Tag: žitarice

Da li su žitarice zaista neophodan deo svakog obroka?

Predrasude koje nas već dugo prate teško je prevazići.

Ako su žitarice tako kvalitetan obrok, zašto se brašno širom sveta pojačava dodacima vitamina i gvožđa? Na osnovu te suplementacije brašna koja je, na primer, obavezna u Velikoj Britaniji, SAD, ili u Kanadi, jasno je da im nešto nedostaje. Još od vremena misterije i Ejkmanovog razrešenja bolesti beriberi na kraju devetnaestog veka, naglašava se značaj vitamina u hrani. Pošto proces industrijske obrade lišava zrno njegovih nutritivnih kvaliteta, u kasnijim fazama proizvodnje zrnu pirinča, ili žita dodaju se vitamini. Osim toga, žitarice same po sebi, čak ni u idealnim okolnostima, nisu naročito bogate nutrijentima, pa ih i iz tog razloga treba pojačati industrijskim dodavanjem sadržaja.

Čim su zapadni kolonijalni osvajači počeli da proizvode hranu za lokalnu populaciju, bolest beriberi se u Aziji proširila, a mnogi su u to vreme mislili i da je ona zarazna. Međutim, holandski lekar Ejkman (Christiaan Eijkman) dokazao je da je ova bolest posledica industrijske obrade riže i da je dovoljno izbeći potpunu obradu i zadržati jedan deo omotača pirinčanog zrna da bi se sa tom ovojnicom sačuvala i neophodna nutritivna vrednost žitarice. Još pre njega, japanski lekar školovan u Velikoj Britaniji Takaki Kanehiro pokazao je da je slaba ishrana zasnovana na belom, dobro očišćenom pirinču, glavni uzrok beriberija u Japanskoj mornarici, pa je u eksperimentu smanjio zastupljenost bolesti primenom bogatije, raznovrsne ishrane na vojnim brodovima. Od trenutka kada su mornari počeli da jedu meso i povrće, beriberi je bezmalo nestao.

Slično je i sa žitom i sa brašnom. Ukoliko se brašno ne pojača vitaminima, jedan deo stanovništva koji je uglavnom zbog siromaštva oslonjen pretežno na hleb kao na glavnu hranu, trpeće od nutritivnih nedostataka i kod njih se mogu javiti različiti oblici avitaminoza.

Ovo se neće dogoditi nekome ko se hrani tako što unosi dosta mesa. Namirnice od mesa, a osobito ako se kombinuju iznutrice i krtina, čisto meso i masni delovi, te delovi sa mnogo kolagena, i ako se koristi supa s kostima, najčešće će proizvesti pozitivne efekte, kako u pogledu sitosti, tako i u pogledu psihofizičkog zdravlja.

Zablude koje su do skoro vladale o tome kako će unos veće količine holesterola proizvesti negativne zdravstvene efekte, uglavnom su danas prevaziđene, iako i dalje vlada politička borba u kojoj svaka strana dokazuje da pojedini oblici ishrane nisu održivi.

Mnoge države zahtevaju da se brašno dopunjava određenom količinom vitamina, kao što su B1 (Tiamin) ili B3 (Niacin), zato što se iz iskustva zna da su ovi esencijalni nutrijenti, kao i gvožđe, ili kalcijum u pšeničnom brašnu deficitarni. Ovi vitamini, međutim, svakako neće nedostajati nekome ko se hrani mesom, ali i povrćem, ili semenkama,  u kojima su i B1 i B3 često veoma zastupljeni.

Nora Gedgaudas: Centralna uloga dijetetskih masti u izgradnji mozga čoveka

Glukoza, ugljeni hidrati, trebalo je da budu pomoćno gorivo za naš organizam, a ne mast, tvrdi Nora Gedgaudas, pozivajući se na modernu nauku i na posmatranja čoveka kroz istoriju i kulture.

Preveo sam ovaj kratak segment njenog predavanja „Primalne masne glave: Centralna uloga dijetetskih masti u izgradnji mozga čoveka“ (Primal Fat Heads: Central Role of Dietary Fats in Forging the Human Brain) i postavio taj prevod na Jutjub stranici Etike i dijetetike. Ovaj skraćeni i prevedeni materijal deo je jednog dužeg predavanja.

Nora je dijetetičar i fid bek terapeut. Jedan značajan period mladosti provela je kao deo naučne ekspedicije, posmatrajući vukove na severu Kanade. Tada je otkrila i značaj masti u ishrani, tražeći način da izdrži teške uslove u prirodi, nekoliko stotina kilometara udaljena od najbližeg sela.

Danas često nastupa na javnim naučnim i popularnim skupovima, zastupajući svakodnevne i terapeutske vrednosti masne ishrane.

„Naša inteligencija takođe je povezana sa našim jedinstvenim sastavom mozga. A to mora ponovo biti naglašeno, mozak je sastavljen od onoga što izaberemo za jelo. Ako DHA nije u vašoj ishrani, narode, nije ni u vašem mozgu,“ kaže Nora Gedgaudas na svom izvanrednom predavanju o ulozi masti u izgradnji ljudskog mozga. DHA (dokozaheksaenoična kiselina) je, naravno, omega tri masna kiselina koja je suštinska za građu mozga i osim u majčinom mleku, koje nas dočekuje kao prva hrana kada se pojavimo na ovom svetu, nalazi se i u proizvodima od ribe i drugim plodovima mora koji su uglavnom životinjskog porekla.

Sada se može videti da je kromanjonac, koji pripada istoj vrsti, homo sapiensu, kao i mi, to jest, današnji čovek, imao veću zapreminu mozga (i težinu: 1550g) nego mi danas (1350g). Iako jedna grupa naučnika pokušava da kaže kako je današnji mozak na neki način sofistikovaniji i da je manji, ali da ima bolje algoritme, ispostavlja se da su to prilično neutemeljene tvrdnje. Kromanjonac je, pre agrokulturne revolucije, imao veći i sposobniji mozak. Veličina je bitna, kaže Nora.

Teško je pomiriti se sa ovim saznanjem. Neka se ovaj uvid slegne: Kromanjonac je imao veću zapreminu mozga od današnjeg čoveka! To je pre svega posledica njegove ishrane, mada je nesumnjivo i posledica njegovog životnog stila.

A kada je otkriveno da od fermentisanih namirnica možemo još i napraviti pivo, kocka je bačena! Danas, na osnovu toga, pored ostalog, jesmo glupi, ali smo makar pokorni, Nora kaže u jetkoj ironiji.

Mi danas živimo u obmani, namećući velikom broju ljudi ishranu koja im ne odgovara i uslovljavamo ih da se ne usude da probaju masniju hranu. A masnija hrana bila je osnovica ishrane homo sapijensa pre agrokulturne revolucije. Čovek je imao samo desetak poslednjih hiljada godina da se navikne na žitarice, a čitavu prethodnu epohu hranio se masnom hranom životinjskog porekla. Prelazak na agrokulturu i žitarice skratio mu je život na pola, suprotno uobičajenim predrasudama o nekakvom produženju života sa počecima agrokulture, a fizički antropolozi sa lakoćom vide razliku između čvstih i zdravih kostiju ljudi pre agrokulturne revolucije i slabih i krtih, sitnijih kostiju i vilica punih oštećenih i izgubljenih zuba homo sapijensa, posle prelaska na žitarice i na biljne kulture.

Kao vrsta smo jedinstveni i po tome što nam u procesu glikacije, pod uticajem ekscesivne glukoze mozgovi ubrzano propadaju sa starenjem, što nije slučaj ni sa jednom životinjskom vrstom sa kojom bismo se mogli uporediti.

Ne postoji „povezanost“ između duše i tela. To je jedinstven fenomen. Oni su jedno. Um i duša su deo istovetnog sistema sa telom i treba im ponuditi ono što ih hrani i čini zdravima.