hrane, nego sa mutnom gomilom tehnologa, dijetetičara/nutricionista, lekara, trgovaca, političara, a onda i sa njihovim pristrasnim porodicama, braćom, sestrama koji ih nekritički vole, kao i sa novinarima koji su nekada potkupljeni (odnosno, pišu po zadatku), a nekada i iskreno veruju u određene ideje.

Zato nije sasvim realno očekivati da vladajuća većina javnog mnjenja prihvati “nova” tumačenja ishrane. Nije verovatno da će celi establišment prihvatiti ideju kako je masna ishrana ispravna opcija za vas. Oni će se dugo opirati vašim pokušajima da promenite hranu koju svakodnevno jedete, kako biste ostali u prisnom odnosu sa celom industrijom, od pekare do farmacije. Oni svoj hleb zarađuju od proizvodnje hrane, ili lekova, oni su ceo svoj život zasnovali na tome i ne mogu dopustiti da uđete u njihovu očekivanu dobit. Oni su svoju zaradu planirali i oslonili na predviđanja barem za narednih pet godina. Oni veruju da se vi mešate u njihovu zaradu i sve sile koje u njima kolaju u sledećem koraku usmeriće se protiv vas. Napašće vas tvrdeći da “niste kao svi ostali”, te da se u svojem ubeđenju ogrešavate o osnovne principe ishrane, religije, ili čega već… Njihov napad biće prikriven i instinktivan i oslanjaće se na opšte tvrdnje kako “svi veoma dobro znaju da…[nastavak unesite sami, na primer, “svi veoma dobro znaju da su žitarice odlične za zdravlje…”]”… Bog s vama, govoriće oni, zašto ste paranoični, niko vas ne napada, pa oni vam “samo kažu” ono što već “svi znaju”.

Makar to bilo i neistina.

 

Tok dijabetesa

Da se na kratko vratimo na priču o tome kako suptilno propadamo, pristajući na diskurs o “normalnosti” starenja. Opisaću mehanizam dijabetesa, i/ili sličnih metaboličkih problema kroz jedan ograničen, ali veoma čest scenario.

Najpre, govore vam kako su žitarice korisne, ukoliko jedete “celo zrno”. Zatim, kako treba da izbegavate masnu hranu. To čujete na televiziji, čitate u publikacijama, a na iste informacije nailazite i u novinama, na javnim predavanjima i u obrazovnim institucijama. Kao posledica ovoga, u vaš život ulazi strah od namirnica životinjskog porekla. Umesto masnog komada mesa, opredeljujete se za salatu, ali vas ona čini gladnim, a onda nalazite utehu u integralnom slatkišu, ali verujete da je to dobra hrana, jer ste koristili žuti šećer.

Sada na snagu stupa vreme, koje posle nekoliko godina na vama ostavlja trag, jer ste konzumirali toliko šećera koliko vaši preci nisu ni za nekoliko decenija.

“Nema veze”, razmišljate, “ne radim ja ništa što i svi ostali takođe ne rade”, međutim svi lagano tonemo u hroničan problem. Vaš insulin napet je zbog stalne upotrebe. To je hormon koji ne može biti neprestano korišćen, bez naknade. On mora da se odmara, a vi bi zapravo trebalo pomalo i da gladujete, da se više krećete i da insulin oslobodite potrebe da neprestano radi. Jer, ako neprestano radi, on gubi svoju snagu i svoju oštrinu. Njega tada u organizmu ima sve više, iako je sve manje upotrebljiv i on polako prestaje da vrši svoju funkciju unosa ugljenih hidrata u unutrašnjost ćelije, radi proizvodnje energije, a sve više počinje da ih pretvara u mast i da stvara zalihe sala. Vi se fizički uvećavate, ali na pogrešnim mestima, a to vas čini umornim i vi to počinjete da pripisujete godinama, odnosno krštenici.

Ušavši u stanje poremećene osetljivosti insulina i povišenog šećera u krvi, počeli ste da starite.

Nutricionistički trikovi protiv starenja

Postoji tri osnovna trika protiv starenja koje uobičajeno koriste nutricionisti:

  1. Masna hrana. Masna hrana smanjuje potrebu za drugim nutrijentima, posebno za šećerom. Insulin se luči manje, a masti se lako i bez ostatka obrađuju, jednom kada se organizam navikne na njih. Gubi se zamarajući osećaj gladi i neosetno se prestaje sa neprestanim unosom hrane, te se počinje topiti vlastita mast i koristiti za energiju. Tako se kroz ovaj proces upotrebe vlastitih masti radi energije ulazi u ketozu, zdrav i blagotvoran aspekat metabolizma koji nas čini otpornim, bistrim i jakim, a takođe i dugovečnim. Jer, insulin nije samo običan hormon. Kada se on luči preterano, pokreću se i mnogi drugi aspekti starenja, te organizam ubrzano propada. Mnoga istraživanja pokazuju da mnogo insulina, izlučenog, ili unesenog injekcijom kao medicinski insulin, povećava šansu da se dogode kardiovaskularni problemi. S druge strane, već postoje istraživanja na miševima koja pokazuju da ketogena dijeta utiče na produženo trajanje života i to zdravog života.
  2. Hrana sa umanjenom količinom proteina. Ovaj oblik ishrane igra na sličnu kartu, jer su i ovakve dijete lišene velikog iznosa ugljenih hidrata. Krajem 2015. godine, američki istraživač Valter Longo napravio je eksperiment sa grupom ispitanika (a naravno, i sa nezaobilaznim miševima) u kojem je umanjio unos uljenih hidrata i proteina, a malo povećao unos masti i doveo je do produženog trajanja života eksperimentalnih životinja, a kod ljudi pokazao da se popravljaju tipični indikatori zdravlja u laboratorijskim nalazima. Ovde se istraživanje, doduše oslonilo na ideju posta o uzdržanju od mesa, jer je poznato da organizam ulazi u krizno stanje kada nema dovoljno proteina i počinje da vrši reciklažu vlastitih proteina kada nema spoljnog unosa. Restrikcija proteina u ishrani ima puno dejstvo samo u slučaju istovremene restrikcije ugljenih hidrata, jer se tako uskraćuje negativno dejstvo glukoze i samog insulina u krvi. Zato je u ovom eksperimentu Valter Lango insistirao i na povećanom unosu masti, kako bi se glad smanjila.

Ovaj oblik smanjenja proteina kao makronutrijenta tipičan je za pravoslavni post i verovatno je zaslužan za pozitivne elemente nečega što je čuveni, ali i kontroverzni Ansel Kiz (Ancel Keyes) opazio kao veliku vrednost “mediteranske ishrane”. Ansel Kiz je pogrešno zaključio da je manji unos mesa blagotvoran za kardiovaskularno zdravlje, jer je putovao grčkim ostvrljem za vreme velikog posta, iako je mehanizamu ovom opisanom slučaju, zapravo bio u povremenim restrikcijama proteina jedne nacije koja inače veoma rado jede meso i koja to čini isto kao i bilo ko drugi u svetu, bez štetnih posledica.

  1. Smanjenje svih makronutrijenata, to jest gladovanje. Prethodni eksperiment Valtera Longoa može se podvesti i pod gladovanje. Notorno je saznanje da se crvima (nematodima) i dvostruko produžava život pod uticajem gladovanja. Isto pokazuju i eksperimenti sa bakterijama, odnosno sa kvascem, a slična zapažanja postoje i kod ljudi koji stiču žilavost i otpornost na bolesti kroz povremeno pametno gladovanje, vodeći, naravno, računa da ne ostanu bez vitalnih supstanci, proteina, masti i mikroelemenata, te elektrolita.

Iako čovek i crv nisu isto, isti su mehanizmi prema kojima njihove ćelije preživljavaju, a pojedini istraživači obrazložili su i metaboličke i ćelijske putanje kroz koje dolazi do produžetka zdravog života. Tako se američki istrazivač sa Harvarda, australijskog porekla Dejvid Sinkler proslavio svojim istraživanjem Sirtuin 2 gena.

Ovaj gen aktivira se prilikom temeljito izmenjenog metabolizma kada se redukuje ishrana, što je uvek neizbežno praćeno i redukcijom insulina.

Mnogi moderni uvidi u metabolizam, zapravo nas upozoravaju da insulin nije samo neutralni i pasivni igrač u transferu šećera u energiju. Insulin ubrzava sâmo starenje i to se vidi na osnovu fizičkog izgleda šećernih bolesnika, koji su često na sebe prerano preuzeli atribute starosti, od sede kose, do izborane kože, gubitka pamćenja, umora, katarakte i do veoma prevremenog gubitka mišićne mase.

Popularna slika starosti

Naprotiv, mi danas živimo uljuljkani u idiotsku priču o starosti kao o “zlatnom dobu”, kao da je reč o jednom nežnom i benignom periodu života, a zapravo se radi o neželjenom sindromu koji bi svako izbegao kada bi mogao, ali i kada bi znao kako.

Čovek koji ulazi u starost najčešće oseća određeni ponos što ulazi jedno patinirano i uvaženo životno doba. Kada otkrijemo da imamo tipičan metabolički problem, visok krvni pritisak, to nas asocira na našu mamu, našeg direktora, naš intelektualni uzor koji je imao isti takav problem. Mi redovno padamo u zamku da smo ušli u zonu staraca, uvaženih ljudi i da mi sada “imamo pravo” da se malo polečimo i da se kroz tu igru sa zdravljem osetimo posebno, jer tako odajemo počast svojem namučenom telu.

Sada nas naočare sa debelim okvirom asociraju na našeg deku, a pilule za pritisak na tatu i sada smo dobili životni bingo – sposobnost da se pred drugima vadimo na starost i godine, jer imamo “dokaz” da smo nesposobni, dokaz koji nam je dao naš lekar!

Avaj, dok shvatimo da od našeg narcizma kojim se dublje i dublje uvodimo u bolest nema ništa i da nam je bolje da krenemo prirodnim putem zdravlja, prolazi surovo i dugo vreme u kojem ne postoji ni jedan glas, ili sugestija da treba da prestanemo sa bezrazložnom predajom stihiji i potražimo prirodniji put.

Kao da je uzalud bilo to što su naši stari živeli duge i srećne živote pre razvoja moderne medicine! A glavna njihova medicina bila je u uzdržavanju, često baš u nemaštini i relativnom siromaštvu koje je ipak bilo obojeno ljubavlju prema bližnjima i spontanim prihvatanjem okolnosti.

Da li vaš lekar i vaš prodavac lekova brinu o vama?

Uobičajeno je zapažanje da krvni pritisak opada kada se započne sa gladovanjem. Zato je i opasno gladovati onima koji koriste lekove za pritisak, jer im tada pritisak može preterano opasti. Ista primedba odnosi se i na ljude koji koriste insulin. Kada se započne kura gladovanja, potrebno je prestati sa upotrebom insulina, kako ne bi došlo do patološke hipoglikemije u koju često zapadaju pacijenti na insulinu, jer injekcije insulina nikada nisu tako mudre kao sami organizam i sami pankreas. Ovakve zahvate, kroz koje se možemo osvedočiti o snazi gladovanja, ili o snazi masnije dijete, neophodno je sprovoditi kroz savetovanje sa lekarom, jer oni uvek sa sobom nose određeni rizik. Međutim, i lekovi sa sobom nose određeni rizik, te je bolje otkriti načine na osnovu kojih se preseca nepotreban put u bolest, umesto da se istražuje zona u kojoj lek počinje da postaje otrov, a u kojoj sama bolest uzima maha i to ne zbog nekakve nužnosti, već zbog našeg upornog neuviđanja metaboličkih uzroka patologije.

Međutim, naši lekari često nisu obrazovani u oblasti dijetetike. Pod pritiskom teškog tranzicionog perioda, oni nemaju vremena da se obaveste o novim trendovima i tu često potpadaju pod uticaj industrije lekova, čiji predstavnici imaju prodajne targete (ciljeve, zadatke, na osnovu kojih se procenjuje njihova uspešnost), a nisu ni motivisani da čitaju o besplatnim alternativama, kada već od prodaje žive tako dobro.

Prodavac lekova na veliko, koji je često i sam lekar, nema razloga da se uputi u besplatne alternative, niti da posavetuje svoje kolege o procedurama takvog lečenja.

Umesto da se pacijent posavetuje da prekine sa unosom ugljenih hidrata, on se savetuje da počne sa Glukofažom, ili sa nekim drugim popularnim lekom za rani stadijum dijabetesa. Prodavac insulina dobro zna da će taj pacijent za par godinica doći kod njega na servis i da je, zapravo, stao na svojevrstan put bez povratka. Danas se uveliko veruje da je povišeni šećer put bez povratka i da dijabetesu nema leka, a da je neophodno unositi ugljene hidrate radi zdravlja, čak i kada oni jasno i očigledno vode u produbljivanje bolesti! Ovu prevaru često prati zamagljivanje stvarnosti kroz tvrdnje da je fruktoza dobra za dijabetes, ili da je organski hleb dobar za šećeraše, uprkos tome što su njegova insulinogena i glikogena svojstva veoma slična kao i kod običnog belog hleba.

Moderna nauka, međutim, dobro zna da ugljeni hidrati nisu esencijalni makronutrijent, za razliku od masti, ili za razliku od proteina, bez kojih bismo umrli, zbog potrebe za obnavljanjem ćelija čiji su esencijalni delovi od proteina i masti. Moderna nauka oduvek vrlo dobro zna da se glukoza u krvi proizvede u jetri i da ne postoji ni jedan razlog za neumorno dodavanje šećera u ishranu, ako se on već sam po sebi u organizmu spontano stvara. U periodu prisustva visokog nivoa šećera u krvi, potrebno je smanjiti njegov unos u organizam, nije li to samo po sebi jasno?

Međutim, kada obolite u dovoljnoj meri, pojavljuje se čitava galanterija insulinskih proizvoda: brzi insulin, spori insulin, ovčiji, svinjski, humani, čak i posebni insulin koji se kod graničnih slučajeva uzima jednom nedeljno! Sada se javlja izvanredna paleta proizvoda kroz koju ćete biti u stanju da na sebi ponesete harizmu stare i uvažene osobe koja “ima pravo” na svoju bolest i u nju beži kao u zaštitnu čauru barem jednom do tri puta dnevo, kada se bode insulinom, ili kada uzme svoju posudicu, svoj šarmantni, plastični dozer za lekove sa odštampanim imenom generičkog proizvođaca lekova!

Ovde su istovetni interesi vašeg lekara umornog od života i slomljenog u tranziciji, koji bi samo hteo da se proveseli jedanput godišnje na seminaru na primorju, u organizaciji generičke industrije lekova, bezvoljnog pekara kojem se tanji margina prihoda i koji je domišljato stavio dekorativne semenke u vaš „hrono“ hleb, znajući da je dijabetes bolest za koju i inače “nema leka” i samog prodavca lekova, koji vešto ćuti, premda je na svojim besomučnim i preplaćenim putovanjima načuo da je dijabetes izlečiv i podložan tretmanu, samo ako mu se pravovremeno pristupi kombinovanjem masne hrane i pažljivog gladovanja.

Zaključak

Starost je gadna bolest čiji uzroci nisu u potpunosti istraženi. Jedan od razloga za to je i to što američka udruženja lekara ne pristaju da starost proglase bolešću. Ako bi američka udruženja lekara proglasila starost bolešću, srpske lekare i ostale lekare u malim zemljama, niko više ne bi ni pitao za mišljenje, a oni bi, povodljivi kakvi jesu, odmah usvojili istu takvu definiciju. Problem proglašenja starosti za bolest nalazi se u Americi, jer bi tamo osiguravajuća društva nakon medicinskog proglašenja starenja kao patološkog procesa imala obavezu da snose troškove za tretman starosti, a to se neće skoro dogoditi.

Zato je neophodno donekle prozreti veštu igru bogataških elita, poluživih lekara i nezainteresovanih, samoživih industrijskih lobista, koji su najčešće i sami žrtve svojih uverenja, ali koji nesvesno i zbog prihoda i neznanja, nas uvlače u kovitlac.

Neko tu igru mora da prekine. Zašto da to ne budete baš vi!?