Nora Gedgaudas: Centralna uloga dijetetskih masti u izgradnji mozga čoveka

Glukoza, ugljeni hidrati, trebalo je da budu pomoćno gorivo za naš organizam, a ne mast, tvrdi Nora Gedgaudas, pozivajući se na modernu nauku i na posmatranja čoveka kroz istoriju i kulture.

Preveo sam ovaj kratak segment njenog predavanja „Primalne masne glave: Centralna uloga dijetetskih masti u izgradnji mozga čoveka“ (Primal Fat Heads: Central Role of Dietary Fats in Forging the Human Brain) i postavio taj prevod na Jutjub stranici Etike i dijetetike. Ovaj skraćeni i prevedeni materijal deo je jednog dužeg predavanja.

Nora je dijetetičar i fid bek terapeut. Jedan značajan period mladosti provela je kao deo naučne ekspedicije, posmatrajući vukove na severu Kanade. Tada je otkrila i značaj masti u ishrani, tražeći način da izdrži teške uslove u prirodi, nekoliko stotina kilometara udaljena od najbližeg sela.

Danas često nastupa na javnim naučnim i popularnim skupovima, zastupajući svakodnevne i terapeutske vrednosti masne ishrane.

„Naša inteligencija takođe je povezana sa našim jedinstvenim sastavom mozga. A to mora ponovo biti naglašeno, mozak je sastavljen od onoga što izaberemo za jelo. Ako DHA nije u vašoj ishrani, narode, nije ni u vašem mozgu,“ kaže Nora Gedgaudas na svom izvanrednom predavanju o ulozi masti u izgradnji ljudskog mozga. DHA (dokozaheksaenoična kiselina) je, naravno, omega tri masna kiselina koja je suštinska za građu mozga i osim u majčinom mleku, koje nas dočekuje kao prva hrana kada se pojavimo na ovom svetu, nalazi se i u proizvodima od ribe i drugim plodovima mora koji su uglavnom životinjskog porekla.

Sada se može videti da je kromanjonac, koji pripada istoj vrsti, homo sapiensu, kao i mi, to jest, današnji čovek, imao veću zapreminu mozga (i težinu: 1550g) nego mi danas (1350g). Iako jedna grupa naučnika pokušava da kaže kako je današnji mozak na neki način sofistikovaniji i da je manji, ali da ima bolje algoritme, ispostavlja se da su to prilično neutemeljene tvrdnje. Kromanjonac je, pre agrokulturne revolucije, imao veći i sposobniji mozak. Veličina je bitna, kaže Nora.

Teško je pomiriti se sa ovim saznanjem. Razmislimo malo o tome. Neka se ovaj uvid slegne. Kromanjonac je imao veću zapreminu mozga od današnjeg čoveka! To je pre svega posledica njegove ishrane, mada je nesumnjivo i posledica njegovog životnog stila.

A kada je otkriveno da od fermentisanih namirnica možemo još i napraviti pivo, kocka je bačena! Danas, na osnovu toga, pored ostalog, jesmo glupi, ali smo makar pokorni, Nora kaže u jetkoj ironiji.

Mi danas živimo u obmani, namećući velikom broju ljudi ishranu koja im ne odgovara i uslovljavamo ih da se ne usude da probaju masniju hranu. A masnija hrana bila je osnovica ishrane homo sapijensa pre agrokulturne revolucije. Čovek je imao samo desetak poslednjih hiljada godina da se navikne na žitarice, a čitavu prethodnu epohu hranio se masnom hranom životinjskog porekla. Prelazak na agrokulturu i žitarice skratio mu je život na pola, suprotno uobičajenim predrasudama o nekakvom produženju života sa počecima agrokulture, a fizički antropolozi sa lakoćom vide razliku između čvstih i zdravih kostiju ljudi pre agrokulturne revolucije i slabih i krtih, sitnijih kostiju i vilica punih oštećenih i izgubljenih zuba homo sapijensa, posle prelaska na žitarice i na biljne kulture.

Kao vrsta smo jedinstveni i po tome što nam u procesu glikacije, pod uticajem ekscesivne glukoze mozgovi ubrzano propadaju sa starenjem, što nije slučaj ni sa jednom životinjskom vrstom sa kojom bismo se mogli uporediti.

Ne postoji „povezanost“ između duše i tela. To je jedinstven fenomen. Oni su jedno. Um i duša su deo istovetnog sistema sa telom i treba im ponuditi ono što ih hrani i čini zdravima.

Da li je rak metabolička bolest?

Tomas Sejfrid (Thomas Seyfried), profesor biologije na Univerzitetu u Bostonu (Boston College) neumorno iznosi podatke koji ukazuju na to da je rak metabolička, a ne genetska bolest. On se oslanja na naučna istraživanja koja su pokazala da ćelije sa ubačenim onkogenim jezgrom prestaju da budu kancer i nastavljaju svoju funkciju, ako je citoplazma, unutarćelijska tečnost, zdrava. Preciznije, kada se kancerozno jezgro ćelije sa takvim DNK ubaci u zdravu ćeliju, ona nastavlja da radi kao i pre i ne postaje kancerogena.
I obrnuto: ćelije postaju kancerogene, ako se u njih ubaci kancerogena ćelijska tečnost, sa mitohondrijama iz obolelih ćelija, uprkos tome što je jezgro genetski ispravno. Jedna od pretpostavki kaže da štetne mitohondrije, ili preciznije, bolestan ambijent, utiče na nastanak kancera, a ne informacije sadržane u DNK ćelijskog jezgra.
To je težak udarac verovanju da kancer potiče od gena, ali je uteha u tome što je na ovu tešku bolest moguće uticati metaboličkom terapijom. Kao mogući tretman, profesor Sejfrid iznosi kombinaciju gladovanja sa ketogenom dijetom i tretmane hiperbaričnom komorom, radi toga što je kiseonik toksičan za kancerogene ćelije. Takođe, on govori i o upotrebi leka za ranu fazu šećerne bolesti Metformina (kod nas se prodaje kao „Glukofaž“), kako bi se metabolizam glukoze smirio i dodatno oduzela hrana kancerogenim ćelijama. One se, naime, najvećim delom koriste glukozom u svojoj ishrani i u 80 – 90% slučajeva ne mogu da proizvode energiju od masti (ketona), upravo zato što su oštećene. Profesor Sejfrid pretpostavlja da su ćelije kancera upravo slabije od običnih ćelija i da ih kroz metaboličku terapiju treba izložiti dodatnom stresu koji ogromna većina preostalih, zdravih ćelija može pretrpeti.
On predlaže i inhibitore aminokiseline glutamina, zato što pojedine forme kancera, u nedostatku šećera, pribegavaju ovom izvoru energije.
Profesor Tomas Sejfrid je konvencionalno obrazovani lekar sa velikim istraživačkim iskustvom i renomeom u naučnoj zajednici. On nije marginalac koji se bori da dobije pozornicu kako bi govorio i lečio svoj narcizam. On je dobar lekar-istraživač u svakom smislu te reči, mada njegove preporuke nisu dovoljno prihvaćene u konzervativnoj lekarskoj i farmakološkoj javnosti.
Profesor Sejfrid se u svojim radovima oslanja na nemačkog lekara Otoa Varburga (Oto Warburg) koji je za teoriju o oštećenom respiratornom sistemu mitohondrija u kancerogenim ćelijama (Varburgov efekat) dobio Nobelovu nagradu 1931. godine. Delo Otoa Varburga nije prevaziđeno. Ono je potisnuto. To je dobro zaslužena Nobelova nagrada, a on je nepravedno zaboravljen.
Ovaj pristup jasno pokazuje da je tvrdnja o genima kao isključivom gospodaru naših života neistinita. Takva igra, sa tumačenjem života kroz prizmu gena, isprazna je i surova. Na nju se oslanja jedan široki krug tržišnih igrača, čiji interes nije isključivo u blagostanju pacijenata, već i u maksimizaciji profita. Kao interesantan primer, može se pogledati amputacija dojke koju su preventivno počele da preduzimaju neke ličnosti iz javnog života (Anđelina Džoli) samo zato što je ustanovljeno da imaju kancerogene gene.
Naše mogućnosti za intervenciju su ogromne i naša sposobnost da se odbranimo od različitih iskušenja velika. Ništa nije zakovano u mračnom sudbinskom zapisu skrivenom u ćelijskom jezgru i u DNK. Na to ukazuju istraživanja profesora Sejfrida u kojima on ispituje mogućnosti dijetetskih (gladovanje i ketogena dijeta), neinvazivnih metaboličkih (metformin, inhibitori glutamina) i ambijentalnih (hiperbarična komora, redukcija stresa) intervencija.
To, naravno i našu odgovornost za vlastito zdravlje i zdravlje naših bližnjih čini većom.
Na slici su prikazani ishodi, u zavisnosti od statusa ćelije. Fotografija je zabeleženi snimak ekrana sa predavanja prof. Sejfrida na Jutjubu.
1. zdrava ćelija sa zdravom ćelijskom tečnošću,
2. bolesna ćelija sa bolesnom citoplazmom (ćelija raka),
3. zdrava ćelija, uprkos ubačenom bolesnom jezgru i
4. bolesna ćelija, u koju je ubačeno zdravo jezgro, sa obolelom ćelijskom tečnošću, koja ostaje kancerogena, ili se gasi i propada.
Ova objava ne predstavlja savet za lečenje koje mogu izvoditi jedino obučeni lekari, ali predstavlja prikaz jednog alternativnog metoda koji je već pokazao rezultate u praksi.

Peptidi specifični za kolagen pomažu da se poveća gustina kostiju kod postmenopauzalnih žena

Priloženim istraživanjem postmenopauzalnih žena u Nemačkoj, Odeljenja za nutricionizam, Instituta za sport i sportske nauke Univerziteta u Frajburgu objavljenog 2018. godine, pokazano je da je moguće uticati na povećanje gustine kostiju, nasuprot uobičajenom verovanju da je gubitak gustine kostiju nepovratan proces. Uzorak je bio sastavljen od 131 žene, populacija je podeljena na dve grupe, od kojih je jedna dobijala placebo, a druga specifične peptide kolagena (SPK), pet grama dnevno, u trajanju od dvanaest meseci. Studiju je dovršilo 102 žene. Na kraju ovog perioda, grupa koja je uzimala kolagen, pokazala je povećanje gustine kostiju na vratu femora, tj. na vratu butne kosti i kod pršljenova, na kičmi. Takođe, markeri izgradnje kostiju bili su dosledno povećani, a markeri razgradnje umanjeni kod žena koje su primale specifične peptide kolagena.

Razlika između peptidne i placebo grupe na kraju perioda od dvanaest meseci bila je oko 4-5% kod butne kosti, a oko 7% na kičmenim pršljenovima u korist peptidne grupe. To je prilično ubedljivo. Takođe, iako izuzetno skup, takav proizvod postoji kod nas (Srbija) u apotekama. Obe ove stvari je izuzetno korisno znati i mogu se praktično primeniti sa znatnim efektima.

Moram da dodam još jedan komentar, radi naivnih osoba koje govore: „Tako je, moja baba je kuvala supicu s kostima!“ Ove dve stvarnosti nisu jednake. U prilogu je naučno istraživanje sa specifičnim dozama kvalitetnog peptidnog suplementa, a ne supica s kostima. Voleo bih da vidim da ovakve efekte neko postigne sa supicom, ili masnom ribom. Naravno, volim i supicu i masnu ribu i često ih jedem, mada divergiranje na razgovor o supici s kostima može da odvrati pažnju od veoma oštre poente priloženog teksta. Pouka: ako se kljukate kalcijumom, na krivom ste tragu. Kalcifikacija i inače nije na dobrom glasu prilikom suplementacije u ishrani i lečenju. Bolja je prirodna hrana. Nije ni kolagen (specifični peptidi kolagena) baš idealne reputacije, ali je ovo istraživanje pokazalo da suplementacija sa samo pet grama dnevno popravlja stanje kostiju koje bi, iskustvo kaže, naprotiv, trebalo zakonito da propadaju sa starenjem. Signal koji dajemo svojem telu značajan je koliko i materijal koji u njega sipamo, a najbolje je kada se sve dovede u harmoniju.

http://www.mdpi.com/2072-6643/10/1/97/htm

Kako se meri LDL holesterol?

Bio sam iznenađen kada sam shvatio kako se izračunava LDL holesterol u krvi, koji se u narodu naziva i “loš” holesterol. To je jedna od osnovnih mera koje se u zdravstvu traže, radi procene rizika po naše zdravlje, a ona je izvedena vrednost. LDL se ne meri neposredno, već se njegova vrednost utvrđuje oduzimanjem 1.) izmerene vrednosti HDL holesterola i 2.) pretpostavljene vrednosti VLDL holesterola od 3.) ukupne vrednosti holesterola. Vrednost VLDL-a, opet, dobija se deljenjem vrednosti triglicerida sa 2.2, što je iskustveno utvrđena konstanta. Bilo bi previše skupo kada bi se LDL merio neposredno i to je moguće, ali bi zahtevalo adekvatnu opremu, vreme i novac. Takođe, bilo bi previše skupo kada bi se VLDL merio neposredno, iz istih razloga. Lakše je dobiti ga deljenjem vrednosti triglicerida utvrđenom konstantnom od 2.2.

Sitni holesterol (VLDL, very low density cholesterol) je u određenoj meri prisutan u krvi i uglavnom predstavlja deo sadržine većeg LDL paketa unutar kojega putuje, zajedno sa trigliceridima. U novije vreme, sitni holesterol izašao je na loš glas, jer se pretpostavljalo da on pogoduje inflamatornim procesima u organizmu. Pogledajte svoje rezultate. Ako od ukupnog holesterola oduzmete LDL i HDL, preostaće vam još jedna manja vrednost. Rezultat još uvek neće biti 0. Ta mala i preostala vrednost predstavlja pretpostavljeni VLDL koji se dobija deljenjem vrednosti vaših triglicerida sa 2.2 u mmol/l (evropski sistem merenja), to jest sa 5 u slučaju miligrama po decilitru (američki sistem merenja).

Vratimo se sada na izračunavanje vrednosti LDL-a, za koji se koristi nešto što je u modernoj medicini poznato kao Fridvaldova jednačina (Friedewald Equation):

1.) LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/2.2, ako su sve mere date u milimolima po litru (mmol/l); 2.) Ako se daju u miligramima po decilitru, mg/dl, tada je LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/5

Još jednom, LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL – VLDL, a u toj jednačini, kao što znamo i LDL i VLDL su rezultat procene, a ne jasno merene vrednosti.

Godine 1972. Fridvald je, koristeći nezavisna merenja, sa svojim timom otkrio da se VLDL uvek u krvi nalazi u istoj proporciji koja se dobija kada se vrednost triglicerida podeli sa 2.2 (u mmol/l), odnosno sa 5 (u mg/dl). Fridvald je to ustanovio na uzorku od samo 448 pacijenata, a medicinska javnost se pomirila sa tom konstantom (2.2, odnosno 5) na duže vreme. Neka novija istraživanja na ogromnim uzorcima ukazuju na to da je ova konstanta daleko od fiksne vrednosti, iako to možda i ne utiče previše na ishod naših merenja, jer je vrednost VLDL-a ipak rezidualna, to jest, ne doprinosi previše rezultatu.

Ono što laika, međutim, najviše zbunjuje je velika količina procena prilikom dobijanja vrednosti koja se koristi kao temelj za procenu zdravstvenog stanja pojedinaca širom sveta. Iako verujemo da živimo u svetu jasnih vrednosti, mnogo podataka koje koristimo za procenu naše realnosti zapravo su izvedene vrednosti i pažljivo odabrane pretpostavke velikih imena u nauci, u ovom slučaju doktora Fridvalda. Doktor Fridvald je bio svestan ovog ograničenja, kao i njegovi savremenici, te su neki od njih, recimo, predlagali da se koeficijent kojim će se deliti trigliceridi sa 5 podigne na 6. Moderna nauka predlaže uvođenje fleksibilnijih procena, o čemu govori članak u prilogu. Međutim, dobro je shvatiti da su u nekim fundamentalnim naučnim informacijama na koje se oslanjamo u životu često u pitanju samo procene i da je veliki deo naših života oslonjen na pretpostavke, a ne na čvrsto znanje.

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4226221/

Feldmanov protokol

Inženjer nailazi na problem

Dejv Feldman je jedan od najbriljantnijih umova današnjice. Izuzetno mirnog i blagorodnog stava, kao da ne živi u ovo surovo vreme neizvesne ekonomije, treba mu skinuti kapu za zapažanja u vezi sa holesterolom i mastima u krvi kao posledicom unosa hrane. Zapravo, opraštam mu njegov nonšalantni stav kojim kao da ignoriše složenost problema sa kojim se uhvatio u koštac, verujući da je on jedan od onih koji pronalaze put. On je jedan od ljudi koji pomeraju granice svojom hrabrošću i nonkonformizmom.

Dejv je jedan od hiper-respondera, odnosno osoba koje imaju dramatičan skok holesterola u krvi kao posledicu masne ishrane. On čak ima i nešto što se zove genetski polimorfizam ApoE4. Takvi ljudi imaju više masti u krvi, zbog navodno genetski prouzrokovane slabije obrade masti, a prisustvo ovog gena povezano je i sa većim rizikom od povreda mozga u sportu, kardiovaskularnih bolesti i Alchajmera. Iako unosi istu količinu hrane kao i njegova sestra, Dejv ima značajno veći holesterol. A treba mu verovati, jer je u jednom od svojih eksperimenata, zajedno sa sestrom koja je pristala da se tome podvrgne, posvetio značajno vreme da izjednači sve okolne uslove i da zatim zajedno sa njom redovno ide u laboratoriju, radi davanja krvi i analize uzoraka. Treba pomenuti da su i njegova sestra i otac, pritisnuti povišenim šećerom u krvi, odlučili da prihvate masnu dijetu sa niskim iznosom ugljenih hidrata (LCHF).

Na početku je Dejv bio očajan, jer je holesterol rastao bez obzira na njegov trud da ga ograniči. Razmišljao je o tome da masna ishrana možda i nije za njega, ali se ukazao jedan detalj: kada se uzdržao i gladovao, u želji da reši ovaj problem, njegov holesterol u krvi još više je porastao. Umesto da se ožalosti, sinula mu je ideja: zašto ne bih uradio i obrnutu stvar, zašto ne bih pokušao da umanjim iznos masti u krvi upravo tako što bih se prejeo masnom hranom?

Dejv je inženjer i strana mu je logika koja se uči na prirodno naučnim fakultetima. Njemu se, kao programeru koji razvija softver, činilo da je bilo koja opcija moguća, ili da se ona makar može ispitati analizom, umesto da se daju pretpostavljeni odgovori koji su u školi usvojeni učenjem biohemije napamet.

Napravio je test: prejedaće se masnom hranom u trajanju od 3 dana, nakon čega će otići na analizu krvi. Rezultat je bio kao u pretpostavci, količina holesterola u krvi je opala. Šta više, kao zakonitost, pokazalo se da prejedanje mastima uvek vodi prema snižavanju holesterola, a rezultati su posebno izraženi ako se najpre gladuje tri dana, a zatim jede masno tri dana. Tako je Dejv Feldman napravio protokol, da bi uticao na rezultate analize krvi. Na ovaj način, koristeći Dejvove savete i protokol, mnogi ljudi su kasnije popravili svoje premije za osiguranje u Australiji, odakle on dolazi, ili u Americi, jer osiguravajuća društva i dalje posmatraju holesterol kao značajan prediktor kardiovaskularnih i drugih bolesti, iako se u nauci već uveliko nazire da to nije istina. Mnoga naučna istraživanja u novije vreme pokazuju da su povišeni trigliceridi mnogo značajniji prediktor kardiovaskularnih događaja nego sam holesterol, odnosno da postoji nekoliko odnosa između parametara krvi, koji ukazuju na opasnost od bolesti, kao što su trigliceridi podeljeni sa holesterolom velike gustine (HDL), ili ukupni holesterol podeljen sa holesterolom velike gustine. Osim toga, za nastanak bolesti su važni i neki drugi pokazatelji, kao što su zapaljenjski procesi u organizmu (koji se mere C reaktivnim proteinom, CRP, ili povišeni enzimi jetre GGT), a jedan od najznačajnijih pokazatelja je stepen kalcifikacije, prisustva kalcijuma u krvnim sudovima i u samom srcu.

Ono po čemu je Dejv Feldman značajan i što ga, po mom mišljenju čini jednim od najbriljantnijih umova današnjice, je to što je on pomerio perspektivu u pogledu kretanja osnovnih biohemijskih parametara koje tipično pratimo kada vršimo analize krvi. Svojim posmatranjima objasnio je smisao prisustva masti, kao i njihov tok. Upornim merenjima, kojih je bilo 82 za 23 meseca, pokazao je jasnu pravilnost povodom unosa masti, njihovog prisustva u krvi i njihove potrošnje. Cela jednačina je objašnjena, a dijagrami koji su nastali nakon merenja kalorija poreklom od masti i visine holesterola, pokazali su pravilnost jasnu kao da se posmatra mašinerija, a ne ljudsko telo. Ovo je već samo po sebi impresivno. Savremena medicina, kao da laboratorije ne postoje i da metodi za merenje nisu uveliko postali dostupni, još uvek tvrdi da su vrednosti holesterola i triglicerida prilično stabilne, a svrha postojanja holesterola se ne komentariše. Kao u nekom religioznom svetu, kao u moralističkom okviru, holesterol je proglašen za nepoželjnu vrednost. Prema takvom gledanju na stvari, nije važno zbog čega se on nalazi u organizmu, važno je da ga bude što manje. Na takvom razmišljanju zasniva se i široka upotreba statina, lekova sa mnogim neželjenim efektima radi uticaja na holesterol i trigliceride. Uobičajeno, na postavljena pitanja, od stručnjaka, ili od lekara, dobijamo zamagljene odgovore „nije to baš tako“, ili pesničke odgovore koji govore kako je čovek misterija, ili opet tvrdnje da je sve sasvim jasno i da je sve to neko već zapisao u knjigama, što nije tačno, jer smo suočeni sa lutanjima na svakom koraku, od traženja uzroka prilikom dijagnostike, do samih tretmana koji se često menjaju. Iako se moramo složiti da čovek jeste misterija i da će, s obzirom na naše slabe kapacitete ostati tako još neko vreme, mi kod Feldmana vidimo da je „baš tako“, jer je on svoje rezultate merio više puta, na sebi i na drugim osobama, sa upadljivim potvrdama svojih hipoteza svaki put.

Sada se prisećamo Berija Maršala (Barry Marshall), australijskog doktora koji je, iznenađen što je kod svakog pacijenta obolelog od čira na želucu naišao i na mikroorganizam Helicobacter pyllori, objavio članak u stručnoj periodici dalekih 1980-ih godina, tvrdeći da je ova bakterija potencijalni uzrok čira. I njega i mnoge druge lekare zbunjivala je činjenica da je uzorak skoro stoprocentno pozitivan, što nije uobičajeno u prirodno naučnim istraživanjima. Kada pozitivan uzorak prevaziđe polovinu, već počinju da se grade velike hipoteze o pozitivnim korelacijama. A ovde je poklapanje bilo stoprocentno. To je, prema rečima samog Maršala, izgledalo kao nekakva greška. Međutim, trebalo je biti Maršal, pa pretpostaviti banalnost: ako je nešto prisutno u 100% slučajeva, onda ono možda utiče i na nastanak same bolesti. A danas je lako biti pametan, jer je bakterijsko poreklo čira na želucu deo usvojenih znanja. Za ovo otkriće, Beri Maršal dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 2005. godine.

Slično je i sa Feldmanom, samo što Feldman nije lekar i nije integrisan u medicinsku zajednicu. On se zainteresovao za ovu tematiku na osnovu sve popularnije teme o ketogenoj dijeti u koju su uključeni i mnogi lekari sa entuzijazmom da ispitaju postojeće naučne paradigme. Ova zajednica lekara, praćena laicima koji su istovremeno i posvećeni aktivisti, počela je da pomera granice saznanja na osnovu dve stvari: preispitivanja postojeće biohemijske nauke o čoveku i korišćenja elektronskih medija kao sredstva za brzo sakupljanje informacija o fenomenima života i zdravlja. Iako socijalne mreže doprinose emotivnijem pristupu važnim temama, često čak i partizanskom navijanju za određene stavove, treba priznati i da je sadašnje stanje u medicini otuđeno od čoveka i da mu ono ne nudi rešenje za mnoga otvorena pitanja, kao što je pitanje hroničnih bolesti.

O traganju za rešenjima i o tome kako smo uhvaćeni u zamku

U vremenu kada je očigledno da nam se ograničeni resursi ubrzano troše, suočeni sa ugroženim penzionim i zdravstvenim fondovima, prirodno je da budemo motivisani da preispitamo postojeće poglede na svet, kako bismo našli alternativne načine da se odupremo slomu finansijskog sistema i osiromašenju. I gle, odjednom shvatamo da jedan veliki deo fundamentalne nauke o metabolizmu čoveka nije dobro postavljen. Priča o mastima i o holesterolu kao uzročniku kardiovaskularnih bolesti u svojoj osnovi nije istinita. Naprotiv, jedan broj politički prebojenih naučnih istraživanja prosto je kao u bujici žrtvovao suptilniji rezon 1950-ih godina prošlog veka i došao do pogrešnih zaključaka, jer je bilo potrebno umiriti javnost i delati brzo, u trenutku posle drugog svetskog rata u kojem je iznenadno povećan broj kardiovaskularnih oboljenja i naprasnih smrti. Naučna saznanja kojima su rezultirala ta velika istraživanja proglašena su za „najnovija“ i „najmodernija“ i takvo stanje ostalo je na snazi sve do početka dvehiljaditih godina. Da bi zaplet bio složeniji, značajan deo industrije i obrazovnog sistema, pre svega u prirodnim naukama, morao je da se nasloni na saznanja zvanične nauke. Stoga su se jednom stečena znanja uporno reprodukovala decenijama. Popularna kultura, pod uticajem nove etike i nove antropologije poreklom sa Istoka, praćena vegetarijanizmom, pojačala je efekte istraživanja hrane. Delovalo je kao da su se sve kockice složile: ako ne jedete masno, onda niste zdravstveno ugroženi, ali istovremeno ne jedete ni druga živa bića, što je etično i bolje kontrolišete svoje telesne strasti, te niste raspusni! Vaš sveštenik sada se mogao složiti sa vašim lekarom, a porodica, novine i obrazovni sistem samo su se mirno saglasili sa ovim konstatacijama. Vaša partnerka/partner sada su mogli da vas prekore: „Opet jedeš masno! Pazi na srce!“ i da pojačaju svoju kontrolu nad vama, kontrolišući hranu koju jedete, a onda, sledstveno i vaše osećanje krivice, uprkos tome što vam se od tog masnog komada ništa nije moglo desiti.

Već je intuitivno jasno da vam se od nečega što se danas, na osnovu usvojenog diskursa naziva „crvenim mesom“ ništa ne može desiti. Pa ipak, postoji to uporno osećanje moralne krivice i stida ako jedemo takvu hranu. Ovaj odnos nema utemeljenje u nauci, već u religiji i deo je suptilnih kontrola vašeg života kroz kontrolu hrane. Ne treba sumnjati da je hrana koja nije masna uglavnom jeftinija. Zapravo, ono što ima veću kalorijsku moć, uglavnom je i skuplje. Ova konstatacija odnosi se i na proste ugljenje hidrate, odnosno na luksuznu konfekciju slatkiša, ali samo kada su vešto upakovani sa mastima u premijum proizvode. Ova konstatacija odnosi se i na alkohol.

Ako želite da se uzdržavate od telesnih strasti, treba to da činite, ali nemojte misliti da su se „sve kockice poređale“, jer nisu. Uzdržavanjem od masti i od mesa, vi se najčešće uzdržavate i od zdravlja. Ovo je razlog zbog kojega su i postovi u crkvi periodični, a ne neprestani. Rukovođena vekovnim iskustvom, crkva posmatra ishranu kao deo jednog složenog procesa kruženja, u okvirima kalendara.

Mogućnost za rešenje je u razmeni saznanja putem socijalnih mreža

A u najnovije vreme, desilo se nekoliko fundamentalnih promena u nauci i u svakodnevnom životu. Jedna od tih promena je veoma uvećana sposobnost da među sobom komuniciramo. Takođe, donekle su se rasprostranile, pa i pojeftinile dijagnostičke metode. Svakome je danas dostupno da jednom godišnje ode kod lekara, ili u specijalizovanu laboratoriju i da pogleda osnovne analize krvi. Ne morate biti Dejv Feldman da biste se povremeno kontrolisali. A Dejv je samo iskoristio povoljnost svojeg položaja: dobro stojeći programer iz Australije, sa bazom u Americi, koji se ne miri sa stereotipnim pogledom na stvarnost, već želi da je ispita i proveri, imao je i novčane resurse i tehnološko znanje kojim se pomogao da uđe u istraživanje kakvo bi do pre samo par godina bilo nemoguće. Međutim, novac nije suština ovog primera. I Dejv se u jednom trenutku oslonio na pomoć laboratorije koja mu je donirala novac za analize, ne mešajući se u svrhu i metod pretraga. Ono što je Dejvu najviše pomoglo je razvoj infrastrukture, interneta i modernih informatičkih medija koji su ga povezali sa krugom lekara, ali i istomišljenika koji praktikuju ketogenu dijetu. Informatički spretan, on je napravio svoju veb stranicu na kojoj je izložio svoj slučaj i pomogao drugima da izlože svoje. Na Dejvovoj stranici, nazvanoj „Holesterolski kod“ (Cholesterol Code, www.cholesterolcode.com), bila je otvorena mogućnost da se unesu vlastiti podaci i da ti podaci uđu u statistiku koja formira krupniju sliku priloženih podataka. U ovom trenutku, on eksperimentiše sa drugom vrstom podatka, tzv. „preostalim holesterolom“.

Ovaj oblik uduživanja radi provere hipoteza daleko je od nauke, ali ukazuje na mogućnost da se izvedu naučna istraživanja širokih razmera. Dejv Feldman upravo testira nove indekse i kalkuliše rizike za bolesti, testirajući svoje hipoteze, ali ne previše ozbiljno. Svi treba da znaju da je ova vrsta igre i dalje igra laika sa nepoznatim, iako ona u ovom trenutku deluje veoma optimistično.

Feldman je više puta ponovio isti rezultat: podizanjem unosa masti, oborio je prisustvo holesterola u organizmu. Njegova rođena sestra, učestvovala je u ranije pomenutoj proveri, u kojoj je jela isti broj kalorija kao i brat i hranu istih svojstava i njen holesterol nije bio tako visok kao njegov. Ono što je, međutim bilo jasno, jeste da su krive holesterola i triglicerida u krvi kod brata i sestre u tom eksperimentu bile istovetne. Prirodno, materija i energija ne mogu da nestanu, one se samo razmenjuju, a organizam radi kao savršena mašina, jedino što ispoljava različitost u detaljima.

Značaj holesterola kao pokazatelja kardiovaskularnog rizika

Ovde je jasno da treba razdvojiti dve stvari. Jedno je količina lipoproteina u krvi, koji su kod glavnog junaka ove priče povišeni. Drugo je mogućnost da se oboli od kardiovaskularnih oboljenja. Izuzev velikog iznosa holesterola u krvi, Dejv se osećao odlično i to, kako sam kaže, bolje nego ikada u životu, uključujući i detinjstvo. To je i iskustvo pisca ovih redova. Da li je zaista moguće da je nivo holesterola u našoj krvi presudan za naše zdravlje, ako se svi ostali pokazatelji nađu u zoni poželjnih vrednosti. Ponavljam da studije PURE i HUNT koje su veoma sveže i veoma sveobuhvatne u dugom nizu godina potvrđuju da konzumacija zasićenih masti nije štetna za kardiovaskularno zdravlje. Sasvim je moguće da je savremena medicina, u najboljoj nameri, precenila značaj holesterola kao pokazatelja zdravlja.

Kada se posmatra smisao takozvanog „lošeg“ holesterola, LDL-a koji se nalazi u našoj krvi, pada u oči da je on prenosilac energije. Feldman tvrdi, oslonjen na nauku biohemije, da LDL pre svega prenosi trigliceride, kako bi ih rasporedio svugde gde za njima ima potrebe, kao za energentom. Iz ideje o upotrebi triglicerida kao energenta proističe i objašnjenje veoma niskog nivoa triglicerida u krvi osoba na ketogenoj dijeti i na dijetama sa visokim iznosom masti, a niskim iznosima ugljenih hidrata. To je univerzalno zapažanje: ne možete istovremeno raditi na mastima, oslanjati se na ketozu, proces stvaranja energije razlaganjem masti i imati previše masti u krvi. Ovaj proces, prema Dejvovom objašnjenju ima i drugu stranu: u česticama LDL-a nalaze se trigliceridi i oni putuju spakovani u proteinsko pakovanje, da bi bili ostavljeni tamo gde je potreba organizma najveća. Zaista: LDL su lipoproteini u koje se pakuju trigliceridi. Ova skraćenica potiče od engleskog jezika, „Low Density Lipoproteins“, „lipoproteini male gustine“. U ovaj proteinski omotač pakuju se ne samo trigliceridi, nego i određeni vitamini koji su rastvorljivi u mastima, kao što su A i D, a u njima se nalazi i još sitniji holesterol (VLDL, Very low density lipoprotein). Jedan važan mehanizam je da jetra emituje LDL čestice kada je organizam izložen gladovanju i kada su mu masti i hrana uskraćeni.

Svrha holesterola je u distribuciji energije u organizmu i naš jedini zadatak je da tu energiju što efikasnije iskoristimo.

Jedan čovek može promeniti tok nauke

Feldman je pokušao da eksperimentiše i sa hranom bogatom ugljenim hidratima. Rezultat je ponovo bio odličan: uspeo je da snizi vrednost holesterola na životni minimum! Međutim, ovaj uspeh nije bio značajno bolji od onoga koji je postigao koristeći svoj protokol, pa nije ni bilo razloga da napusti masnu hranu. Pošto je ceo svoj eksperiment započeo prelaskom na masnu dijetu početkom 2016. godine, kao posledica ulaska u stanje predijabetesa (njegov HbA1C, prema vlastitom svedočenju bio je 8%, iako je poželjno da bude niži od 5.5%), on se izbegavanjem ugljenih hidrata oslobodio velike opasnosti od visokog šećera, visokog insulina i preuranjenog propadanja kardiovaskularnog sistema. Mnogi testovi koje je poslednjih godina radio ustanovili su da je njegov rizik od oboljevanja diskretno umanjen, a provera kalcifikacije srca i krvnih sudova pokazala je da je kod njega kalcifikacija ravna nuli, baš kao što su pokazatelji zapaljenjskih procesa izuzetno niski.

Dakle, što se više masnog jede, sve je manje holesterola u samoj krvi, jer ga jetra ne emituje strahujući od gladi ostalih ćelija kojima služi u telu. Fenomen inverzije unosa masti putem hrane i izmerene količine holesterola u krvi, iskorišćen za smanjenje ovog indikatora u analizi, nazvan je „Feldmanov protokol“.

Međutim, priča o pasioniranom testiranju krvi u toku koje su otkriveni neočekivani uvidi, pokazuje kako je danas i običnom, inteligentnom i posvećenom čoveku moguće ući u svet nauke i doprinosa civilizaciji kroz otkrivanje nepoznatih i neočekivanih fenomena.

Ovo je fundamentalno. Moderna nauka, oslonjena na institute i ogromna kohortna istraživanja može se korigovati solidnim ličnim posmatranjima i aktivizmom pojedinaca. Udruživanje putem društvenih mreža na internetu može otvoriti put i za udruživanje radi napretka znanja i uzajamne pomoći, ne samo radi zabave, emotivnih i ekonomskih ciljeva.

Ko zna šta nas još čeka?