Kako se meri LDL holesterol?

Bio sam iznenađen kada sam shvatio kako se izračunava LDL holesterol u krvi, koji se u narodu naziva i “loš” holesterol. To je jedna od osnovnih mera koje se u zdravstvu traže, radi procene rizika po naše zdravlje, a ona je izvedena vrednost. LDL se ne meri neposredno, već se njegova vrednost utvrđuje oduzimanjem 1.) izmerene vrednosti HDL holesterola i 2.) pretpostavljene vrednosti VLDL holesterola od 3.) ukupne vrednosti holesterola. Vrednost VLDL-a (VLDL, very low density cholesterol – lipoprotein veoma male gustine), opet, dobija se deljenjem vrednosti triglicerida sa 2.2, što je iskustveno utvrđena konstanta. Bilo bi previše skupo kada bi se LDL merio neposredno i to je moguće, ali bi zahtevalo adekvatnu opremu, vreme i novac. Takođe, bilo bi previše skupo kada bi se VLDL merio neposredno, iz istih razloga. Lakše je dobiti ga deljenjem vrednosti triglicerida utvrđenom konstantnom od 2.2.

Sitni holesterol (VLDL, very low density cholesterol) je u određenoj meri prisutan u krvi i uglavnom predstavlja deo sadržine većeg LDL paketa unutar kojega putuje, zajedno sa trigliceridima. U novije vreme, sitni holesterol izašao je na loš glas, jer se pretpostavljalo da on pogoduje inflamatornim procesima u organizmu. Pogledajte svoje rezultate. Ako od ukupnog holesterola oduzmete LDL i HDL, preostaće vam još jedna manja vrednost. Rezultat još uvek neće biti 0. Ta mala i preostala vrednost predstavlja pretpostavljeni VLDL koji se dobija deljenjem vrednosti vaših triglicerida sa 2.2 u mmol/l (evropski sistem merenja), to jest sa 5 u slučaju miligrama po decilitru (američki sistem merenja).

Vratimo se sada na izračunavanje vrednosti LDL-a, za koji se koristi nešto što je u modernoj medicini poznato kao Fridvaldova jednačina (Friedewald Equation):

1.) LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/2.2, ako su sve mere date u milimolima po litru (mmol/l); 2.) Ako se daju u miligramima po decilitru, mg/dl, tada je LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/5

Još jednom, LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL – VLDL, a u toj jednačini, kao što znamo i LDL i VLDL su rezultat procene, a ne jasno merene vrednosti.

Godine 1972. Fridvald je, koristeći nezavisna merenja, sa svojim timom otkrio da se VLDL uvek u krvi nalazi u istoj proporciji koja se dobija kada se vrednost triglicerida podeli sa 2.2 (u mmol/l), odnosno sa 5 (u mg/dl). Fridvald je to ustanovio na uzorku od samo 448 pacijenata, a medicinska javnost se pomirila sa tom konstantom (2.2, odnosno 5) na duže vreme. Neka novija istraživanja na ogromnim uzorcima ukazuju na to da je ova konstanta daleko od fiksne vrednosti, iako to možda i ne utiče previše na ishod naših merenja, jer je vrednost VLDL-a ipak rezidualna, to jest, ne doprinosi previše rezultatu.

Ono što laika, međutim, najviše zbunjuje je velika količina procena prilikom dobijanja vrednosti koja se koristi kao temelj za procenu zdravstvenog stanja pojedinaca širom sveta. Iako verujemo da živimo u svetu jasnih vrednosti, mnogo podataka koje koristimo za procenu naše realnosti zapravo su izvedene vrednosti i pažljivo odabrane pretpostavke velikih imena u nauci, u ovom slučaju doktora Fridvalda. Doktor Fridvald je bio svestan ovog ograničenja, kao i njegovi savremenici, te su neki od njih, recimo, predlagali da se koeficijent kojim će se deliti trigliceridi sa 5 podigne na 6. Moderna nauka predlaže uvođenje fleksibilnijih procena, o čemu govori članak u prilogu. Međutim, dobro je shvatiti da su u nekim fundamentalnim naučnim informacijama na koje se oslanjamo u životu često u pitanju samo procene i da je veliki deo naših života oslonjen na pretpostavke, a ne na čvrsto znanje.

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4226221/

Feldmanov protokol

Inženjer nailazi na problem

Dejv Feldman je jedan od briljantnih umova današnjice. Mirnog i blagorodnog stava, kao da ne živi u ovo surovo vreme neizvesne ekonomije, treba mu skinuti kapu za zapažanja u vezi sa holesterolom i mastima u krvi kao posledicom unosa hrane. Zapravo, opraštam mu njegov nonšalantni stav kojim kao da ignoriše složenost problema sa kojim se uhvatio u koštac, verujući da je on jedan od onih koji pronalaze put. On je jedan od ljudi koji pomeraju granice svojom hrabrošću i nonkonformizmom.

Dejv je jedan od hiper-respondera, odnosno jedna od osoba koje imaju dramatičan skok holesterola u krvi kao posledica masne ishrane. On ima i nešto što se zove genetski polimorfizam ApoE4. Takvi ljudi imaju više masti u krvi, zbog navodno genetski prouzrokovane slabije obrade masti, a prisustvo ovog gena povezano je i sa većim rizikom od povreda mozga u sportu, kardiovaskularnih bolesti i Alchajmera. Iako unosi istu količinu hrane kao i njegova sestra, Dejv ima značajno veći holesterol. A treba mu verovati, jer je u jednom od svojih eksperimenata, zajedno sa sestrom koja je pristala da se tome podvrgne, posvetio značajno vreme da izjednači sve okolne uslove i da zatim zajedno sa njom redovno ide u laboratoriju, radi davanja krvi i analize uzoraka. Treba pomenuti da su i njegova sestra i otac, pritisnuti povišenim šećerom u krvi, odlučili da prihvate masnu dijetu sa niskim iznosom ugljenih hidrata (LCHF) i u tome ostvarili povoljne zdravstvene rezultate.

Na početku je Dejv bio očajan, jer je holesterol rastao bez obzira na njegov trud da ga ograniči. Razmišljao je o tome da masna ishrana možda i nije za njega, ali se ukazao jedan detalj: kada se uzdržao i gladovao, u želji da reši ovaj problem, njegov holesterol u krvi još više je porastao. Umesto da se ožalosti, sinula mu je ideja: zašto ne bih uradio i obrnutu stvar, zašto ne bih pokušao da umanjim iznos masti u krvi upravo tako što bih se prejeo masnom hranom?

Dejv je inženjer i strana mu je logika koja se uči na prirodno naučnim fakultetima. Njemu se, kao programeru koji razvija softver, činilo da je bilo koja opcija moguća, ili da se ona makar može ispitati analizom, umesto da se daju pretpostavljeni odgovori koji su u školi usvojeni učenjem biohemije napamet.

Napravio je test: prejedaće se masnom hranom u trajanju od 3 dana, nakon čega će otići na analizu krvi. Rezultat je bio kao u pretpostavci – količina holesterola u krvi mu je opala! Šta više, kao zakonitost, pokazalo se da prejedanje mastima uvek vodi prema snižavanju holesterola, a rezultati su posebno izraženi ako se najpre gladuje tri dana, a zatim jede masno tri dana. Tako je Dejv Feldman napravio i odgovarajući protokol, da bi uticao na rezultate analize krvi. Na ovaj način, koristeći Dejvove savete i protokol, mnogi ljudi su kasnije popravili svoje premije za osiguranje u Australiji, odakle on dolazi, ili u Americi, jer osiguravajuća društva i dalje posmatraju holesterol kao značajan prediktor kardiovaskularnih i drugih bolesti, iako se u nauci već uveliko nazire da to nije istina. Mnoga naučna istraživanja u novije vreme pokazuju da su povišeni trigliceridi mnogo značajniji prediktor kardiovaskularnih događaja nego sam holesterol, odnosno da postoji nekoliko odnosa između parametara krvi, koji ukazuju na opasnost od bolesti, kao što su trigliceridi podeljeni sa holesterolom velike gustine (HDL), ili ukupni holesterol podeljen sa holesterolom velike gustine. Osim toga, za nastanak bolesti su važni i neki drugi pokazatelji, kao što su zapaljenjski procesi u organizmu (koji se mere C reaktivnim proteinom, CRP, ili povišeni enzimi jetre GGT), a jedan od značajnijih pokazatelja je stepen kalcifikacije, prisustva kalcijuma u krvnim sudovima i u samom srcu.

Ono po čemu je Dejv Feldman značajan i što ga čini briljantnim umom današnjice, je to što je on pomerio perspektivu u pogledu kretanja osnovnih biohemijskih parametara koje tipično pratimo kada vršimo analize krvi. Svojim posmatranjima objasnio je smisao prisustva masti, kao i njihov tok. Upornim merenjima, kojih je bilo 82 za 23 meseca, pokazao je jasnu pravilnost povodom unosa masti, njihovog prisustva u krvi i njihove potrošnje. Cela jednačina je objašnjena, a dijagrami koji su nastali nakon merenja kalorija poreklom od masti i visine holesterola, pokazali su pravilnost jasnu kao da se posmatra mašinerija, a ne ljudsko telo. Ovo je već samo po sebi impresivno. Savremena medicina, kao da laboratorije ne postoje i da metodi za merenje nisu uveliko postali dostupni, još uvek tvrdi da su vrednosti holesterola i triglicerida prilično stabilne, a svrha postojanja samog holesterola u ljudskom telu se ne komentariše. Kao u nekom religioznom svetu, kao u moralističkom okviru, holesterol je proglašen za nepoželjnu vrednost. Prema takvom gledanju na stvari, nije važno zbog čega se on nalazi u organizmu, važno je da ga bude što manje. Na takvom razmišljanju zasniva se i široka upotreba statina, lekova sa mnogim neželjenim efektima radi uticaja na holesterol i trigliceride. Uobičajeno, na postavljena pitanja, od stručnjaka, ili od lekara, dobijamo zamagljene odgovore „nije to baš tako“, ili pesničke odgovore koji govore kako je čovek misterija, ili opet tvrdnje da je sve sasvim jasno i da je sve to neko već zapisao u knjigama, što nije tačno, jer smo suočeni sa lutanjima na svakom koraku, od traženja uzroka prilikom dijagnostike, do samih tretmana koji se često menjaju. Iako se moramo složiti da čovek jeste misterija i da će, s obzirom na naše slabe kapacitete ostati tako još neko vreme, mi kod Feldmana vidimo da je „baš tako“, jer je on svoje rezultate merio više puta, na sebi i na drugim osobama, sa upadljivim potvrdama svojih hipoteza svaki put.

Sada se prisećamo Berija Maršala (Barry Marshall), australijskog doktora koji je, iznenađen što je kod svakog pacijenta obolelog od čira na želucu naišao i na mikroorganizam Helicobacter pyllori, objavio članak u stručnoj periodici dalekih 1980-ih godina, tvrdeći da je ova bakterija potencijalni uzrok čira. I njega i mnoge druge lekare zbunjivala je činjenica da je uzorak skoro stoprocentno pozitivan, što nije uobičajeno u prirodno naučnim istraživanjima. Kada pozitivan uzorak prevaziđe polovinu, već počinju da se grade velike hipoteze o pozitivnim korelacijama. A ovde je poklapanje bilo stoprocentno. To je, prema rečima samog Maršala, izgledalo kao nekakva greška. Međutim, trebalo je biti Maršal, pa pretpostaviti banalnost: ako je nešto prisutno u 100% slučajeva, onda ono možda utiče i na nastanak same bolesti. A danas je lako biti pametan, jer je bakterijsko poreklo čira na želucu deo usvojenih znanja. Za ovo otkriće, Beri Maršal dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 2005. godine.

Slično je i sa Feldmanom, samo što Feldman nije lekar i nije integrisan u medicinsku zajednicu. On se zainteresovao za ovu tematiku na osnovu sve popularnije teme o ketogenoj dijeti u koju su uključeni i mnogi lekari sa entuzijazmom da ispitaju postojeće naučne paradigme. Ova zajednica lekara, praćena laicima koji su istovremeno i posvećeni aktivisti, počela je da pomera granice saznanja na osnovu dve stvari: preispitivanja postojeće biohemijske nauke o čoveku i korišćenja elektronskih medija kao sredstva za brzo sakupljanje informacija o fenomenima života i zdravlja. Iako socijalne mreže doprinose emotivnijem pristupu važnim temama, često čak i partizanskom navijanju za određene stavove, treba priznati i da je sadašnje stanje u medicini otuđeno od čoveka i da mu ono ne nudi rešenje za mnoga otvorena pitanja, kao što je pitanje hroničnih bolesti.

O traganju za rešenjima i o tome kako smo uhvaćeni u zamku

U vremenu kada je očigledno da nam se ograničeni resursi ubrzano troše, suočeni sa ugroženim penzionim i zdravstvenim fondovima, prirodno je da budemo motivisani da preispitamo postojeće poglede na svet, kako bismo našli alternativne načine da se odupremo slomu finansijskog sistema i osiromašenju. I gle, odjednom shvatamo da jedan veliki deo fundamentalne nauke o metabolizmu čoveka nije dobro postavljen. Priča o mastima i o holesterolu kao uzročniku kardiovaskularnih bolesti u svojoj osnovi nije istinita. Naprotiv, jedan broj politički prebojenih naučnih istraživanja prosto je, kao u bujici, žrtvovao suptilniji rezon 1950-ih godina prošlog veka i došao do pogrešnih zaključaka, jer je bilo potrebno umiriti javnost i delati brzo, u trenutku posle drugog svetskog rata u kojem je iznenadno povećan broj kardiovaskularnih oboljenja i naprasnih smrti. Naučna saznanja kojima su rezultirala ta velika istraživanja proglašena su za „najnovija“ i „najmodernija“ i takvo stanje ostalo je na snazi sve do početka dvehiljaditih godina. Da bi zaplet bio složeniji, značajan deo industrije i obrazovnog sistema, pre svega u prirodnim naukama, morao je da se nasloni na saznanja zvanične nauke. Stoga su se jednom stečena znanja uporno reprodukovala decenijama. Popularna kultura, pod uticajem nove etike i nove antropologije poreklom sa Istoka, praćena trendom vegetarijanizma, pojačala je efekte istraživanja hrane. Delovalo je kao da su se sve kockice složile: ako ne jedete masno, onda niste zdravstveno ugroženi, ali istovremeno ne jedete ni druga živa bića, što je etično i bolje kontrolišete svoje telesne strasti, te niste ni raspusni! Vaš sveštenik sada se mogao složiti sa vašim lekarom, a porodica, novine i obrazovni sistem samo su se mirno saglasili sa ovim konstatacijama. Vaša partnerka/partner sada su mogli da vas prekore: „Opet jedeš masno! Pazi na srce!“ i da pojačaju svoju kontrolu nad vama, kontrolišući hranu koju jedete, a onda, sledstveno i vaše osećanje krivice, uprkos tome što vam se od tog masnog komada ništa nije moglo desiti.

Već je intuitivno jasno da vam se od nečega što se danas, na osnovu usvojenog diskursa naziva „crvenim mesom“ ništa ne može desiti. Pa ipak, postoji to uporno osećanje moralne krivice i stida ako jedemo takvu hranu. Ovaj odnos nema utemeljenje u nauci, već u religiji i deo je suptilnih kontrola vašeg života kroz kontrolu hrane. Ne treba sumnjati da je hrana koja nije masna uglavnom jeftinija. Zapravo, ono što ima veću kalorijsku moć, uglavnom je i skuplje. Ova konstatacija odnosi se i na proste ugljenje hidrate, odnosno na luksuznu konfekciju slatkiša, ali samo kada su vešto upakovani sa mastima u premijum proizvode. Ova konstatacija odnosi se i na alkohol.

Ako želite da se uzdržavate od telesnih strasti, treba to da činite, ali nemojte misliti da su se „sve kockice poređale“, jer nisu. Uzdržavanjem od masti i od mesa, vi se najčešće uzdržavate i od zdravlja. Ovo je razlog zbog kojega su i postovi u crkvi periodični, a ne neprestani. Rukovođena vekovnim iskustvom, crkva posmatra ishranu kao deo jednog složenog procesa kruženja, u okvirima kalendara.

Mogućnost za rešenje je u razmeni saznanja putem socijalnih mreža

A u najnovije vreme, desilo se nekoliko fundamentalnih promena u nauci i u svakodnevnom životu. Jedna od tih promena je veoma uvećana sposobnost da među sobom komuniciramo. Takođe, donekle su se rasprostranile, pa i pojeftinile dijagnostičke metode. Svakome je danas dostupno da jednom godišnje ode kod lekara, ili u specijalizovanu laboratoriju i da pogleda osnovne analize krvi. Ne morate biti Dejv Feldman da biste se povremeno kontrolisali. A Dejv je samo iskoristio povoljnost svojeg položaja: dobro stojeći programer iz Australije, sa bazom u Americi, koji se ne miri sa stereotipnim pogledom na stvarnost, već želi da je ispita i proveri, imao je i novčane resurse i tehnološko znanje kojim se pomogao da uđe u istraživanje kakvo bi do pre samo par godina bilo nemoguće. Međutim, novac nije suština ovog primera. I Dejv se u jednom trenutku oslonio na pomoć laboratorije koja mu je donirala novac za analize, ne mešajući se u svrhu i metod pretraga. Ono što je Dejvu najviše pomoglo je razvoj infrastrukture, interneta i modernih informatičkih medija koji su ga povezali sa krugom lekara, ali i istomišljenika koji praktikuju ketogenu dijetu. Informatički spretan, on je napravio svoju veb stranicu na kojoj je izložio svoj slučaj i pomogao drugima da izlože svoje. Na Dejvovoj stranici, nazvanoj „Holesterolski kod“ (Cholesterol Code, https://cholesterolcode.com), bila je otvorena mogućnost da se unesu vlastiti podaci i da ti podaci uđu u statistiku koja formira krupniju sliku priloženih podataka. U ovom trenutku, on eksperimentiše sa drugom vrstom podatka, tzv. „preostalim holesterolom“.

Ovaj oblik uduživanja radi provere hipoteza daleko je od nauke, ali ukazuje na mogućnost da se izvedu naučna istraživanja širokih razmera. Dejv Feldman upravo testira nove indekse i kalkuliše rizike za bolesti, testirajući svoje hipoteze, ali ne previše ozbiljno. Svi treba da znaju da je ova vrsta igre i dalje igra laika sa nepoznatim, iako ona u ovom trenutku deluje veoma optimistično.

Feldman je više puta ponovio isti rezultat: podizanjem unosa masti, oborio je prisustvo holesterola u organizmu. Njegova rođena sestra, učestvovala je u ranije pomenutoj proveri, u kojoj je jela isti broj kalorija kao i brat i hranu istih svojstava i njen holesterol nije bio tako visok kao njegov. Ono što je, međutim bilo jasno, jeste da su krive holesterola i triglicerida u krvi kod brata i sestre u tom eksperimentu bile istovetne. Prirodno, materija i energija ne mogu da nestanu, one se samo razmenjuju, a organizam radi kao savršena mašina, jedino što ispoljava različitost u detaljima.

Značaj holesterola kao pokazatelja kardiovaskularnog rizika

Ovde je jasno da treba razdvojiti dve stvari. Jedno je količina lipoproteina u krvi, koji su kod glavnog junaka ove priče povišeni. Drugo je mogućnost da se oboli od kardiovaskularnih oboljenja. Izuzev velikog iznosa holesterola u krvi, Dejv se osećao odlično i to, kako sam kaže, bolje nego ikada u životu, uključujući i detinjstvo. To je i iskustvo pisca ovih redova. Da li je zaista moguće da je nivo holesterola u našoj krvi presudan za naše zdravlje, ako se svi ostali pokazatelji nađu u zoni poželjnih vrednosti? Studije PURE i HUNT koje su veoma sveže i veoma sveobuhvatne i kroz dugi niz godina naučnog posmatranja potvrđuju da konzumacija zasićenih masti nije štetna za kardiovaskularno zdravlje. Sasvim je moguće da je savremena medicina, u najboljoj nameri, precenila značaj holesterola kao pokazatelja zdravlja.

Kada se posmatra smisao takozvanog „lošeg“ holesterola, LDL-a koji se nalazi u našoj krvi, pada u oči da je on prenosilac energije. Feldman tvrdi, oslonjen na nauku biohemije, da LDL pre svega prenosi trigliceride, kako bi ih rasporedio svugde gde za njima ima potrebe, kao za energentom. Iz ideje o upotrebi triglicerida kao energenta proističe i objašnjenje veoma niskog nivoa triglicerida u krvi osoba na ketogenoj dijeti i na dijetama sa visokim iznosom masti, a niskim iznosima ugljenih hidrata. To je univerzalno zapažanje: ne možete istovremeno raditi na mastima, oslanjati se na ketozu, proces stvaranja energije razlaganjem masti i imati previše masti u krvi. Ovaj proces, prema Dejvovom objašnjenju ima i drugu stranu: u česticama LDL-a nalaze se trigliceridi i oni putuju spakovani u proteinsko pakovanje, da bi bili ostavljeni tamo gde je potreba organizma najveća. Zaista: LDL su lipoproteini u koje se pakuju trigliceridi. Ova skraćenica potiče od engleskog jezika, „Low Density Lipoproteins“, „lipoproteini male gustine“. U ovaj proteinski omotač pakuju se ne samo trigliceridi, nego i određeni vitamini koji su rastvorljivi u mastima, kao što su A i D, a u njima se nalazi i još sitniji holesterol (VLDL, Very low density lipoprotein). Jedan važan mehanizam je da jetra emituje LDL čestice kada je organizam izložen gladovanju i kada su mu masti i hrana uskraćeni.

Svrha holesterola je u distribuciji energije u organizmu i naš jedini zadatak je da tu energiju što efikasnije iskoristimo.

Jedan čovek može promeniti tok nauke

Feldman je pokušao da eksperimentiše i sa hranom bogatom ugljenim hidratima. Rezultat je ponovo bio odličan: uspeo je da snizi vrednost holesterola na životni minimum! Međutim, ovaj uspeh nije bio značajno bolji od onoga koji je postigao koristeći svoj protokol, pa nije ni bilo razloga da napusti masnu hranu. Pošto je ceo svoj eksperiment započeo prelaskom na masnu dijetu početkom 2016. godine, kao posledica ulaska u stanje predijabetesa (njegov HbA1C, prema vlastitom svedočenju bio je 8%, iako je poželjno da bude niži od 5.5%), on se izbegavanjem ugljenih hidrata oslobodio velike opasnosti od visokog šećera, visokog insulina i preuranjenog propadanja kardiovaskularnog sistema. Mnogi testovi koje je poslednjih godina radio ustanovili su da je njegov rizik od oboljevanja diskretno umanjen, a provera kalcifikacije srca i krvnih sudova pokazala je da je kod njega kalcifikacija ravna nuli, baš kao što su pokazatelji zapaljenjskih procesa izuzetno niski.

Dakle, što se više masnog jede, sve je manje holesterola u samoj krvi, jer ga jetra ne emituje u strahu od gladi. Fenomen inverzije unosa masti putem hrane i izmerene količine holesterola u krvi, iskorišćen za smanjenje ovog indikatora u analizi, nazvan je „Feldmanov protokol“.

Međutim, priča o pasioniranom testiranju krvi u toku koje su otkriveni neočekivani uvidi, pokazuje kako je danas i običnom, inteligentnom i posvećenom čoveku moguće ući u svet nauke i doprinosa civilizaciji kroz otkrivanje nepoznatih i neočekivanih fenomena.

Ovo je fundamentalno. Moderna nauka, oslonjena na institute i ogromna kohortna istraživanja može se korigovati solidnim ličnim posmatranjima i aktivizmom pojedinaca. Udruživanje putem društvenih mreža na internetu može otvoriti put i za udruživanje radi napretka znanja i uzajamne pomoći, ne samo radi zabave, emotivnih i ekonomskih ciljeva. Ušli smo u novu eru komunikacije koja nas je već dovela do saznanja koja utiču na povećanje kvaliteta života.

Ko zna šta nas još čeka?

Šta znači LCHF?

LCHF, ili MUMM – terminološko određenje

LCHF je popularni naziv za ishranu sa niskim sadržajem ugljenih hidrata na engleskom jeziku. Low Carb High Fat, u prevodu to je “Malo ugljenih hidrata, mnogo masti”, dakle, skraćenica na srpskom jeziku bila bi MUMM, ili MUHMM.

Ovaj oblik ishrane nosi generičko ime, te je njegovo značenje neprecizno, svako može imati svoju ideju o tome šta znači “malo”, ili “mnogo” nečega.

Međutim, ako pogledamo najintenzivniji oblik MUMM dijete, ketogenu dijetu, videćemo da ona podrazumeva do 20 grama ugljenih hidrata dnevno, a kod pojedinih slučajeva još i manje, jer se koristi kao terapeutsko sredstvo kod teško obolelih od epilepsije, kod šećeraša, ili kod osoba koje nastoje da smanje težinu.

Nije dovoljno samo da se smanji unos ugljenih hidrata, već je važno i da se taj unos rasporedi i da se za jedan obrok ne unese previše. U slučajevima lečenih osoba može se praktično osetiti prag senzitivnosti, jer se on ponajviše ispoljava kroz pogoršanje zdravstvenog stanja, ili kroz simptome umora, drhtavice, slabosti i sl. Hrana nije samo energija, ona je i signal, te je za nas važno da imamo energije i da uputimo prave signale svakom delu svoga tela, kako bi se ono pravilno razvijalo, isceljivalo i obnavljalo i ostajalo u dobroj formi.

Jedan od poznatih primera za upotrebu ketogene dijete uz korišćenje simptoma kao instrumenta za procenu vlastitog stanja je slučaj Endrjua Skarboroua (Andrew Scarborough) iz Velike Britanije koji je oboleo od (na prvi pogled, to jest sa stanovišta usvojenog naučnog pogleda na ovu bolest) neizlečivog kancera mozga, veoma agresivnog glioblastoma koji se najpre manifestovao kroz epileptične napade. Pošto su lekari utvrdili da ne mogu da mu pomognu, zbog metastaza i nepristupačne lokacije tumora u mozgu, Endrju je ostavljen da se simptomatski leči, dok ga bolest ne savlada.

Endrju je tada pristupio ketogenoj dijeti koja je na njega imala izuzetno povoljan uticaj: izlečio se od svih simptoma i manifestacija, a sken je pokazao da kancer više ne postoji ni u tragovima. Dok je tretirao svoj agresivni kancer dijetetikom, shvatio je da mu epileptični napadi daju do znanja da tumor raste, a da je njihovo odsustvo znak da je kroz dijetu za sebe uradio nešto dobro. Počeo je da bira hranu koja mu je pomagala da izbegne epileptične napade. Tumor je stagnirao i na kraju se povukao. Danas se kaže da je Endrjuov tumor „u remisiji“, a klinika na kojoj se on lečio zaposlila ga je kao nutricionističkog savetnika i on je pomogao mnogim ljudima sa sličnim problemima da se oslobode bremena kancera.

Ne postoje dve u svemu jednake osobe, pa ne postoji ni univerzalna dijeta koja će svakome jednako da prija. Istina, nekim ljudima prija da se hrane u zajedničkoj menzi, kao što je slučaj i u vojničkoj sredini, ali ni to ne može biti zuvek, te se individualne potrebe i razlike ubrzo iskažu.

Međutim, mi smo između sebe mnogo sličniji nego što smo različiti, te je u tome i uteha, jer će većina reagovati slično na dobro zasnovanu dijetu. Ako neko, recimo, ima šećernu bolest, tada je za njega bez svake sumnje korisno da smanji unos ugljenih hidrata. Ako neko ima povišen krvni pritisak, ili se oseća umorno i pospano nakon obroka, za njega je korisno da pokuša sa ozbiljnijim smanjenjem ugljenih hidrata u porciji, jer je moguće da se kod njega razvila insulinska rezistencija, te se organizam umara zbog nečega što je kod mnogih ljudi prirodan i neosetan proces, zbog samog metabolizma. Prirodno, neophodno je prethodno ustanoviti da li takva osoba možda zapravo ispoljava simptome neke druge bolesti, ili nedostatka, kakvi su vitaminski deficiti, ili hormonalni problemi druge vrste, kod tireoidee, do drugih žlezda i uzroka. Zato je od izuzetnog značaja ostati u dodiru sa dobrim i posvećenim lekarom koji može da nas posavetuje i uoči potencijalne probleme.

Mi živimo u pogrešnom uverenju da su ugljeni hidrati neophodni za zdrav život. Verujemo da je pet do sedam obroka dnevno dobro za zdravlje, da se treba neprestano zalivati, pijuckanjem vodice iz flašice, kako bi smo se rehidrovali, ali nije to baš tako. Moderni vek doneo je sa sobom niz proizvoljnih uverenja i ova nabrojana samo su neka od njih. Svakako je moguće pojesti pet, ili više obroka dnevno, ali to nije nužnost. Isto tako, moguće je popiti mnogo vode u toku dana, ali ne postoji ni jedan kriterijum za unos vode i tečnosti koji bi bio zasnovaniji od naše vlastite žeđi. Pojedini istraživači tvrde da je u toku velikih vrućina nesvestica, problemi sa svešću, pa i iznenadna smrt mnogo češće posledica gubitka elektrolita, nego dehidriranosti, a to se odnosi i na maratonske trke, gde je jednako važno uneti dovoljno elektrolita kao i vode.

Najpre, ugljeni hidrati nisu neophodni za dug i zdrav život. Da budem precizniji, moderna medicina prihvatila je uverenje da oni nisu esencijalni makronutrijent. Bez njih se može poživeti dugo i srećno, iako oni daju i poneku prednost ako se konzumiraju na pametan način. To nije slučaj sa mastima, ili sa proteinima, jer je njih neophodno unositi kako bi se živelo. Proteini i masti se ugrađuju u zidove ćelija koje čine naše telo, a proteini se koriste i da bi se prenosile poruke u vidu DNK u ćelijskom jezgru. Proteini su nosioci informacija u našem telu, te su kao takvi posebno interesantni. Upravo su oni najčešće glavni povod za burne i neprijatne reakcije u vidu alergija. Ćelije su osetljive na različite proteine i imune ćelije na osnovu proteina upravo i prepoznaju potencijalne napade i potencijalne, ili stvarne neprijatelje. Neki neprijatelji upravo su, uz pomoć antitela, zapamćeni kao takvi i naš imuni sistem često reaguje prepoznajući ranije bakterije i viruse, ranije neželjene goste u našem telu, pa ih neutralizuje svojim zapamćenim odgovorima, to jest, od ranije pripremljenim proteinima koji se zovu antitela i koji mogu da se proizvedu u dovoljnoj meri kako bi zaustavili bilo kakvu infekciju koja se širi po organizmu.

Nekada se naš imuni sistem prevari, pa napadne vlastite ćelije, ali to je posebna tema, tema vrlo duboko utkana u tajne našeg imuniteta i autoimunih bolesti.

Masti i ketoni

Esencijalne masti, esencijalne masne kiseline, nazivaju se tako zato što su od suštinskog značaja za opstanak. Esencijalne aminokiseline koje su nam u svakodnevnom životu ponajviše poznate preko bodi bildinga, nastaju od proteina, to jest od proteina iz mesa i biljaka koje unesemo kroz ishranu. Njihova sinteza nemoguća je bez spoljašnjeg unosa, baš kao što se ni vitamini ne mogu proizvoditi sintezom u organizmu, već ih je neophodno uneti spolja, kroz hranu i u krajnjem slučaju kroz suplemente.

Dakle, masti i proteini su kao makronutrijenti od suštinskog značaja za organizam, a ugljeni hidrati se mogu izostaviti iz ishrane.

Kada se sprovodi ketogena dijeta, očekivane posledice su rast količine ketona u krvi, a tako i u dahu i u mokraći i umereni pad glukoze u krvi.

Kada se jede masno, organizam sve više počinje da se oslanja na ketone kao na alternativni izvor energije, dok glukoza ostaje u krvi da bi pokrila sve one delove organizma koji još uvek nisu naviknuti da rade na ketonima. Neki delovi tela, posebno u mozgu, nikada se neće navići da rade na ketonima, oni će raditi oslanjajući se na metabolizam glukoze, ali jetra će uvek proizvoditi određenu količinu glukoze. Nema razloga za strah da će glukoza u nama ikad prestati da se stvara. Kada prestanemo da jedemo ugljene hidrate, telo se brzo adaptira. Ne dešava se nikakav fatalni “pad” bilo čega, iako zaista postoji poznati i dokumentovani stres, proistekao iz navikavanja na ketozu, a koji se naziva i “ketogena groznica” (“ketogenic flu”, ili “ketogenic fever”).

HUNT, PURE i Studija sedam zemalja

A sada, nekoliko reči u odbranu masti i masne ishrane. Veliku štetu tradicionalnoj i masnoj hrani nanela su određena istraživanja obeležena proizvoljnim zaključcima zasnovanim na velikim uzorcima koja su stvorila privid da je nauka o ishrani kompletna i završena, te da je dovoljno samo se osvrnuti na ove velike projekte, da bi se stekao pravilan uvid u ishranu. Neke od tih studija, kao što je „Studija sedam zemalja“, obuhvatile su čak i Jugoslaviju u svom uzorku. Jugoslavija je jedna od tih sedam, sa dva uzorka iz Hrvatske i tri iz Srbije. Studiju je vodio izvesni Ansel Kiz (Ancel Keyes), sposoban naučnik velikog ugleda u Americi, koji se proslavio svojim političkim uticajem na završetku drugog svetskog rata, pa je koristeći taj uticaj dobio ulogu da upravlja velikim istraživanjem. Ovo istraživanje praćeno rigidnom kontrolom toka i izborom društvenih sredina za analizu, iako sprovedeno u dobroj nameri, dovelo je do neutemeljenih zaključaka. Nekoliko zemalja, kao što je Francuska, koje bi inače mogle da pokvare utisak, izbačene su iz uzorka, a ostavljene su one koje su pogodovale želji da se ukaže na holesterol kao glavnog krivca u pogledu kardiovaskularnih oboljenja.

Tek mnogo decenija posle originalne studije sedam zemalja, organizovano je nekoliko većih istraživanja koja su bila u stanju da preispitaju rezultate Studije sedam zemalja, jednim delom i zbog napretka naučne i informatičke infrastrukture, kada je postalo jednostavnije napraviti velike projekte međunarodne saradnje.

Velika PURE studija izvedena u organizaciji Instituta za istraživanje zdravlja populacije Mekmaster univerziteta u Hamiltonu u Kanadi, pokazala je da zasićene masti u ishrani ne utiču na povećanje smrtnosti kod osoba koje se hrane sa većim procentom masti. One ne utiču na povećanje broja kardiovaskularnih događaja, ali zapravo smanjuju verovatnoću da se dogodi moždani udar.

Studija PURE (Prospective Urban and Rural Study) izvedena je na uzorku od 135.000 ljudi, u trajanju od oko 7 godina u proseku, između 2003. i 2013. Iako je slabost ove studije to što su podaci prikupljani putem upitnika, treba se setiti i da se ova ista primedba odnosi i na ogroman broj ostalih medicinskih istraživanja ishrane, takođe ostvaren kroz popunjavanje upitnika, a na osnovu tih studija mi danas verujemo da ne treba jesti “crveno” meso, ili da je vegetarijanizam superioran u odnosu na omnivorsku (svaštoždersku) ishranu svim vrstama namirnica, ili da je tzv. mediteranska ishrana najbolja za čoveka.

Vreme je da se praznoverje zameni dobrim razumevanjem principa u ishrani i da se predrasude zamene istraživanjem, ličnim, ili institucionalnim. PURE studija nije savršena, ali je bolja, ili barem jednaka u odnosu na svoje prethodnike koji su tvrdili da ne treba unositi holesterol kroz ishranu, a koji su uticali na odbacivanje čitavih grupa namirnica u svakodnevnoj ishrani (proteini, tj. meso, jaja, zdrave životinjske masti…).

U svakodnevnoj komunikaciji, često ćete od lekara čuti kako i sami jedu masnu hranu, ali ćete često čuti i kako osobe sa povišenim holesterolom doživljavaju duboku starost, ili kako su osobe sa povišenim holesterolom u svakom pogledu zdrave.

Iako povišeni holesterol, opet, nije nikakav garant zdravlja, postoje i druge studije koje pokazuju kako holesterol nije značajan prediktor kardiovaskularnih događaja (srčanog udara, problema sa srcem i krvnim sudovima, moždanog udara). Takva je i norveška longitudinalna studija zdravlja HUNT (North Trøndelag Health Study), koja obuhvata uzorak od nekoliko desetina hiljada ljudi u periodu od 1984. godine do danas. Ova studija koja je u početku pokrivala teme kao što su kardiovaskularni problemi, dijabetes i tuberkuloza u severnoj oblasti Norveške Trondelag, u međuvremenu se proširila i obuhvatila bogatu propratnu građu sa rezultatima analiza krvi i genetskim testiranjima. Iako je na ovaj način tek otvorena mogućnost da se u budućnosti otkriju tajne čovekovog zdravlja, studija je pokazala da ukupni holesterol ne ukazuje na povećanu šansu od kardiovaskularnih problema, ali da se opasnost ipak može naslutiti ako je odnos triglicerida i HDL-a (trigliceridi/HDL) nizak.

Sva je sreća, pa je na zdravlje moguće uticati pravilnom ishranom, ali i pažljivo osmišljenim programima taktičkog gladovanja i bavljenjem sportom, te pravilnim izborom društva i životom u blagotvornoj zajednici, negovanjem dobrih misli, odnosno, meditacijom.

U svakom slučaju, postaje jasno da “francuski paradoks”, zapažanje da Francuzi jedu masno, a ipak su zdravi, zapravo nije nikakav paradoks. Paradoks je bilo naše neshvatanje uzročno-posledičnih veza, a Francuzi su se samo hranili u duhu svoje tradicije, umesto prema uputstvima pomodarskih američkih nutricionista i žute štampe.

Ulazak u ketogenu dijetu

Tekst koji sledi treba koristiti kao orijentir za početak masne dijete. On nikako nije sveobuhvatni spisak, niti je u pitanju naučno verifikovani protokol, već višegodišnje lično iskustvo zasnovano na naučnim i popularnim, ali kvalitetnim informacijama. Uvek je važno imati pri ruci dobrog lekara koji može da nas uputi u pravilan pristup ishrani, osobito ako je on obavešten o karakteristikama masne ishrane i ako je inovirao svoja znanja u poslednjih nekoliko godina u kojima je ketogena dijeta doživela pravi procvat.

Evo stvari koje treba koristiti u ketogenoj, odnosno u masnoj dijeti sa niskim unosom ugljenih hidrata:

[PROTEINI]

Meso.

Goveđe, svinjsko, pileće, ćureće meso. Riba, morski plodovi. Riba iz konzerve, sveža riba, morska, rečna itd. Kavijar, hobotnica i slično…

Posebno je dobro jesti džigericu. Najlakša za pripremu i najprijatnijeg ukusa je pileća džigerica, ali ne treba se uzdržavati ni od svinjske i goveđe. Goveđa je posebno dobra zbog vitamina, ali za njom ne zaostaje ni pileća. Jedino ne treba jesti džigericu svaki dan, zato što je previše jaka hrana, sa previše vitamina i nutrijenata i nema potrebe rizikovati da se dođe u hipervitaminozu. Ja jedem džigericu barem jednom nedeljno i našao sam da je za mene to dobra mera. Ako dođete u dodir sa guščijom džigericom, to je posebno ukusan i kvalitetan specijalitet i molim Vas da pojedete malo i za mene.

Meso u svakom obliku može da se jede. Svejedno je kako je meso pripremljeno, međutim, najbolje je ako je pripremljeno na tihoj vatri, u nekom pogodnom ulju, kao što je maslinovo, ili kokosovo ulje. Takođe, ne treba se plašiti svinjske masti, jer je ona dobra podloga za bilo koju vrstu mesa, a tako ni putera.

Jaja.

Jaja su izvanredan nutrijent. Ona su na neki način jedna od najkvalitetnijih namirnica, jer u sebi sadrže sve što je potrebno da bi se razvio novi organizam! U jajima ima i proteina i masti, puna su blagotvornog holesterola koji je potreban da bi se u nama izgrađivale nove ćelije i održavale stare. U novije vreme, pokazalo se da holesterol ni izdaleka nije štetan za organizam, to jest, nije na onaj način kako se ranije verovalo. Holesterol u organizmu neće „skočiti“ od unosa jaja, ili mesa. On će ostati, manje-više isti. Razlika u holesterolu nastaće u njegovom kvalitetu. Takozvani „loš“ holesterol, to jest LDL će izmeniti svoja svojstva. Od masne ishrane, postaće krupan i pufnast i lako će se razgrađivati. Neće pogodovati zapaljenskim procesima u organizmu i neće se uglavljivati u problematične tačke u krvnim sudovima. Naprotiv, smanjićete verovatnoću za kardiovaskularne događaje i otvorićete vrata za dug i srećan život! Osim toga, vaš „dobri“ holesterol će skočiti. HDL će biti u povišenim vrednostima i tipično je za ketogenu dijetu, ako se pametno sprovodi, da HDL postane veći od LDL-a, što je dobro, jer HDL, dobri holesterol se koristi u razgradnji ovog drugog. Međutim, treba znati da je holesterol neophodan organizmu i da se ne treba plašiti nečega što je jedna od osnovnih supstanci u izgradnji ćelijskog zida. To nije otrov.

Mnogo veću povezanost sa nepovoljnim kardiovaskularnim događajima imaju trigliceridi. Ukoliko su oni visoki, treba ih smanjiti. Dobra vest je u tome što masna ishrana umanjuje količinu triglicerida u organizmu, daleko više nego ijedan drugi dijetetski pristup, naravno, pod uslovom da se značajno umanji unos ugljenih hidrata.

Takođe, sa nepovoljnim kardiovaskularnim događajima je povezan visok šećer u krvi i izraženo lučenje hormona insulina, ali to je aspekat koji će se brzo staviti pod kontrolu upotrebom ketogene dijete, ukoliko metabolizam nije previše kompromitovan.

 

[MASTI]

Masti.

Masti su posebna tema. Ne treba preterivati sa njima, jer za tim nema potrebe. Meso treba pripremiti na masti, jer je tako najlakše, ali i najukusnije. Dobro je to učiniti na maslinovom ulju, koje je poznato po svojim dobrim svojstvima, po svom ukusu i antioksidansima, ali ne treba se uzdržavati ni od putera, ili od svinjske masti. Ono na šta treba obratiti pažnju je da temperatura za termičku obradu ne bude previsoka i da se maslinovo ulje ne koristi više puta.

Puter, ili svinjska mast, ili kokosovo ulje, sastoje se od zasićenih masti i zato ih je lakše iskoristiti više puta, bez velikog rizika da postanu nezdrave. Naime, svaka mast ima tačku isparavanja i treba izbeći takvo zagrevanje masti da one počnu da isparavaju, dime i proizvode zagušljiv miris. To je znak da ste preterali. Mast treba da bude dovoljno zagrejana da bi se meso termički obradilo, ali svakako manje od tačke isparavanja. Ovde je poželjna umerenost.

Meso se može dinstati veoma dugo na srednjim temperaturama, bez obzira na poreklo masti, jedino ne treba izazvati previsoku temperaturu i ostati na toj temperaturi dugo. Mast se hemijski menja na visokim temperaturama i postaje štetna, ali ne tako lako. Zasićene masti su otpornije i zato želimo pre svega njih da koristimo prilikom pripreme hrane. Zasićene masti su kokosovo ulje, svinjska mast, puter, palmino ulje, pri čemu su ove prve tri malo bolje od palminog (palmino još nisam koristio)…

 

[UGLJENI HIDRATI]

Ugljeni hidrati.

Ugljene hidrate treba izbegavati. Njih treba jesti u veoma maloj meri: do 50 grama dnevno, a u slučajevima šećerne bolesti i insulinske rezistencije i manje. Za ketogenu dijetu tipično je 20 grama, ili manje. Ne treba imati milosti prema ugljenim hidratima, zato što oni nisu esencijalni nutrijent. Iako moderna nauka i publicistika i nauka o kuvanju pokušavaju da nas ubede kako su ugljeni hidrati neophodni, to nije istina. Bez njih se može živeti dugo i srećno. Dakle, 0 (nula) grama uljenih hidrata je OK, iako to nije nužno. Bez ugljenih hidrata može se krenuti u dijetu, a kasnije dodavati pomalo, u zavisnosti od kretanja vrednosti šećera u krvi. Ovaj tok može da bude i obrnut: početi sa nešto umanjenim iznosom ugljenih hidrata, a onda postepeno smanjivati. Nije teško izdržati dan sa 50 grama ugljenih hidrata, a od te mere se u zgodnom trenutku može poći naniže.

Ako se želi brzo ući u stanje ketoze, u početku ketogene dijete, treba jesti minimum ugljenih hidrata. Tipična mera je dve zdelice dnevno zelenog, lisnatog povrća, ali samo ako se jedu posebno lagani obroci. U te obroke smeju da uđu samo namirnice koje imaju izrazito nizak glikemijski indeks i malo ugljenih hidrata, a koje su istovremeno bogate vlaknima. Evo spiska tog povrća:

Kelj, prokelj, karfiol, kupus. Kupus može i presan, ali kelj, prokelj, karfiol treba malo skuvati, ili dinstati, jer oni u sebi imaju neke materije koje treba da budu izložene termičkoj obradi, kako ne bi vršile štetan uticaj na organizam. To je, uostalom, stvar opšte kulture: biljke u sebi imaju neke materije kojima se štite od parazita i životinja i treba ih minimalno obraditi, tako da se potenciraju njihovi nutrijenti a izbegnu anti-nutrijenti (to su materije nepovoljne za čoveka, koje se nazivaju oksalatima, fitatima, lektinima i sl.).

Tikvice, celer (pre svega koren celera, ali i stabljika), zelena salata, plavi patlidžan, paprika, kupus, mladi luk, beli luk, crni luk (nemojte preterati, jer ima šećera u sebi), praziluk.

Nikada nemojte preterati sa termičkom obradom povrća, jer ono jednim delom termičkom obradom gubi vitamine i korisne nutrijente, ali što je još gore za jednu kategoriju korisnika, vlakna se pretvaraju u prostije šećere i postaju nekorisna, kao da jedemo skrob. Ova igra sa termičkom obradom ugljenih hidrata zanimljiva je i puna interesantnih preokreta. Nekada je moguće popraviti svojstva ugljenih hidrata (krompira, špageta) kroz njihovo hlađenje i ponovno zagrevanje, ali to nije deo ove teme.

 

[OSTALO]

SEMENKE

Semenke. Semenke su posebna disciplina u okviru ketogene dijete. Sa njima ne treba preterati iz dva razloga: najpre, preterano su ukusne, a onda, imaju i određeni iznos ugljenih hidrata, pa mogu uticati na rast šećera u krvi. Semenke treba koristiti sa punom svešću, a ne uzgred, uz bilo kakvu delatnost, jer tada ulazimo u rizik da se prejedemo i pokvarimo stanje organizma. Tipična mera iznosila bi oko 50 grama semenki, ali američki lekari koji se bave masnom ishranom, zapravo govore o desetak zrna badema koja se pojedu u slučaju da vas zatekne glad, ili nervoza nakon obroka.

Još jedan, treći razlog za oprez, treba imati na umu kada se govori o semenkama. Isto kao i žito, kukuruz i ostale žitarice, koje su takođe semenke, ali spadaju u semena trave i zato su neprirodno prisutna u čovekovoj ishrani, sve semenke u sebi imaju jednu kategoriju supstanci koje se nazivaju fitatima i predstavljaju ozbiljnu smetnju u apsorpciji nutrijenata, pre svega minerala, kao što su cink, gvožđe, magnezijum i drugo, pa ih zato ne treba jesti u vreme obroka sa mesom i sa zelenim biljkama, koji su bogati ovim mikroelementima.

Semenke, ipak imaju veliku hranljivu vrednost, a pune su i masti, kao i vlakana. Tipična informacija o bilo kojoj semenki je da na sto grama imaju oko 5 – 10 grama šećera, a često i manje. Među najukusnije i najkvalitetnije semenke spadaju orasi, bademi, lešnici, makadamija (makadamija potiče iz egzotičnih krajeva Australije i Novog Zelanda, a danas se dominantno uzgaja na Havajima, isto kao i badem u Americi, a lešnik u Turskoj, mada lešnika ima i u ovim krajevima sveta). Makadamija u sebi ima oko 70% masti, ali je poznata po svojoj visokoj ceni, pa se u ovim krajevima često ne može ni pronaći. Njen ukus je neutralan, često se zasoli i podseća na neobičan lešnik. Osim pomenutih semenki, ne treba zaboraviti ni suncokret, ni golicu!

Svaka od ovih semenki ima neko dejstvo na vaš organizam. Pokušajte da izmerite vrednosti glukoze u krvi sat vremena nakon unosa određene količine semenki, pa ćete videti da li vam one kao hrana odgovaraju i koliku količinu možete da podnesete bez posebnog skoka šećera, ali svakako nemojte pojesti više od 100 grama.

Posebnu napomenu treba izneti povodom alergija određenih ljudi na semenke. Nemojte ih koristiti ako ste alergični i nemojte preterivati sa semenkama, čak i ako niste, kako biste dozvolili organizmu da se postepeno navikne na njih, ukoliko shvatite da ih možete unositi bez problema.

Sada treba napomenuti i da postoje i druge semenke, ova lista nije potpuna! Na primer, u novije vreme su popularne čija semenke, za koje se s pravom govori kako predstavljaju super-hranu! One se razmute sa jogurtom, ili kiselim mlekom, ali egzotične kombinacije se mogu dobiti i uz upotrebu kokosovog mleka. Čiju je moguće potopiti u vodu i ona će imati svoj izazovan ukus, pomalo lužast, ali interesantan i sa velikom količinom vlakana. Ugljeni hidrati – vlakna posebna su kategorija ugljenih hidrata koja nije toliko štetna ni za dijabetičare, a čija je šampion vlakana. Za one kojima je to potrebno, čija ima i veliku količinu kalcijuma. Sto grama čije gotovo da pokriva tipične dnevne potrebe čoveka za kalcijumom.

Rame uz rame sa čijom stoji mleveni lan. I lan je šampion vlakana, ima ih samo za par procenata manje od čije, a tako stoje stvari i sa njegovom nutritivnom vrednošću, a nešto je i jeftiniji od čije koja se uglavnom uvozi iz Latinske Amerike.

Od semenki se mogu praviti i izuzetno ukusni hlebovi, ali i ove hlebove treba primenjivati u ishrani sa dozom opreza, posebno zbog toga što su veoma ukusni! Nakon upotrebe ovakvog hleba, poželjno je proveriti nivo šećera u krvi na jedan sat od unosa. Tako ćete znati kako na vas deluje hleb sačinjen od semenki (keto-hleb!).

 

ZAČINI

Jedna važna napomena: treba koristiti kvalitetne začine! Oni dramatično popravljaju ukus jelu, ali imaju i druge efekte. Mnogi od njih sadrže moćne supstance, koje ih čine skoro lekovitima. Takav je slučaj sa kurkumom. Njeno blagotvorno dejstvo posebno se pojačava dodavanjem bibera. Negde sam čitao da biber pojačava dejstvo kurkume 2000 puta! Čak i ako to nije tačno, lepo zvuči. Kurkuma spada u red posebno interesantnih začina, jer neka istraživanja su pokazala da ona pomaže u borbi protiv kancera, čineći ćelije raka senzitivnijim na hemoterapiju. Međutim, kurkuma se koristi i u modernim alternativnim lekovima protiv zapaljenskih procesa, tako da se u Americi jedan proizvod od kurkume koristi kao alternativa Brufenu (Ibuprofenu). Od ostalih začina, pomenuo bih tucanu i ljutu papriku, ali i takozvanu „slatku papriku“, za koju sam čitao (pre svega za ljutu, ali i za papriku uopšte) da ispoljava antikancerogeno dejstvo kada se koristi u paru sa još jednim fenomenalnim začinom na kojem ne treba štedeti, a to je đumbir!

Još jedan odličan začin je cimet! Za njega se već neko vreme zna da popravlja insulinsku senzitivnost i često se koristi upravo u kafi. Ne treba se uzdržavati od eksperimenata. Arapi cimet koriste u slanoj hrani. Ja sam jeo pitu sa pilećim mesom i cimetom u Maroku!

Jedna od korisnih namirnica je i sirće. Ono je dobro poznato po svom pozitivnom uticaju na metabolizam šećera, a uvek će dobro dopuniti ukus salate koju ste napravili.

Nemojte uzimati previše skupe i mnogo obrađivane namirnice, jer iskustvo kazuje da se u njih često ubacuje šećer. Tipičan primer je uskusni balsamiko sos, koji je, nažalost najčešće dopunjen šećerom. To uvek piše na bočicama, ali se ove informacije teško čitaju, jer su uobičajeno napisane previše sitnim slovima. Ovo se odnosi i na većinu drugih dodataka, kao što su majonezi, ili senf. Začudiće vas što se u njih redovno dodaje šećer, pored soli, ali treba da znate da je ovo jedna od tajni moderne industrije koja se koristi kako bi se poboljšao ukus.

SUPLEMENTI

Na početku masne dijete, treba se naoružati suplementima. Postoji nekoliko suplemenata koji nikada neće štetiti, a mogu dosta da koriste. Evo mog izbora:

Magnezijum. Najbolje je da to bude čisti magnezijum, jer ga često opterete i drugim vitaminima, kao što su vitamini iz grupe B, što nije neophodno. Ako uzimate vitamine iz grupe B, možete ih uzeti odvojeno.

Iako je magnezijum šampion među suplementima, jer skoro da nema negativnih efekata, a dobro se koristi, postoji još jedan izvanredan suplement koji praktično nema negativne posledice: to su Omega 3 masne kiseline, ili riblje ulje. Ako se uzima jedna pilula omega 3 masnih kiselina, to jest 1000 miligrama (1 gram) dnevno, neće biti nikakvih štetnih posledica za organizam, a one će mnogo doprineti stabilizaciji masti u krvi i drugim procesima. Već neko vreme se Omega 3 masne kiseline koriste kao suplement protiv zapaljenskih procesa, a povoljno utiču i na mentalno stanje, jer smanjuju šansu da se oboli od depresije.

Niacin, odnosno vitamin B3 (nikotinamidska kiselina). To je dobar suplement u slučaju da imate povišene trigliceride, a i inače je koristan za čitav niz biohemijskih procesa u organizmu. Niacin se ubacuje u brašno za hleb, jer je to jedini način da se ljudi sa nižim prihodima sačuvaju od njegovog nedostatka, to jest od bolesti koja se zove „pelagra“.

Ovim suplementima treba se opremiti, jer mogu biti od koristi u procesu ulaska u ketogenu dijetu, mada je sasvim izvesno da su ovo univerzalno poželjni suplementi koje svaka kućna apoteka treba da sadrži.

Još jedan suplement je so! Čim se uđe u masnu dijetu, glukoza se gubi iz mišića i krvi i ona sa sobom odnosi veliku količinu tečnosti. Zbog ovog efekta, osobe na ketogenoj dijeti često brzo, u roku od oko sedam do deset dana izgube par kilograma, ali je to pretežno tečnost, koja sa sobom odnosi i elektrolite. Elektrolite brzo treba nadoknaditi, jer su oni esencijalni za naš organizam, pa se u ketogenoj dijeti jede malo slanija hrana, to jest, mnogo slanija hrana nego što je to uobičajeno. Na sreću, ako nemate ozbiljnije probleme sa krvnim pritiskom, vaš pritisak će uz masnu ishranu, veoma brzo pasti i prestaćete da brinete o soli. Osim toga što je u novije vreme ustanovljeno da visok holesterol ne predstavlja značajnu pretnju za zdravlje čoveka, ustanovljeno je i da so nije toliko opasna u ishrani! Iako je savremena nutricionistika do skora savetovala da se unese oko 2-3 grama dnevno, najnovija istraživanja pokazuju da je moguće, pa čak i potrebno, uneti oko 5 grama. Izgleda da je sugestija koju nam je davao naš vlastiti organizam o soli i mastima u ishrani bila ispravna, jedino što nutricionisti i lekari nisu imali hrabrosti da to prihvate. Dakle, dobro posolite! Uzmite magnezijum. Čest prigovor u vezi sa ketogenom dijetom je da se javljaju grčevi u nogama i sl. U tom slučaju, svakako će pomoći redovan unos magnezijuma, a dobrom stanju elektrolita, doprineće i dobro zasoljena hrana. Nemojte preterati, neka vas vodi vaše čulo ukusa!

Na početku ketogene dijete, opremite se kockama za supu. U njima ima dosta soli i one brzo osvežavaju. Ako želite da izbegnete hemiju u kockicama supe, nemojte se uzdržavati od ukusno pripremljene supe s kostima u kojoj je dosta soli. Ovi dodaci sprečavaju fenomen koji se naziva ketogena groznica, ketogeni grip, koji se u početku javljaju dok se organizam adaptira na masti. Ova stanja karakteriše malaksalost, bol u glavi, osećanje zamora, slomljenosti i sl. Nemojte poverovati organizmu kada osetite ovakve simptome. Iako je najbolje da budete u stalnom kontaktu sa nekim ko vas dobro poznaje i ko će vam pružiti podršku prilikom ulaska u ketozu, a najbolje bi bilo da to bude vaš lični lekar, ove početne fenomene ketogene dijete brzo ćete prebroditi i ući ćete u stanje u kakvom dugo niste bili! Ispravan ulazak u ketozu primetićete kroz neočekivani višak energije i kroz bistrinu svesti koja je toliko izražena, da ćete pomisliti da ste uzeli nekakav doping. Međutim, neće se tu raditi o dopingu! To ste vi! To je vaša vlastita snaga i energija koje se bude posle godina provedenih u metaboličkom ćorsokaku.

Gladovanje Valtera Longa

Blagotvorno gladovanje i sagorevanje masti

Najpre, recimo da gladovanje nije lako i ne treba ga preduzimati hitro i na svoju ruku. Ako vas nije nevolja primorala da gladujete, ne treba žuriti, jer postoji vreme za sve i dobro je da se najpre uputite u neke tajne gladovanja, a korisno je da razgovarate sa svojim lekarom, uz nadu da će i on imati dovoljno znanja i hrabrosti da vas dobro posavetuje.

Ako se posle gladovanja ne nahranite dobro, nećete iskusiti sve prednosti gladovanja. A glavna svrha dobre ishrane je u tome da se molekuli hrane pravilno ugrade u naš organizam. S vremenom, naš metabolizam postaje neefikasan i umoran i potrebno mu je da obnovi energiju. Paradoksalno, jedan od proverenih načina da popravite zdravlje i da podstaknete dugovečnost je povremeno gladovanje. Ono podrazumeva i smanjenje ukupnog unosa hrane, kao i određenih grupa makronutrijenata (ugljeni hidrati, proteini, masti).

Gladovanje vam omogućava da pokrenete proces uništenja nekorisnih ćelija (apoptoza), kao i da u svom organizmu pokrenete sagorevanje masti koje se često sasvim bespotrebno gomilaju, u potkožnom tkivu, ali i u trbušnoj duplji, između organa, pa i u samim organima. Svakako ste čuli za pojavu „masne jetre“ kod jednog broja gojaznih osoba, a ovaj problem zahvata i ljude koji na prvi pogled nisu gojazni, ali koji zbog metaboličkih grešaka organizma, ali i zbog usvojenog pogrešnog životnog stila, imaju masti nagomilane upravo između organa i u samoj jetri.

Ako sagorevate vlastite masti (salo, trigliceridi), vi ste u stanju ketoze. Ako je ketoza, tj. sagorevanje masti izražena, to može biti znak da ste pokrenuli onu drugu i slabije dokumentovanu stranu metabolizma kojoj se u novije vreme pripisuju odlična svojstva.

Ketoza predstavlja stanje sagorevanja ketona, proizvoda razgradnje masti u našem organizmu, radi stvaranja energije u energetskim centralama ćelije, u mitohondrijama. Ona ima višestruko dejstvo: ishranjuje organizam, ali i našem telu šalje povoljne signale, te organizam počinje da se isceljuje od različitih problema.

Ovde je čovek poseban: on je u stanju da dugo živi koristeći svoje masti, ukoliko nema spolja unesenih masti, proteina, ili ugljenih hidrata. On može bez hrane izdržati nedeljama i to je jedan od mehanizama kojima ga je priroda zaštitila od produženih perioda gladi. U periodu gladovanja, dobro je što organizam sagoreva vlastite masti, jer tada šećera i nema previše u organizmu. Tada šećera ima veoma malo, tek koliko je potrebno za neke minimalne aktivnosti mozga koje se drugačije ne bi ni mogle odvijati. Međutim, veliki deo organizma, uključujući i najveći deo mozga, bez problema se može prilagoditi radu na mastima, a mnogi stručnjaci, praktičari i aktivisti veruju da je preokretanje metabolizma na rad na masti i prijatno i izuzetno korisno. Mnoge osobe više ne žele da napuste ishranu sa visokim unosom masti i niskim iznosom ugljenih hidrata, jednom kada je započnu.

Ketogena, masna dijeta, tipično se primenjuje u tretmanu epilepsije i neuroloških problema, ali i kancera, srčanih bolesti i mnogih drugih.

Ova dijeta, oslonjena na masti, organizmu šalje pomalo zbunjujuću poruku da se nalazi u stanju gladovanja. Ako se u ishrani izostave šećeri i donekle proteini, organizam objavljuje uzbunu i počinje da šalje signale da su obnova i oporavak neophodni. Nedovoljno korisne, uspavane, senescentne ćelije dobijaju instrukciju da se unište i organizam njihovu materiju, proteine i sl. preuzima da se ponovo izgradi na pravilan način.

Kada čovek stari, broj senescentnih ćelija se povećava i stoga je neophodno osloboditi ih se, kako bi se donekle povratila mladost. Iako postoje naučna istraživanja koja dokazuju da se život miševa produžava i za 35% ako se senescentne ćelije pobiju citostaticima (koji su po definiciji otrovni i nose u sebi opasnost fatalnog ishoda), nešto slabiji efekat postiže se običnim gladovanjem.

Istraživanje gladovanja i imitacija gladi

Od skora čuveni istraživač, profesor gerontologije i bioloških nauka i direktor Instituta za dugovečnost Univerziteta Južne Kalifornije Valter Longo (Walter Longo) objavio je studiju u kojoj je demonstrirao da dijeta koja imitira gladovanje produžava životni vek (life span) i zdravi vek (health span) kod miševa.

Longova dijeta koja je namenjena ljudima, osmišljena je tako da se gladovanje imitira svaka tri meseca, premda je ovo moguće izvoditi češće, ili ređe, u zavisnosti od zdravstvenog stanja i terapeutske potrebe. Ukoliko je čovek zdrav i ima dobar stil života, verovatno je da mu takvo gladovanje nije neophodno češće od dva puta godišnje. Uz odobrenje lekara, ako je slabijeg zdravlja i ako želi da prevenira starenje (zapravo, stariji ljudi ne bi trebalo da se hrane na ovaj način, izuzev ako su u odličnom zdravlju), onda je dobro da gladuje svaka tri meseca.

Dijeta se izvodi tako što se dnevni iznos kalorija smanji na oko 500-600 kalorija dnevno (a taj umanjeni broj može ići i do 1100 kalorija dnevno), umesto uobičajenih 2000-2400 i tako smanjeni unos održi u trajanju od 5 dana. Posle isteka perioda od tri meseca, ovaj oblik gladovanja može se ponoviti.

Ovo naučno zasnovano gladovanje, sprovedeno je kao deo eksperimenta u organizaciji Univerziteta Južne Kalifornije. Iako Longovo istraživanje na ljudima još uvek nije uspelo da pokaže rezultate kakve je imalo na miševima, početni uspesi obećavaju. Ne treba zaboraviti da je izvođenje eksperimenata na čoveku zabranjeno, ali i da svako osmatranje rezultata dijetetskih i drugih metoda zahteva vreme koje je u slučaju Homo Sapijensa stotinak godina. Ovo je jedan od razloga što mnogi stručnjaci daju sebi za pravo da se pohvale „rešenjem“ za dugovečnost, iako bi za istinski potvrđeno rešenje trebalo sačekati jedan vek. Međutim, i bez tako dugačkog protoka vremena, postoje neki indikatori koji nam ukazuju na zdravlje i formu osoba izloženih nekom tretmanu.

Dijeta koja imitira gladovanje (fasting mimicking diet) je dijeta sa niskim unosom proteina, niskim unosom ugljenih hidrata i visokim unosom masti. U jednom od Longovih razgovora sa kolegama na Jutjubu, pomenute su štanglice napravljene od kelja, dobro natopljene maslinovim uljem. Njegovi proizvodi, međutim, obuhvataju i supu minestrone, supu od pečuraka, masline, pa čak i desert sa čokoladom, na podlozi kokosovog ulja. Pošto je Longo poreklom Italijan, on ostaje vezan za maslinovo ulje.

I za kraj, evo i nečega da dopuni utisak, mada želja da se jedna ideja komercijalizuje može i da ga pokvari. Valter Longo je osnovao i kompaniju koja prodaje opisanu hranu za gladovanje, kako bi se njegova spektakularna dijeta mogla lakše praktikovati. Ime kompanije je L-Nutra Njihovi proizvodi dolaze u velikom pakovanju koje u sebi krije manjih pet paketa. Svaki od tih paketa krije meni za jedan dan, a u meniju ima tri obroka. Korisnicima dijetetskog programa dovoljno je da nabave pakovanja i da ih disciplinovano iskoriste u petodnevnom ciklusu, svaki delić u svoj dan. Na internetu postoje i neka svedočanstva o tome kako izgleda prolazak kroz iskušenja Longove dijete.

Džez gitarista koji je postao biohemičar

Ali, evo još jedne zanimljive informacije: Valter Longo je u Ameriku došao kako bi studirao džez gitaru, ali je u jednom trenutku odustao i upisao se na studije biohemije.

Okidač da donese odluku i da napusti gitaru došao je u trenutku kada su ga zamolili da upravlja pokretnim bendom koji maršira i zabavlja ljude na ulici. Shvatio je da to nije karijera za njega. Ako u Ameriku dođete iz Italije, zemlje koja je „izmislila“ muziku, a po okončanju studija povere vam da upravljate paradnim orkestrom sa mažoretkinjama i još poveruju kako vam počast čine! Da je Longo bio muzičar od karijere, sada bi se njegov orkestar šetao po ulicama nekog grada u unutrašnjosti SAD. Pošto je on imao ambiciju da zaista učini nešto izvanredno, umesto da se prilagodi, časkom je izmenio svoju dugo građenu karijeru i postigao ovaj veliki uspeh.