Crtica iz Njujork Tajmsa o borbi za majčino mleko u SZO

Kakve veze ima vojna pomoć sa majčinim mlekom?

Da nisam pročitao u Njujork Tajmsu, mislio bih da je u pitanju jeftina propaganda. Na početku priče ovog uglednog američkog dnevnog lista, Rusija interveniše kako bi zaštitila interese svetske odojčadi i njihovih majki, boreći se protiv zahuktale američke administracije koja podržava krupni kapital.

Ovo je izvanredna storija o tome kako je ponekad jednostavno biti krupni kapitalista i kako su neistinite tvrdnje da je privatni interes pokretač svih dobrih stvari u svetu. Jasno je koliko je lako biti veliki privrednik, ako vas podržava moćna administracija najmoćnije zemlje sveta. Oni koji su govorili o modernoj tržišnoj ekonomiji i nepristrasnosti njenih zakona i o „nevidljivoj ruci“ koja sve reguliše, neka zaćute sada…

Ovog proleća u Ženevi sazvana je skupština Svetske Zdravstvene Organizacije u kojoj je pripremljena rezolucija koja je trebalo da istakne majčino mleko kao najzdraviju hranu za decu i da podstakne države da ograniče upotrebu mlečnih formula koje proizvode kompanije.

Međutim, rezolucija je naišla na kritiku američke strane koja je pokušala da razvodnji njen jezik, štiteći interese privatnih kompanija. Kada u tome nisu uspeli, počeli su da vrše pritiske na pojedinačne države kako bi one odustale od podrške rezoluciji. Pritisak na Ekvador bio je bestidan: delegaciji su saopštili da će Ekvadoru biti uskraćena vojna pomoć, ako budu podržali rezoluciju o majčinom mleku. Više od dvanaest zemalja bilo je izloženo ovakvom pritisku SAD, a ponajviše zemlje iz Latinske Amerike.

Na kraju su američki napori bili neuspešni. U igru je odlučno uletela ruska strana kojoj se Amerikanci nisu suprotstavili.

Zvaničan izgovor američke strane glasio je da oni zastupaju interese majki koje nemaju dovoljno mleka. Mora, navodno, neko da stane i na njihovu stranu, a upravo one koriste to što se naziva „formulama“. Bolna je istina, međutim, da se formule ove vrste prodaju pretežno majkama u zemljama u razvoju, dok se u razvijenim zemljama profiti postepeno smanjuju, zbog porasta svesti o ovom pitanju. Ova industrija godišnje je vredna oko 70 milijardi dolara.

SAD su najveći pojedinačni doprinosilac Svetskoj Zdravstvenoj Organizaciji. Oko 845 miliona dolara, ili 15% ukupnog budžeta SZO dolazi od Amerike. Valjda je red, neko misli, da onda oni i zapovedaju i promovišu profitne interese kako im je zgodno. Ako je ovaj izveštaj istinit, onda je veliki novac koji je uložen u SZO lako povratiti, ali ne u ruke države, već u ruke privatnog kapitala. Dovoljno je samo imati pristup preporukama o ishrani, ovoga puta o ishrani odojčadi. Sedamdeset milijardi je u pitanju.

U toku istog ovog susreta, SAD su uspele da uklone izjavu koja je zahtevala da se uvedu porezi na gazirana slatka pića, u jeku epidemije dijabetesa i metaboličkih bolesti.

Amerika je takođe insistirala da se ograniče prava siromašnih zemalja za upotrebu spasonosnih lekova kojima ističe patentno pravo.

U svim ovim stavovima, tekuća administracija predsednika Trampa podržala je interese industrije.

Na kraju je američka delegacija uspela iz rezolucije da izbaci rečenicu kojom je SZO pozvana da pruži tehničku pomoć državama koje žele da zaustave „neodgovarajuću promociju namirnica za odojčad i malu decu“.

Studija iz 2016, objavljena u časopisu Lanset (The Lancet) pokazala je da bi ishrana dojenjem sprečila 800.000 dečijih smrti i 20.000 smrti majki širom sveta i uštedela oko 300 milijardi dolara na osnovu smanjenih zdravstvenih izdataka. Univerzalno dojenje rezultuje smanjenim brojem infekcija, povećanom inteligencijom deteta, verovatnom zaštitom od gojaznosti i dijabetesa, kao i prevencijom kancera kod majki.

Primer Njujork Tajmsa govori o novinarskoj časti u Americi koja nije nestala i koja i dalje osvetljava važne teme ostatku sveta.

https://www.nytimes.com/2018/07/08/health/world-health-breastfeeding-ecuador-trump.html

Da li je mediteranska dijeta mrtva?

Evropska inicijativa za posmatranje dečije gojaznosti (COSI, Childhood Obesity Surveillance Initiative) je sistem posmatranja težine kod dece u osnovnoškolskom uzrastu. Ova inicijativa postoji više od deset godina i njen zadatak je da posmatra kretanje pokazatelja težine, kako bi bila u mogućnosti da ukaže na načine da se postojeće stanje popravi.

Međutim, najnoviji rezultati posmatranja dečije težine, doveli su do dramatične izjave Žuao Brede (João Breda), predsednika Svetske Zdravstvene Organizacije (WHO), koji je rekao da je mediteranska dijeta mrtva.

„Za decu u ovim zemljama, nema više mediteranske dijete,“ rekao je, „Nema više mediteranske dijete. Sada su mediteranskoj dijeti bliska deca u Švedskoj. Mediteranska dijeta je prošla i moramo da je vratimo.“

Prekomerna težina, prema najnovijem izveštaju COSI, prisutna je kod 43% kiparske dece, ali i oko 40% grčke i italijanske dece. Ako izuzmemo male države Maltu i San Marino, za njima slede zemlje iz regiona: Srbija sa oko 33% dece sa prekomernom težinom, ali i Hrvatska i Crna Gora sa skoro istovetnim procentom.

Najmanji procenat gojaznih i prekomerno teških imaju Tadžikistan (oko 8%), Turkmenistan (11) i Kazahstan (19%), a od zemalja Evropske Unije Danska (oko 19%), a dobro se drže i Norveška (23%) i Švedska (oko24%).

Siromaštvo je povoljan činilac za razvoj gojaznosti, kao i za razvoj mnogih bolesti. Moguće je da je ova „iznenadna gojaznost,“ koja je zahvatila mediteranske zemlje koje su nekada, navodno, upražnjavale zdraviju dijetu, upravo posledica finansijskih i ekonomskih poteškoća u kojima su se našle, a iz koje, prema najnovijim izveštajima, upravo izlaze.

Međutim, to ne opravdava naše ćutanje i pretvaranje da problem ne postoji, kao ni nedostatak publiciteta kada se govori o mogućnostima da se upravo ishranom redukuju negativne posledice, kao što su metabolički poremećaji: dijabetes, ili kardiovaskularne bolesti. Primetno je i da mnoge neurološke, ili nervne bolesti vode poreklo od pogrešne i prekomerne ishrane. Ovo sve dijetetiku čini najjednostavnijim postojećim metodom za prevenciju ogromne većine bolesti modernog vremena.

Sasvim je sigurno da bi već i običan razgovor o ovim temama vodio boljim uvidima i ispravnijem ponašanju u ishrani.

Mediteranska dijeta često se navodi kao jedna od najzdravijih u svetu, zbog velike proporcije voća, povrća, orašastih plodova, mahunarki i maslinovog ulja, a 2013. godine dodata je uneskovoj listi neopipljivog kulturnog nasleđa (intangible cultural heritage).

Mediteransku dijetu proslavio je Ansel Kiz (Ancel Keyes), uticajni američki lekar koji je na osnovu istraživanja u „Studiji sedam zemalja“ zaključio da se najkvalitetnija ishrana jede u oblasti Mediterana. Iako su se njegove tvrdnje o štetnosti holesterola u ishrani pokazale kao netačne, njegov pogled na mediteransku dijetu do danas je ostao dominantan u medijima, a lekari ga se drže kao svetog pisma.

Istina je, međutim, da je mediteranska dijeta zdravija od brze hrane i prevelikog unosa ugljenih hidrata koji su danas često zastupljeni u siromašnim slojevima, zbog moćne industrije procesirane hrane i slatkiša.

Put u ketoadaptaciju profesora Finija

U jednom od najboljih predavanja o masnoj ishrani koja možete pronaći na internetu, profesor Stiven Fini (Stephen Phinney) govori o tajnama Inuita i drugih Severnih naroda Amerike.

On otkriva kako je 1980. godine odbranio doktorsku tezu u kojoj je definisao pojam „ketoadaptacije“, adaptacije na metabolizam masti koja se u periodu od nekoliko nedelja dešava u organizmu čoveka koji se okrenuo pretežnoj ishrani mastima. Negde u to vreme, naišao je na istorijsko svedočanstvo koje mu je pokazalo da je izvesni poručnik Švatka (Schwatka) takvu opservaciju napravio stotinak godina ranije. Najčešće, više od 75% dnevnog unosa kalorija potiče od masti kod ovog oblika ishrane i sledstvene adaptacije na metabolizam masti koji kao glavni energent koristi ketone, umesto glukoze. Profesor Fini tvrdi da su ketoni i proces ketoze ravnopravni u proizvodnji energije, ako ne i superiorni u odnosu na uobičajeni unos ugljenih hidrata. Tradicionalnim narodima Severne Amerike često je bilo dovoljno da unesu samo oko 5% energije poreklom od ugljenih hidrata, a bili su veoma snažni, visoki i atletski građeni, često značajno viši od kolonizatorske bele populacije. Sasvim neočekivano za nas, ovi urođenički narodi izbegavali su prekomeran unos proteina, zadovoljavali bi se sa oko 20% i ostatak energije (75%, ili više) unosili bi kroz masti.

Ako izdvojite neko vreme i uprkos skromnog kvaliteta snimka ipak pogledate priču koju kazuje profesor Fini, otkriće vam se svet koji se dugo skrivao pred vašim vlastitim očima.

Američki predsednik, Tomas Džeferson bio je zadivljen kada se susreo sa grupom od 14 Oseidž (Osage) Indijanaca sa severa, koji su došli da ga posete. U jednom pismu, zabeležio je da su to “najdivniji ljudi (finest men) koje možete sresti”. Svaki od njih bio je viši od Džefersona, iako je američki predsednik bio među višim Amerikancima. Imao je oko metar osamdeset sedam (šest stopa i 2 inča) i isticao se svojom stasitošću. Međutim, posetioci, koji su bili uobičajenog rasta za svoje pleme, bili su visoki između metar devedeset osam i dva metra i trinaest santimetara (6 stopa i šest inča do 7 stopa)… Njihova dijeta sastojala se pretežno od bufalovog mesa. Posebno muškarci nisu jeli sakupljanu hranu, takvo držanje je, na neki način, među njima bilo stvar ponosa.

Ovaj, ali i drugi primeri govore o tome da u procesu rasta i razvoja, ugljeni hidrati ne moraju biti prisutni. Oni su iz kulturnih, ili ekonomskih razloga poželjni, ali ne predstavljaju neophodan, odnosno “esencijalni” nutrijent.

Džon R. Džuit (John R. Jewitt, “The Prisoner of Nootka”) našao se na početku devetnaestog veka u zarobljeništvu naroda Nutka, zbog njihovog besa na Španske trgovce u današnjoj Kanadi. Džuit je Nutkama bio vredan, jer je bio kovač, znao je da pravi predmete od metala i poštedeli su mu život. Kada im je pobegao posle dve godine zajedničkog života, postao je veoma popularan, obilazio je Kanadu i predavao o životu Nutka. Nutke su sve jeli sa mašću. Nisu jeli ni hleb, niti bilo kakav oblik skroba. Skoro sva hrana sastojala im se od proteina i od masti. Čak su i bobičasto voće posluživali u masti!

Dva Britanca, lekari Or i Gilks (Orr and Gilks) koji su živeli među Masai ratnicima 1920-ih godina, videli su da su ovi urođenici visoki i zdravi (preko metar osamdeset tri, šest stopa). Ishrana među njihovim ratnicima sastojala se od 1.1 kilograma mesa, 2 litra mleka i 50-ak mililitara krvi dnevno. Oni su u proseku bili šest inča (14.4cm) viši od svojih suseda Kikuija koji su imali poljoprivredna imanja sa okućnicama.

Masaiji su gajili stoku i neumorno je pratili, služeći se kopljima i drugim oružjem za odbranu stoke od lavova, koji su lokalna pretnja.

Doktor Džon Rae prepešačio je oko 1500 milja (oko 2.400 kilometara) crtajući mapu Kanade. Prema kilometraži pređenoj na svojim nogama, on je verovatno jedan od najvećih putnika-geografa u novijoj istoriji sveta. Dok je uz upotrebu sekstanta utvrđivao tačan položaj zvezda i određivao obrise kopna, išao je sa lokalnim stanovništvom i hranio se njihovom dijetom, prepunom masti. Dešavalo bi se da on i njegovi saputnici pojedu skoro kilogram masti dnevno, ali nikada ne bi imali problem sa energijom, ili sa skorbutom.

Poručnik Švatka je u potrazi za izgubljenim brodom i posadom američke mornarice počeo da se hrani hranom Inuita, koja je podrazumevala mnogo masti od foka i ribe. Nekoliko godina jeo je ovu hranu, ali je samo u početku, u prve tri nedelje, osetio prolaznu slabost, što je danas poznato kao fenomen adaptacije na masnu hranu (ketoadaptacija). Kada se navikao, shvatio je kako pod ekstremnim uslovima hladnoće i odsustva biljaka čovek opstaje hiljadama godina. Kada se vratio u “razvijeni” svet, Švatka je objavio dnevnik sa opisom putovanja, ali i ishrane. Ovaj dnevnik je zatim izgubljen, ali je pronađen i ponovo objavljen 1965. godine.

Doktor Stiven Fini (Stephen Phinney), čiji roditelji su bili članovi Udruženja istoričara Konektiketa, naišao je na ovaj dnevnik 1980. godine. On drži ovo uzbudljivo predavanje u kome objašnjava adaptaciju čoveka na ekstremne uslove života kroz upotrebu masti u ishrani.

Zanimljivo je da je mast kod većine starih naroda bila osnovni izbor u ishrani i da je se stari narodi nisu stideli. Njihovo zdravlje nikada nije dovođeno u pitanje, a tako ni njihova dugovečnost, iako su se svojim životom praktično, ali dramatično, suprotstavljali pomodarskoj ideji o štetnosti holesterola, koja je razvijena u drugoj polovini dvadesetog veka.

Danas, doktor Stiven Fini i veliki broj savremenih lekara, nastoje da isprave nepravdu i vrate zdrave masti u ishranu čoveka. U tu svrhu, u poslednjem delu izlaganja koje ovde prilažem, Fini pokazuje rezultate sportista (biciklista) nakon adaptacije na masnu hranu. Ovaj oblik ishrane, u kojem je iznos energije dobijen iz masti barem 75% i koji se naziva ketogena ishrana, posebno je primenljiv ako se koristi u sportovima u kojima se traži ekstremna izdržljivost, kao što su biciklizam, ili planinarenje!

Zahvaljujući inovativnim lekarima i istraživačima, masna ishrana se ponovo vraća na trpezu modernog sveta, uz uslov eliminacije ugljenih hidrata, koji kod određenog dela populacije izazivaju negativne efekte, nalik na šećernu bolest i mnoge druge metaboličke probleme.

Ovde možete videti predavanje o takozvanom “urođeničkom argumentu”, u prilog masnoj ishrani.

Napominjem da priloženi video materijal nije moj i da je moj samo prevod, koji je namenjen u svrhu obrazovanja i širenja saznanja o mogućnostima ishrane u životu čoveka.

 

Doktor Ričard Bernstin, Sesija 4: Ketoni, ketoza, ketoacidoza

Doktor Ričard Bernstin (Richard Bernstein) u ovoj epizodi govori o metabolizmu masti koji se odnosi na ketone i ketozu: proizvod razgradnje masnih kiselina, radi proizvodnje energije u organizmu. Kada se potroše zalihe glukoze u krvi, jetra najpre prerađuje glikogen, koji je skladišni, skrobni oblik šećera u telu čoveka, ali jetra počinje i proizvodnju ketona, kako bi organizam bio opskrbljen ovim alternativnim gorivom.

Ketoza, stanje u kojem se radi energije koriste masti u organizmu, pokreće se u toku perioda gladovanja, ali i ukoliko se čovek hrani masnom hranom. Ketoza nije opasno stanje. Ona je prirodno stanje, a ketoni su od suštinskog značaja za život.

Sasvim je drugi slučaj sa ketoacidozom, koja je patološki proces koji nastaje kod šećeraša koji imaju previsoku količinu šećera u krvi i koji nemaju dovoljno insulina. Ako u organizmu nema dovoljno insulina, u krvi se gomila šećer, a ćelije ne dobijaju potrebnu energiju. U slučaju šećerne bolesti, zbog nedostatka hormona insulina, ili zbog gubitka senzitivnosti hormona insulina, organizam ne može da iskoristi energiju koja se u njemu stvara. Zato nekada dolazi do patološkog procesa „ketoacidoze“ koji može biti smrtonosan, a njegova glavna prevencija je upotreba spolja unesenog insulina, kombinovanog sa pravilnom ishranom, kretanjem i stilom života. Lekari često mešaju ketozu sa ketoacidozom i boje se ketona, jer zaboravljaju na osnovne lekcije sa početka studija, misli doktor Bernstin. Zato se o ketonima raširila predrasuda kako su oni štetni sami po sebi.

U stvari, krivac za najveći broj patoloških promena kod dijabetičara upravo je stanje povišenog šećera u krvi.

Ovaj video zapis edukativnog je karaktera i nije namenjen kao savet za lečenje, koji se može dobiti jedino od lekara, u saradnji sa nutricionistom, naravno.

Obrazovanje kao put prema kvalitetnom tretmanu

Doktor Ričard Bernstin je osoba starog kova, ali je u jednoj stvari veoma savremen: on traži od svojih pacijenata, a tako i od svih dijabetičara, da budu dobro obrazovani o svojoj bolesti, do te mere da budu ravnopravni sa svojim lekarom. On zato i ulaže veliki napor u obrazovanje široke publike. Iako na površini deluje suvo i skeptično, njegovo lice se povremeno ozari i ukaže se njegova duboko optimistična strana. Molim vas da obratite pažnju na 05:00, kada se oraspoloži govoreći o neodređenosti naučnog saznanja o broju receptora za insulin na površini ćelije. Njegov strog i odbojan izraz kao da su deo filmskog klišea: on će vam na kraju uvek ukazati otvorenu i vedru stranu. Zato reči koje prilažem, a koje su delić njegove knjige „Rešenje za dijabetes doktora Bernstina“, iako ulaze u stereotip američkog modernog izraza o uspešnom čoveku koji je sam sebe izgradio, daleko prevazilaze jeftini šablon glavnog junaka, u nezavidnom položaju, koji je na kraju uspeo da pobedi zlo (sledi citat):
„Iako je dijabetes i dalje neizlečiva, hronična bolest, ona je veoma podložna tretmanu i dugoročne „komplikacije“ je u potpunosti moguće izbeći. Već šezdeset pet godina imam dijabetes tipa 1, takođe poznat i kao mladalački, ili dijabetes mellitus zavisan od insulina (IDDM – Insulin Dependent Diabetes Mellitus). Ovaj oblik dijabetesa, načelno je mnogo ozbiljniji nego tip 2, ili dijabetes melitus koji nije zavisan od insulina (NIDDM – Non Insulin Dependent Diabetes Mellitus), iako oba imaju potencijal da budu fatalni. Najveći broj dijabetičara tipa 1 koji su dijagnostikovani u isto vreme kao i ja danas su mrtvi, zbog jedne, ili više ozbiljnih komplikacija bolesti. Pa ipak, nakon života sa dijabetesom sve ove godine, umesto da budem prikovan za krevet, ili na bolovanju, odsutan sa posla (ili mrtav, što je najverovatniji scenario), u boljoj sam kondiciji nego najveći broj nedijabetičara koji su značajno mlađi nego ja. Redovno radim dvanaestočasovno radno vreme, putujem, jedrim i izvodim živu rutinu vežbanja.
Nisam ništa posebno u ovom pogledu. Ako sam ja mogao da kontrolišem svoju bolest, možete i vi kontrolisati svoju.“
Dr Richard Benrstein, „Dr Bernstein’s Diabetes Solution, The Complete Guide to Normal Blood Sugars“, 4th edition, Little Brown and Company, pp36-37
Napominjem da su predavanja doktora Bernstina koja su ovde istaknuta obrazovni materijal i da ne predstavljaju savet za lečenje. Originalni snimak predavanja dr Bernstina nalazi se na njegovoj stranici na Jutjubu.