studija PURE – Etika i dijetetika

Feldmanov protokol

Inženjer nailazi na problem

Dejv Feldman je jedan od briljantnih umova današnjice. Mirnog i blagorodnog stava, kao da ne živi u ovo surovo vreme neizvesne ekonomije, treba mu skinuti kapu za zapažanja u vezi sa holesterolom i mastima u krvi kao posledicom unosa hrane. Zapravo, opraštam mu njegov nonšalantni stav kojim kao da ignoriše složenost problema sa kojim se uhvatio u koštac, verujući da je on jedan od onih koji pronalaze put. On je jedan od ljudi koji pomeraju granice svojom hrabrošću i nonkonformizmom.

Dejv je jedan od hiper-respondera, odnosno jedna od osoba koje imaju dramatičan skok holesterola u krvi kao posledica masne ishrane. On ima i nešto što se zove genetski polimorfizam ApoE4. Takvi ljudi imaju više masti u krvi, zbog navodno genetski prouzrokovane slabije obrade masti, a prisustvo ovog gena povezano je i sa većim rizikom od povreda mozga u sportu, kardiovaskularnih bolesti i Alchajmera. Iako unosi istu količinu hrane kao i njegova sestra, Dejv ima značajno veći holesterol. A treba mu verovati, jer je u jednom od svojih eksperimenata, zajedno sa sestrom koja je pristala da se tome podvrgne, posvetio značajno vreme da izjednači sve okolne uslove i da zatim zajedno sa njom redovno ide u laboratoriju, radi davanja krvi i analize uzoraka. Treba pomenuti da su i njegova sestra i otac, pritisnuti povišenim šećerom u krvi, odlučili da prihvate masnu dijetu sa niskim iznosom ugljenih hidrata (LCHF) i u tome ostvarili povoljne zdravstvene rezultate.

Na početku je Dejv bio očajan, jer je holesterol rastao bez obzira na njegov trud da ga ograniči. Razmišljao je o tome da masna ishrana možda i nije za njega, ali se ukazao jedan detalj: kada se uzdržao i gladovao, u želji da reši ovaj problem, njegov holesterol u krvi još više je porastao. Umesto da se ožalosti, sinula mu je ideja: zašto ne bih uradio i obrnutu stvar, zašto ne bih pokušao da umanjim iznos masti u krvi upravo tako što bih se prejeo masnom hranom?

Dejv je inženjer i strana mu je logika koja se uči na prirodno naučnim fakultetima. Njemu se, kao programeru koji razvija softver, činilo da je bilo koja opcija moguća, ili da se ona makar može ispitati analizom, umesto da se daju pretpostavljeni odgovori koji su u školi usvojeni učenjem biohemije napamet.

Napravio je test: prejedaće se masnom hranom u trajanju od 3 dana, nakon čega će otići na analizu krvi. Rezultat je bio kao u pretpostavci – količina holesterola u krvi mu je opala! Šta više, kao zakonitost, pokazalo se da prejedanje mastima uvek vodi prema snižavanju holesterola, a rezultati su posebno izraženi ako se najpre gladuje tri dana, a zatim jede masno tri dana. Tako je Dejv Feldman napravio i odgovarajući protokol, da bi uticao na rezultate analize krvi. Na ovaj način, koristeći Dejvove savete i protokol, mnogi ljudi su kasnije popravili svoje premije za osiguranje u Australiji, odakle on dolazi, ili u Americi, jer osiguravajuća društva i dalje posmatraju holesterol kao značajan prediktor kardiovaskularnih i drugih bolesti, iako se u nauci već uveliko nazire da to nije istina. Mnoga naučna istraživanja u novije vreme pokazuju da su povišeni trigliceridi mnogo značajniji prediktor kardiovaskularnih događaja nego sam holesterol, odnosno da postoji nekoliko odnosa između parametara krvi, koji ukazuju na opasnost od bolesti, kao što su trigliceridi podeljeni sa holesterolom velike gustine (HDL), ili ukupni holesterol podeljen sa holesterolom velike gustine. Osim toga, za nastanak bolesti su važni i neki drugi pokazatelji, kao što su zapaljenjski procesi u organizmu (koji se mere C reaktivnim proteinom, CRP, ili povišeni enzimi jetre GGT), a jedan od značajnijih pokazatelja je stepen kalcifikacije, prisustva kalcijuma u krvnim sudovima i u samom srcu.

Ono po čemu je Dejv Feldman značajan i što ga čini briljantnim umom današnjice, je to što je on pomerio perspektivu u pogledu kretanja osnovnih biohemijskih parametara koje tipično pratimo kada vršimo analize krvi. Svojim posmatranjima objasnio je smisao prisustva masti, kao i njihov tok. Upornim merenjima, kojih je bilo 82 za 23 meseca, pokazao je jasnu pravilnost povodom unosa masti, njihovog prisustva u krvi i njihove potrošnje. Cela jednačina je objašnjena, a dijagrami koji su nastali nakon merenja kalorija poreklom od masti i visine holesterola, pokazali su pravilnost jasnu kao da se posmatra mašinerija, a ne ljudsko telo. Ovo je već samo po sebi impresivno. Savremena medicina, kao da laboratorije ne postoje i da metodi za merenje nisu uveliko postali dostupni, još uvek tvrdi da su vrednosti holesterola i triglicerida prilično stabilne, a svrha postojanja samog holesterola u ljudskom telu se ne komentariše. Kao u nekom religioznom svetu, kao u moralističkom okviru, holesterol je proglašen za nepoželjnu vrednost. Prema takvom gledanju na stvari, nije važno zbog čega se on nalazi u organizmu, važno je da ga bude što manje. Na takvom razmišljanju zasniva se i široka upotreba statina, lekova sa mnogim neželjenim efektima radi uticaja na holesterol i trigliceride. Uobičajeno, na postavljena pitanja, od stručnjaka, ili od lekara, dobijamo zamagljene odgovore „nije to baš tako“, ili pesničke odgovore koji govore kako je čovek misterija, ili opet tvrdnje da je sve sasvim jasno i da je sve to neko već zapisao u knjigama, što nije tačno, jer smo suočeni sa lutanjima na svakom koraku, od traženja uzroka prilikom dijagnostike, do samih tretmana koji se često menjaju. Iako se moramo složiti da čovek jeste misterija i da će, s obzirom na naše slabe kapacitete ostati tako još neko vreme, mi kod Feldmana vidimo da je „baš tako“, jer je on svoje rezultate merio više puta, na sebi i na drugim osobama, sa upadljivim potvrdama svojih hipoteza svaki put.

Sada se prisećamo Berija Maršala (Barry Marshall), australijskog doktora koji je, iznenađen što je kod svakog pacijenta obolelog od čira na želucu naišao i na mikroorganizam Helicobacter pyllori, objavio članak u stručnoj periodici dalekih 1980-ih godina, tvrdeći da je ova bakterija potencijalni uzrok čira. I njega i mnoge druge lekare zbunjivala je činjenica da je uzorak skoro stoprocentno pozitivan, što nije uobičajeno u prirodno naučnim istraživanjima. Kada pozitivan uzorak prevaziđe polovinu, već počinju da se grade velike hipoteze o pozitivnim korelacijama. A ovde je poklapanje bilo stoprocentno. To je, prema rečima samog Maršala, izgledalo kao nekakva greška. Međutim, trebalo je biti Maršal, pa pretpostaviti banalnost: ako je nešto prisutno u 100% slučajeva, onda ono možda utiče i na nastanak same bolesti. A danas je lako biti pametan, jer je bakterijsko poreklo čira na želucu deo usvojenih znanja. Za ovo otkriće, Beri Maršal dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 2005. godine.

Slično je i sa Feldmanom, samo što Feldman nije lekar i nije integrisan u medicinsku zajednicu. On se zainteresovao za ovu tematiku na osnovu sve popularnije teme o ketogenoj dijeti u koju su uključeni i mnogi lekari sa entuzijazmom da ispitaju postojeće naučne paradigme. Ova zajednica lekara, praćena laicima koji su istovremeno i posvećeni aktivisti, počela je da pomera granice saznanja na osnovu dve stvari: preispitivanja postojeće biohemijske nauke o čoveku i korišćenja elektronskih medija kao sredstva za brzo sakupljanje informacija o fenomenima života i zdravlja. Iako socijalne mreže doprinose emotivnijem pristupu važnim temama, često čak i partizanskom navijanju za određene stavove, treba priznati i da je sadašnje stanje u medicini otuđeno od čoveka i da mu ono ne nudi rešenje za mnoga otvorena pitanja, kao što je pitanje hroničnih bolesti.

O traganju za rešenjima i o tome kako smo uhvaćeni u zamku

U vremenu kada je očigledno da nam se ograničeni resursi ubrzano troše, suočeni sa ugroženim penzionim i zdravstvenim fondovima, prirodno je da budemo motivisani da preispitamo postojeće poglede na svet, kako bismo našli alternativne načine da se odupremo slomu finansijskog sistema i osiromašenju. I gle, odjednom shvatamo da jedan veliki deo fundamentalne nauke o metabolizmu čoveka nije dobro postavljen. Priča o mastima i o holesterolu kao uzročniku kardiovaskularnih bolesti u svojoj osnovi nije istinita. Naprotiv, jedan broj politički prebojenih naučnih istraživanja prosto je, kao u bujici, žrtvovao suptilniji rezon 1950-ih godina prošlog veka i došao do pogrešnih zaključaka, jer je bilo potrebno umiriti javnost i delati brzo, u trenutku posle drugog svetskog rata u kojem je iznenadno povećan broj kardiovaskularnih oboljenja i naprasnih smrti. Naučna saznanja kojima su rezultirala ta velika istraživanja proglašena su za „najnovija“ i „najmodernija“ i takvo stanje ostalo je na snazi sve do početka dvehiljaditih godina. Da bi zaplet bio složeniji, značajan deo industrije i obrazovnog sistema, pre svega u prirodnim naukama, morao je da se nasloni na saznanja zvanične nauke. Stoga su se jednom stečena znanja uporno reprodukovala decenijama. Popularna kultura, pod uticajem nove etike i nove antropologije poreklom sa Istoka, praćena trendom vegetarijanizma, pojačala je efekte istraživanja hrane. Delovalo je kao da su se sve kockice složile: ako ne jedete masno, onda niste zdravstveno ugroženi, ali istovremeno ne jedete ni druga živa bića, što je etično i bolje kontrolišete svoje telesne strasti, te niste ni raspusni! Vaš sveštenik sada se mogao složiti sa vašim lekarom, a porodica, novine i obrazovni sistem samo su se mirno saglasili sa ovim konstatacijama. Vaša partnerka/partner sada su mogli da vas prekore: „Opet jedeš masno! Pazi na srce!“ i da pojačaju svoju kontrolu nad vama, kontrolišući hranu koju jedete, a onda, sledstveno i vaše osećanje krivice, uprkos tome što vam se od tog masnog komada ništa nije moglo desiti.

Već je intuitivno jasno da vam se od nečega što se danas, na osnovu usvojenog diskursa naziva „crvenim mesom“ ništa ne može desiti. Pa ipak, postoji to uporno osećanje moralne krivice i stida ako jedemo takvu hranu. Ovaj odnos nema utemeljenje u nauci, već u religiji i deo je suptilnih kontrola vašeg života kroz kontrolu hrane. Ne treba sumnjati da je hrana koja nije masna uglavnom jeftinija. Zapravo, ono što ima veću kalorijsku moć, uglavnom je i skuplje. Ova konstatacija odnosi se i na proste ugljenje hidrate, odnosno na luksuznu konfekciju slatkiša, ali samo kada su vešto upakovani sa mastima u premijum proizvode. Ova konstatacija odnosi se i na alkohol.

Ako želite da se uzdržavate od telesnih strasti, treba to da činite, ali nemojte misliti da su se „sve kockice poređale“, jer nisu. Uzdržavanjem od masti i od mesa, vi se najčešće uzdržavate i od zdravlja. Ovo je razlog zbog kojega su i postovi u crkvi periodični, a ne neprestani. Rukovođena vekovnim iskustvom, crkva posmatra ishranu kao deo jednog složenog procesa kruženja, u okvirima kalendara.

Mogućnost za rešenje je u razmeni saznanja putem socijalnih mreža

A u najnovije vreme, desilo se nekoliko fundamentalnih promena u nauci i u svakodnevnom životu. Jedna od tih promena je veoma uvećana sposobnost da među sobom komuniciramo. Takođe, donekle su se rasprostranile, pa i pojeftinile dijagnostičke metode. Svakome je danas dostupno da jednom godišnje ode kod lekara, ili u specijalizovanu laboratoriju i da pogleda osnovne analize krvi. Ne morate biti Dejv Feldman da biste se povremeno kontrolisali. A Dejv je samo iskoristio povoljnost svojeg položaja: dobro stojeći programer iz Australije, sa bazom u Americi, koji se ne miri sa stereotipnim pogledom na stvarnost, već želi da je ispita i proveri, imao je i novčane resurse i tehnološko znanje kojim se pomogao da uđe u istraživanje kakvo bi do pre samo par godina bilo nemoguće. Međutim, novac nije suština ovog primera. I Dejv se u jednom trenutku oslonio na pomoć laboratorije koja mu je donirala novac za analize, ne mešajući se u svrhu i metod pretraga. Ono što je Dejvu najviše pomoglo je razvoj infrastrukture, interneta i modernih informatičkih medija koji su ga povezali sa krugom lekara, ali i istomišljenika koji praktikuju ketogenu dijetu. Informatički spretan, on je napravio svoju veb stranicu na kojoj je izložio svoj slučaj i pomogao drugima da izlože svoje. Na Dejvovoj stranici, nazvanoj „Holesterolski kod“ (Cholesterol Code, https://cholesterolcode.com), bila je otvorena mogućnost da se unesu vlastiti podaci i da ti podaci uđu u statistiku koja formira krupniju sliku priloženih podataka. U ovom trenutku, on eksperimentiše sa drugom vrstom podatka, tzv. „preostalim holesterolom“.

Ovaj oblik uduživanja radi provere hipoteza daleko je od nauke, ali ukazuje na mogućnost da se izvedu naučna istraživanja širokih razmera. Dejv Feldman upravo testira nove indekse i kalkuliše rizike za bolesti, testirajući svoje hipoteze, ali ne previše ozbiljno. Svi treba da znaju da je ova vrsta igre i dalje igra laika sa nepoznatim, iako ona u ovom trenutku deluje veoma optimistično.

Feldman je više puta ponovio isti rezultat: podizanjem unosa masti, oborio je prisustvo holesterola u organizmu. Njegova rođena sestra, učestvovala je u ranije pomenutoj proveri, u kojoj je jela isti broj kalorija kao i brat i hranu istih svojstava i njen holesterol nije bio tako visok kao njegov. Ono što je, međutim bilo jasno, jeste da su krive holesterola i triglicerida u krvi kod brata i sestre u tom eksperimentu bile istovetne. Prirodno, materija i energija ne mogu da nestanu, one se samo razmenjuju, a organizam radi kao savršena mašina, jedino što ispoljava različitost u detaljima.

Značaj holesterola kao pokazatelja kardiovaskularnog rizika

Ovde je jasno da treba razdvojiti dve stvari. Jedno je količina lipoproteina u krvi, koji su kod glavnog junaka ove priče povišeni. Drugo je mogućnost da se oboli od kardiovaskularnih oboljenja. Izuzev velikog iznosa holesterola u krvi, Dejv se osećao odlično i to, kako sam kaže, bolje nego ikada u životu, uključujući i detinjstvo. To je i iskustvo pisca ovih redova. Da li je zaista moguće da je nivo holesterola u našoj krvi presudan za naše zdravlje, ako se svi ostali pokazatelji nađu u zoni poželjnih vrednosti? Studije PURE i HUNT koje su veoma sveže i veoma sveobuhvatne i kroz dugi niz godina naučnog posmatranja potvrđuju da konzumacija zasićenih masti nije štetna za kardiovaskularno zdravlje. Sasvim je moguće da je savremena medicina, u najboljoj nameri, precenila značaj holesterola kao pokazatelja zdravlja.

Kada se posmatra smisao takozvanog „lošeg“ holesterola, LDL-a koji se nalazi u našoj krvi, pada u oči da je on prenosilac energije. Feldman tvrdi, oslonjen na nauku biohemije, da LDL pre svega prenosi trigliceride, kako bi ih rasporedio svugde gde za njima ima potrebe, kao za energentom. Iz ideje o upotrebi triglicerida kao energenta proističe i objašnjenje veoma niskog nivoa triglicerida u krvi osoba na ketogenoj dijeti i na dijetama sa visokim iznosom masti, a niskim iznosima ugljenih hidrata. To je univerzalno zapažanje: ne možete istovremeno raditi na mastima, oslanjati se na ketozu, proces stvaranja energije razlaganjem masti i imati previše masti u krvi. Ovaj proces, prema Dejvovom objašnjenju ima i drugu stranu: u česticama LDL-a nalaze se trigliceridi i oni putuju spakovani u proteinsko pakovanje, da bi bili ostavljeni tamo gde je potreba organizma najveća. Zaista: LDL su lipoproteini u koje se pakuju trigliceridi. Ova skraćenica potiče od engleskog jezika, „Low Density Lipoproteins“, „lipoproteini male gustine“. U ovaj proteinski omotač pakuju se ne samo trigliceridi, nego i određeni vitamini koji su rastvorljivi u mastima, kao što su A i D, a u njima se nalazi i još sitniji holesterol (VLDL, Very low density lipoprotein). Jedan važan mehanizam je da jetra emituje LDL čestice kada je organizam izložen gladovanju i kada su mu masti i hrana uskraćeni.

Svrha holesterola je u distribuciji energije u organizmu i naš jedini zadatak je da tu energiju što efikasnije iskoristimo.

Jedan čovek može promeniti tok nauke

Feldman je pokušao da eksperimentiše i sa hranom bogatom ugljenim hidratima. Rezultat je ponovo bio odličan: uspeo je da snizi vrednost holesterola na životni minimum! Međutim, ovaj uspeh nije bio značajno bolji od onoga koji je postigao koristeći svoj protokol, pa nije ni bilo razloga da napusti masnu hranu. Pošto je ceo svoj eksperiment započeo prelaskom na masnu dijetu početkom 2016. godine, kao posledica ulaska u stanje predijabetesa (njegov HbA1C, prema vlastitom svedočenju bio je 8%, iako je poželjno da bude niži od 5.5%), on se izbegavanjem ugljenih hidrata oslobodio velike opasnosti od visokog šećera, visokog insulina i preuranjenog propadanja kardiovaskularnog sistema. Mnogi testovi koje je poslednjih godina radio ustanovili su da je njegov rizik od oboljevanja diskretno umanjen, a provera kalcifikacije srca i krvnih sudova pokazala je da je kod njega kalcifikacija ravna nuli, baš kao što su pokazatelji zapaljenjskih procesa izuzetno niski.

Dakle, što se više masnog jede, sve je manje holesterola u samoj krvi, jer ga jetra ne emituje u strahu od gladi. Fenomen inverzije unosa masti putem hrane i izmerene količine holesterola u krvi, iskorišćen za smanjenje ovog indikatora u analizi, nazvan je „Feldmanov protokol“.

Međutim, priča o pasioniranom testiranju krvi u toku koje su otkriveni neočekivani uvidi, pokazuje kako je danas i običnom, inteligentnom i posvećenom čoveku moguće ući u svet nauke i doprinosa civilizaciji kroz otkrivanje nepoznatih i neočekivanih fenomena.

Ovo je fundamentalno. Moderna nauka, oslonjena na institute i ogromna kohortna istraživanja može se korigovati solidnim ličnim posmatranjima i aktivizmom pojedinaca. Udruživanje putem društvenih mreža na internetu može otvoriti put i za udruživanje radi napretka znanja i uzajamne pomoći, ne samo radi zabave, emotivnih i ekonomskih ciljeva. Ušli smo u novu eru komunikacije koja nas je već dovela do saznanja koja utiču na povećanje kvaliteta života.

Ko zna šta nas još čeka?

Šta znači LCHF?

LCHF, ili MUMM – terminološko određenje

LCHF je popularni naziv za ishranu sa niskim sadržajem ugljenih hidrata na engleskom jeziku. Low Carb High Fat, u prevodu to je “Malo ugljenih hidrata, mnogo masti”, dakle, skraćenica na srpskom jeziku bila bi MUMM, ili MUHMM.

Ovaj oblik ishrane nosi generičko ime, te je njegovo značenje neprecizno, svako može imati svoju ideju o tome šta znači “malo”, ili “mnogo” nečega.

Međutim, ako pogledamo najintenzivniji oblik MUMM dijete, ketogenu dijetu, videćemo da ona podrazumeva do 20 grama ugljenih hidrata dnevno, a kod pojedinih slučajeva još i manje, jer se koristi kao terapeutsko sredstvo kod teško obolelih od epilepsije, kod šećeraša, ili kod osoba koje nastoje da smanje težinu.

Nije dovoljno samo da se smanji unos ugljenih hidrata, već je važno i da se taj unos rasporedi i da se za jedan obrok ne unese previše. U slučajevima lečenih osoba može se praktično osetiti prag senzitivnosti, jer se on ponajviše ispoljava kroz pogoršanje zdravstvenog stanja, ili kroz simptome umora, drhtavice, slabosti i sl. Hrana nije samo energija, ona je i signal, te je za nas važno da imamo energije i da uputimo prave signale svakom delu svoga tela, kako bi se ono pravilno razvijalo, isceljivalo i obnavljalo i ostajalo u dobroj formi.

Jedan od poznatih primera za upotrebu ketogene dijete uz korišćenje simptoma kao instrumenta za procenu vlastitog stanja je slučaj Endrjua Skarboroua (Andrew Scarborough) iz Velike Britanije koji je oboleo od (na prvi pogled, to jest sa stanovišta usvojenog naučnog pogleda na ovu bolest) neizlečivog kancera mozga, veoma agresivnog glioblastoma koji se najpre manifestovao kroz epileptične napade. Pošto su lekari utvrdili da ne mogu da mu pomognu, zbog metastaza i nepristupačne lokacije tumora u mozgu, Endrju je ostavljen da se simptomatski leči, dok ga bolest ne savlada.

Endrju je tada pristupio ketogenoj dijeti koja je na njega imala izuzetno povoljan uticaj: izlečio se od svih simptoma i manifestacija, a sken je pokazao da kancer više ne postoji ni u tragovima. Dok je tretirao svoj agresivni kancer dijetetikom, shvatio je da mu epileptični napadi daju do znanja da tumor raste, a da je njihovo odsustvo znak da je kroz dijetu za sebe uradio nešto dobro. Počeo je da bira hranu koja mu je pomagala da izbegne epileptične napade. Tumor je stagnirao i na kraju se povukao. Danas se kaže da je Endrjuov tumor „u remisiji“, a klinika na kojoj se on lečio zaposlila ga je kao nutricionističkog savetnika i on je pomogao mnogim ljudima sa sličnim problemima da se oslobode bremena kancera.

Ne postoje dve u svemu jednake osobe, pa ne postoji ni univerzalna dijeta koja će svakome jednako da prija. Istina, nekim ljudima prija da se hrane u zajedničkoj menzi, kao što je slučaj i u vojničkoj sredini, ali ni to ne može biti zuvek, te se individualne potrebe i razlike ubrzo iskažu.

Međutim, mi smo između sebe mnogo sličniji nego što smo različiti, te je u tome i uteha, jer će većina reagovati slično na dobro zasnovanu dijetu. Ako neko, recimo, ima šećernu bolest, tada je za njega bez svake sumnje korisno da smanji unos ugljenih hidrata. Ako neko ima povišen krvni pritisak, ili se oseća umorno i pospano nakon obroka, za njega je korisno da pokuša sa ozbiljnijim smanjenjem ugljenih hidrata u porciji, jer je moguće da se kod njega razvila insulinska rezistencija, te se organizam umara zbog nečega što je kod mnogih ljudi prirodan i neosetan proces, zbog samog metabolizma. Prirodno, neophodno je prethodno ustanoviti da li takva osoba možda zapravo ispoljava simptome neke druge bolesti, ili nedostatka, kakvi su vitaminski deficiti, ili hormonalni problemi druge vrste, kod tireoidee, do drugih žlezda i uzroka. Zato je od izuzetnog značaja ostati u dodiru sa dobrim i posvećenim lekarom koji može da nas posavetuje i uoči potencijalne probleme.

Mi živimo u pogrešnom uverenju da su ugljeni hidrati neophodni za zdrav život. Verujemo da je pet do sedam obroka dnevno dobro za zdravlje, da se treba neprestano zalivati, pijuckanjem vodice iz flašice, kako bi smo se rehidrovali, ali nije to baš tako. Moderni vek doneo je sa sobom niz proizvoljnih uverenja i ova nabrojana samo su neka od njih. Svakako je moguće pojesti pet, ili više obroka dnevno, ali to nije nužnost. Isto tako, moguće je popiti mnogo vode u toku dana, ali ne postoji ni jedan kriterijum za unos vode i tečnosti koji bi bio zasnovaniji od naše vlastite žeđi. Pojedini istraživači tvrde da je u toku velikih vrućina nesvestica, problemi sa svešću, pa i iznenadna smrt mnogo češće posledica gubitka elektrolita, nego dehidriranosti, a to se odnosi i na maratonske trke, gde je jednako važno uneti dovoljno elektrolita kao i vode.

Najpre, ugljeni hidrati nisu neophodni za dug i zdrav život. Da budem precizniji, moderna medicina prihvatila je uverenje da oni nisu esencijalni makronutrijent. Bez njih se može poživeti dugo i srećno, iako oni daju i poneku prednost ako se konzumiraju na pametan način. To nije slučaj sa mastima, ili sa proteinima, jer je njih neophodno unositi kako bi se živelo. Proteini i masti se ugrađuju u zidove ćelija koje čine naše telo, a proteini se koriste i da bi se prenosile poruke u vidu DNK u ćelijskom jezgru. Proteini su nosioci informacija u našem telu, te su kao takvi posebno interesantni. Upravo su oni najčešće glavni povod za burne i neprijatne reakcije u vidu alergija. Ćelije su osetljive na različite proteine i imune ćelije na osnovu proteina upravo i prepoznaju potencijalne napade i potencijalne, ili stvarne neprijatelje. Neki neprijatelji upravo su, uz pomoć antitela, zapamćeni kao takvi i naš imuni sistem često reaguje prepoznajući ranije bakterije i viruse, ranije neželjene goste u našem telu, pa ih neutralizuje svojim zapamćenim odgovorima, to jest, od ranije pripremljenim proteinima koji se zovu antitela i koji mogu da se proizvedu u dovoljnoj meri kako bi zaustavili bilo kakvu infekciju koja se širi po organizmu.

Nekada se naš imuni sistem prevari, pa napadne vlastite ćelije, ali to je posebna tema, tema vrlo duboko utkana u tajne našeg imuniteta i autoimunih bolesti.

Masti i ketoni

Esencijalne masti, esencijalne masne kiseline, nazivaju se tako zato što su od suštinskog značaja za opstanak. Esencijalne aminokiseline koje su nam u svakodnevnom životu ponajviše poznate preko bodi bildinga, nastaju od proteina, to jest od proteina iz mesa i biljaka koje unesemo kroz ishranu. Njihova sinteza nemoguća je bez spoljašnjeg unosa, baš kao što se ni vitamini ne mogu proizvoditi sintezom u organizmu, već ih je neophodno uneti spolja, kroz hranu i u krajnjem slučaju kroz suplemente.

Dakle, masti i proteini su kao makronutrijenti od suštinskog značaja za organizam, a ugljeni hidrati se mogu izostaviti iz ishrane.

Kada se sprovodi ketogena dijeta, očekivane posledice su rast količine ketona u krvi, a tako i u dahu i u mokraći i umereni pad glukoze u krvi.

Kada se jede masno, organizam sve više počinje da se oslanja na ketone kao na alternativni izvor energije, dok glukoza ostaje u krvi da bi pokrila sve one delove organizma koji još uvek nisu naviknuti da rade na ketonima. Neki delovi tela, posebno u mozgu, nikada se neće navići da rade na ketonima, oni će raditi oslanjajući se na metabolizam glukoze, ali jetra će uvek proizvoditi određenu količinu glukoze. Nema razloga za strah da će glukoza u nama ikad prestati da se stvara. Kada prestanemo da jedemo ugljene hidrate, telo se brzo adaptira. Ne dešava se nikakav fatalni “pad” bilo čega, iako zaista postoji poznati i dokumentovani stres, proistekao iz navikavanja na ketozu, a koji se naziva i “ketogena groznica” (“ketogenic flu”, ili “ketogenic fever”).

HUNT, PURE i Studija sedam zemalja

A sada, nekoliko reči u odbranu masti i masne ishrane. Veliku štetu tradicionalnoj i masnoj hrani nanela su određena istraživanja obeležena proizvoljnim zaključcima zasnovanim na velikim uzorcima koja su stvorila privid da je nauka o ishrani kompletna i završena, te da je dovoljno samo se osvrnuti na ove velike projekte, da bi se stekao pravilan uvid u ishranu. Neke od tih studija, kao što je „Studija sedam zemalja“, obuhvatile su čak i Jugoslaviju u svom uzorku. Jugoslavija je jedna od tih sedam, sa dva uzorka iz Hrvatske i tri iz Srbije. Studiju je vodio izvesni Ansel Kiz (Ancel Keyes), sposoban naučnik velikog ugleda u Americi, koji se proslavio svojim političkim uticajem na završetku drugog svetskog rata, pa je koristeći taj uticaj dobio ulogu da upravlja velikim istraživanjem. Ovo istraživanje praćeno rigidnom kontrolom toka i izborom društvenih sredina za analizu, iako sprovedeno u dobroj nameri, dovelo je do neutemeljenih zaključaka. Nekoliko zemalja, kao što je Francuska, koje bi inače mogle da pokvare utisak, izbačene su iz uzorka, a ostavljene su one koje su pogodovale želji da se ukaže na holesterol kao glavnog krivca u pogledu kardiovaskularnih oboljenja.

Tek mnogo decenija posle originalne studije sedam zemalja, organizovano je nekoliko većih istraživanja koja su bila u stanju da preispitaju rezultate Studije sedam zemalja, jednim delom i zbog napretka naučne i informatičke infrastrukture, kada je postalo jednostavnije napraviti velike projekte međunarodne saradnje.

Velika PURE studija izvedena u organizaciji Instituta za istraživanje zdravlja populacije Mekmaster univerziteta u Hamiltonu u Kanadi, pokazala je da zasićene masti u ishrani ne utiču na povećanje smrtnosti kod osoba koje se hrane sa većim procentom masti. One ne utiču na povećanje broja kardiovaskularnih događaja, ali zapravo smanjuju verovatnoću da se dogodi moždani udar.

Studija PURE (Prospective Urban and Rural Study) izvedena je na uzorku od 135.000 ljudi, u trajanju od oko 7 godina u proseku, između 2003. i 2013. Iako je slabost ove studije to što su podaci prikupljani putem upitnika, treba se setiti i da se ova ista primedba odnosi i na ogroman broj ostalih medicinskih istraživanja ishrane, takođe ostvaren kroz popunjavanje upitnika, a na osnovu tih studija mi danas verujemo da ne treba jesti “crveno” meso, ili da je vegetarijanizam superioran u odnosu na omnivorsku (svaštoždersku) ishranu svim vrstama namirnica, ili da je tzv. mediteranska ishrana najbolja za čoveka.

Vreme je da se praznoverje zameni dobrim razumevanjem principa u ishrani i da se predrasude zamene istraživanjem, ličnim, ili institucionalnim. PURE studija nije savršena, ali je bolja, ili barem jednaka u odnosu na svoje prethodnike koji su tvrdili da ne treba unositi holesterol kroz ishranu, a koji su uticali na odbacivanje čitavih grupa namirnica u svakodnevnoj ishrani (proteini, tj. meso, jaja, zdrave životinjske masti…).

U svakodnevnoj komunikaciji, često ćete od lekara čuti kako i sami jedu masnu hranu, ali ćete često čuti i kako osobe sa povišenim holesterolom doživljavaju duboku starost, ili kako su osobe sa povišenim holesterolom u svakom pogledu zdrave.

Iako povišeni holesterol, opet, nije nikakav garant zdravlja, postoje i druge studije koje pokazuju kako holesterol nije značajan prediktor kardiovaskularnih događaja (srčanog udara, problema sa srcem i krvnim sudovima, moždanog udara). Takva je i norveška longitudinalna studija zdravlja HUNT (North Trøndelag Health Study), koja obuhvata uzorak od nekoliko desetina hiljada ljudi u periodu od 1984. godine do danas. Ova studija koja je u početku pokrivala teme kao što su kardiovaskularni problemi, dijabetes i tuberkuloza u severnoj oblasti Norveške Trondelag, u međuvremenu se proširila i obuhvatila bogatu propratnu građu sa rezultatima analiza krvi i genetskim testiranjima. Iako je na ovaj način tek otvorena mogućnost da se u budućnosti otkriju tajne čovekovog zdravlja, studija je pokazala da ukupni holesterol ne ukazuje na povećanu šansu od kardiovaskularnih problema, ali da se opasnost ipak može naslutiti ako je odnos triglicerida i HDL-a (trigliceridi/HDL) nizak.

Sva je sreća, pa je na zdravlje moguće uticati pravilnom ishranom, ali i pažljivo osmišljenim programima taktičkog gladovanja i bavljenjem sportom, te pravilnim izborom društva i životom u blagotvornoj zajednici, negovanjem dobrih misli, odnosno, meditacijom.

U svakom slučaju, postaje jasno da “francuski paradoks”, zapažanje da Francuzi jedu masno, a ipak su zdravi, zapravo nije nikakav paradoks. Paradoks je bilo naše neshvatanje uzročno-posledičnih veza, a Francuzi su se samo hranili u duhu svoje tradicije, umesto prema uputstvima pomodarskih američkih nutricionista i žute štampe.