Kako se meri LDL holesterol?

Bio sam iznenađen kada sam shvatio kako se izračunava LDL holesterol u krvi, koji se u narodu naziva i “loš” holesterol. To je jedna od osnovnih mera koje se u zdravstvu traže, radi procene rizika po naše zdravlje, a ona je izvedena vrednost. LDL se ne meri neposredno, već se njegova vrednost utvrđuje oduzimanjem 1.) izmerene vrednosti HDL holesterola i 2.) pretpostavljene vrednosti VLDL holesterola od 3.) ukupne vrednosti holesterola. Vrednost VLDL-a (VLDL, very low density cholesterol – lipoprotein veoma male gustine), opet, dobija se deljenjem vrednosti triglicerida sa 2.2, što je iskustveno utvrđena konstanta. Bilo bi previše skupo kada bi se LDL merio neposredno i to je moguće, ali bi zahtevalo adekvatnu opremu, vreme i novac. Takođe, bilo bi previše skupo kada bi se VLDL merio neposredno, iz istih razloga. Lakše je dobiti ga deljenjem vrednosti triglicerida utvrđenom konstantnom od 2.2.

Sitni holesterol (VLDL, very low density cholesterol) je u određenoj meri prisutan u krvi i uglavnom predstavlja deo sadržine većeg LDL paketa unutar kojega putuje, zajedno sa trigliceridima. U novije vreme, sitni holesterol izašao je na loš glas, jer se pretpostavljalo da on pogoduje inflamatornim procesima u organizmu. Pogledajte svoje rezultate. Ako od ukupnog holesterola oduzmete LDL i HDL, preostaće vam još jedna manja vrednost. Rezultat još uvek neće biti 0. Ta mala i preostala vrednost predstavlja pretpostavljeni VLDL koji se dobija deljenjem vrednosti vaših triglicerida sa 2.2 u mmol/l (evropski sistem merenja), to jest sa 5 u slučaju miligrama po decilitru (američki sistem merenja).

Vratimo se sada na izračunavanje vrednosti LDL-a, za koji se koristi nešto što je u modernoj medicini poznato kao Fridvaldova jednačina (Friedewald Equation):

1.) LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/2.2, ako su sve mere date u milimolima po litru (mmol/l); 2.) Ako se daju u miligramima po decilitru, mg/dl, tada je LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/5

Još jednom, LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL – VLDL, a u toj jednačini, kao što znamo i LDL i VLDL su rezultat procene, a ne jasno merene vrednosti.

Godine 1972. Fridvald je, koristeći nezavisna merenja, sa svojim timom otkrio da se VLDL uvek u krvi nalazi u istoj proporciji koja se dobija kada se vrednost triglicerida podeli sa 2.2 (u mmol/l), odnosno sa 5 (u mg/dl). Fridvald je to ustanovio na uzorku od samo 448 pacijenata, a medicinska javnost se pomirila sa tom konstantom (2.2, odnosno 5) na duže vreme. Neka novija istraživanja na ogromnim uzorcima ukazuju na to da je ova konstanta daleko od fiksne vrednosti, iako to možda i ne utiče previše na ishod naših merenja, jer je vrednost VLDL-a ipak rezidualna, to jest, ne doprinosi previše rezultatu.

Ono što laika, međutim, najviše zbunjuje je velika količina procena prilikom dobijanja vrednosti koja se koristi kao temelj za procenu zdravstvenog stanja pojedinaca širom sveta. Iako verujemo da živimo u svetu jasnih vrednosti, mnogo podataka koje koristimo za procenu naše realnosti zapravo su izvedene vrednosti i pažljivo odabrane pretpostavke velikih imena u nauci, u ovom slučaju doktora Fridvalda. Doktor Fridvald je bio svestan ovog ograničenja, kao i njegovi savremenici, te su neki od njih, recimo, predlagali da se koeficijent kojim će se deliti trigliceridi sa 5 podigne na 6. Moderna nauka predlaže uvođenje fleksibilnijih procena, o čemu govori članak u prilogu. Međutim, dobro je shvatiti da su u nekim fundamentalnim naučnim informacijama na koje se oslanjamo u životu često u pitanju samo procene i da je veliki deo naših života oslonjen na pretpostavke, a ne na čvrsto znanje.

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4226221/

Zdravlje i zajednica

Hipoteza hemijske neravnoteže kod duševnih bolesti

Pisci antipsihijatrijskog opredeljenja govorili su da medicinski sistem lečenja duševnih bolesnika nije dovoljno human i da on nepotrebno poseže za medikamentima, umesto da popravi socijalne okolnosti pacijenta i komunikaciju sa njim, što navodno nije previše teško.

Međutim, praksa je pokazala da je osetljive osobe jednostavnije izložiti dejstvu medikamenata i institucionalnom okruženju bolnice zatvorenog tipa, makar i na kratko, nego omogućiti im povoljan društveni ambijent. U ovakvom razmišljanju nije se toliko vodilo računa o dobrobiti pacijenta, koliko o udobnosti života onih koji su u pacijentovoj blizini.

S druge strane, u pozadini koncepta lečenja duševnih bolesti lekovima, nalazi se pretpostavka da osoba ima hemijski problem u mozgu i da lekovi pomažu da se taj problem kompenzuje i dovede u balans.

Ova pretpostavka naziva se pretpostavkom o hemijskom disbalansu u mozgu i nervnom sistemu, o poremećaju hemijske ravnoteže i ona nikada nije dokazana, jednim delom i zbog toga što je mozgu nemoguće pristupiti, čak i najmodernijim naučnim sredstvima koja nisu invazivna, dok je čovek živ. Uobičajeno se sačeka kraj života pojedinca pa se tek onda pristupi obdukcionom fizičkom ispitivanju tela, često bez jasnih rezultata. Godine 2017, u zatvoru u Americi umro je poznati igrač američkog fudbala Aron Hernandez (Aaron Hernandez), nakon brojnih incidenata i nasilnih činova i nedokazane optužbe za ubistvo bivšeg prijatelja. Na kraju je u zatvorskoj ćeliji izvršio samoubistvo. Njegov život odisao je nasiljem, ali obdukcija ovog 27-godišnjeg čoveka pokazala je propalu strukturu mozga koja bi se u njegovoj struci možda iskazala tek u šezdesetim godinama. Njegov mozak godinama je propadao od posledica slučajnih udaraca u glavu koji su američkom fudbalu svojstveni, ali to u Aronovom slučaju niko nije pretpostavljao, niti su dijagnostičke metode za otkrivanje ove vrste poremećaja postale dostupne, ili uobičajene u SAD tako da bi se svako prema potrebi mogao ispitati. On je osuđen i zatvoren, kao izgrednik, a nikome nikada pre toga nije palo na pamet da njegovo ekscesivno ponašanje potiče od strukturalnog poremećaja mozga, niti da je negde možda dostupan tretman. Ova vrsta moždanog poremećaja danas se naziva generičkim imenom “traumatska povreda mozga” (TBI – traumatic brain injury) i jedan od dokazano delotvornih tretmana za njega je ketogena dijeta. Veoma često od ove vrste povreda oboljevaju profesionalni igrači američkog fudbala, bokseri i drugi pojedinci koji se bave rizičnim zanimanjima. Naravno, najbolji tretman za ovaj problem je prevencija i najjednostavnije je da osobe koje su imale povrede glave, ili koje su izložene toj opasnosti, prestanu sa svojim opasnim aktivnostima. Prema novijim saznanjima, pod posebnim rizikom od ozbiljnih konsekvenci za TBI nalaze se osobe koje su nosioci ApoE4 gena, osobito ako su ga preuzeli od oba roditelja. To je zanimljiv detalj koji, naravno, nije jedini, a koji donekle ukazuje da moderno vreme donosi nove analitičke tehnike kojima se može produbljeno razumeti zdravlje čoveka i pomoći mu u brizi o duši i telu.

Ako je problem mentalnih bolesti u hemiji organizma bolesnika, on nije dovoljno dokazan. Ako je problem u patološkim strukturama tkiva, onda se one kod tih ljudi ne vide uvek na nedvosmislen način.

Mentalne bolesti su i metafora za bilo koju bolest koju moderna nauka pokušava da izleči primenom medikamenata i invazivnih metoda. U pozadini svega često se nalaze suptilna i neuhvatljiva dejstva sila koje nisu oličene u strukturama, niti u tkivima, nego u kombinacijama struktura i tkiva, te spoljašnjih i unutrašnjih uticaja.

Dugovečnost i društvena sreća

Socijalna interakcija veoma snažno utiče na nastanak i tok bolesti, za šta primere vidimo u svom okruženju. Socijalna integrisanost, ili izolacija često određujuće utiču na zdravlje pojedinca. To nije samo posledica “stresa”, već i egzistencijalno izmenjenog stanja društvenih zajednica, a to stanje proizvodi bolest, to jest, utiče na njen nastanak.

Ako dođete u priliku da popunjavate psihološki test ličnosti u nekoj većoj kompaniji, zbuniće vas saznanje da rezultat testa često govori o sklonosti osobe koja ga je rešavala prema kanceru. To vam, naravno, psiholozi nikada neće saopštiti. Informacija o tome da je rešavač sklon kanceru, ostaće u kancelarijama izvođača testiranja. Ona, verovatno služi tome da impresionira same psihologe i eventualno njihove poslodavce, jer nije jasno kakve bi još praktične implikacije mogla imati. Kakve veze ima psiha sa telom i telesnim oboljenjima? Pa ipak, ovakve interpretacije su sasvim tipična stvar. Očigledno je da je neko uvideo povezanost između psihološke strukture i oboljevanja od kancera i uneo je u osnovna objašnjenja ličnosti. Ovi testovi proizvode se u Americi, a domaći psiholozi ih, uz malo prilagođavanje (ako im se dozvoli), pripremaju za lokalnu upotrebu. Sasvim je drugo pitanje upotrebe reči “kancer” u interpretacijama psihološkog testiranja. To je reč koje se danas svi plaše. Ona ima veliki autoritet i izaziva instinktivnu pažnju. Narcisoidni psiholozi mešaju se u tuđu oblast (onkologiju) zato što su svesni da im takvo privlačenje pažnje donosi publicitet i mistično osećanje da oni znaju neku tajnu koju drugi ljudi ne znaju. Najava sklonosti neke osobe prema kanceru posledica je uočene povezanosti za koju se verovatno niko ne može zakleti da je kauzalna i večita, nego samo privremena i površinska. Postavlja se prirodno pitanje: zašto bi poslodavca uopšte bilo briga da li je njegov zaposleni sklon kanceru koji će se, čak i u slučaju da je predikcija tačna, možda ispoljiti tek nakon završenog radnog veka?

Srednje očekivano trajanje života u Sjedinjenim Državama danas je kraće nego pre trideset godina. ( https://www.statsnews.com/2016/12/08/life-expectancy-shorten-american/ ) Izgleda da ni njima nije tako udobno kao što nam izgleda kada gledamo njihove popularne humorističke televizijske serije. Isto se može reći i za mnoge druge razvijene zemlje. Srednje očekivano trajanje života skraćuje se, uprkos tehnološkom napretku i napretku hemije.

Dakle, ne živi se samo kod nas kraće i lošije, premda smo mi uvek ispred svog vremena i iznad okolnosti.

Moguće je da je socijalno tkivo daleko važnije za zdravlje i blagostanje pojedinaca nego što su nam to priznavali na časovima prirodnih nauka u srednjoj i osnovnoj školi, kada su nam nastavnici pomalo s visine, pričali o društvenim naukama, kao da ove raznovrsne discipline pripadaju odvojenim svetovima, a ne jednom jedinom koji imamo. U tom svetu, nama je važno da postignemo sreću i ostvarimo smisao, a ne da se prilagodimo, uklopimo se i budemo funkcionalni.

Balans između prilagođenosti društvu i osećanja smisla

Jer, vi zaista ne želite samo da se uklopite, prilagodite i funkcionišete. To nije vaša osnovna želja. To je više osnovna želja vašeg okruženja, kako biste im manje smetali. Prilagođenost je zaista neophodna, kako niko nikome u socijalnom okruženju ne bi smetao, ali ona je samo jedan element u vašem ostvarenju sreće, jer pred vama stoji i zadatak da osetite zadovoljstvo svojim postojanjem i svojim delanjem. Ni prilagođenost, niti funkcionalnost, uopšte ne moraju biti ostvarene kako biste vi osetili sreću, a često je i nemoguće prilagoditi se ako se ne oseća smisao. Zato je borba čoveka za zdravlje istovremeno i borba za smisao, a najuspešnije društvene sredine u stanju su da dobro podmire zajednicu, kao i vlastita osećanja pojedinca i njegovu potrebu za smislom.

Zaključak

Svet je jedan. Prirodne nauke nisu objektivne ništa više negoli društvene, jedino su nešto sagledivije i prostije. Naš život je jedinstven. U svetu ljudskih saznanja, život je izdeljen radi veće preglednosti, a ne zato sto je stvarnost izdeljena sama po sebi. U toj velikoj građevini ljudskih saznanja, ne treba se odricati ni jednog saznanja, niti metoda koji mogu biti od koristi, pa čak ni ako određene delotvorne metode i saznanja trenutno ne razumemo u potpunosti. Takav je, recimo, slučaj sa akupunkturom i sa homeopatijom. Zdravlje je povezano sa biološkim, ali i sa socijalnim činiocima. Ono je egzistencijalna činjenica kojoj se može naškoditi, ako se bilo koji deo te slagalice zapusti.

Dijabetes i starenje

Dijabetes i starenje: društvena konstrukcija starosti

Kako vam se omaklo da ostarite?

Starost je jedna odvratna pojava koja nikakve veze nema sa prirodnim stanjem, to jest, starost je “prirodna” isto koliko je prirodna i bilo koja druga stihija koja na svom putu uništava sve što živi. Dakle, nije sve što je prirodno i dobro, ali to smo znali i ranije.

Neočekivani savez industrijalaca, doktora i tehnologa i njihov društveni konsenzus

Moderna industrija uklapa se u dijetetske tokove, tako što svoju proizvodnju i marketing usmerava prema dijetetskim smernicama koje su posledica najmodernije nauke. U društvima razvijene privrede, elite bogatih povezuju se sa intelektualnim slojevima društva, koje reprezentuju tehnolozi, ili lekari, kako bi se obavestili o trendovima. Važno im je da se obaveste šta može da se proizvede i šta je za običnog čoveka zdravo, a onda, kako to da proizvedu, upakuju i oglase po što nižoj ceni. Jednom kada shvate ove okolnosti, oni se snažno naslanjaju na konsenzus i počinju da ga ističu kao formulu života. Ovde su vlasnici investicionog kapitala ostvarili veliku pobedu. Ostvarili su društveni konsenzus i na njega će se oslanjati svaki put kada budu branili hleb od koga izuzetno udobno i lagodno žive. Kada se debatuje oko pravilne ishrane, ne debatuje se samo sa proizvođačem hrane, nego sa mutnom gomilom tehnologa, dijetetičara/nutricionista, lekara, trgovaca, političara, a onda i sa njihovim pristrasnim porodicama, braćom, sestrama koji ih nekritički vole, kao i sa novinarima koji su nekada potkupljeni (odnosno, pišu po zadatku), a nekada i iskreno veruju u određene ideje.

Zato nije sasvim realno očekivati da vladajuća većina javnog mnjenja prihvati “nova” tumačenja ishrane. Nije verovatno da će celi establišment prihvatiti ideju kako je masna ishrana ispravna opcija za vas. Oni će se dugo opirati vašim pokušajima da promenite hranu koju svakodnevno jedete, kako biste ostali u prisnom odnosu sa celom industrijom, od pekare do farmacije. Oni svoj hleb zarađuju od proizvodnje hrane, ili lekova, oni su ceo svoj život zasnovali na tome i ne mogu dopustiti da uđete u njihovu očekivanu dobit. Oni su svoju zaradu planirali i oslonili na predviđanja barem za narednih pet godina. Oni veruju da se vi mešate u njihovu zaradu i sve sile koje u njima kolaju u sledećem koraku usmeriće se protiv vas. Napašće vas tvrdeći da “niste kao svi ostali”, te da se u svojem ubeđenju ogrešavate o osnovne principe ishrane, religije, ili čega već… Njihov napad biće prikriven i instinktivan i oslanjaće se na opšte tvrdnje kako “svi veoma dobro znaju da…[nastavak unesite sami, na primer, “svi veoma dobro znaju da su žitarice odlične za zdravlje…”]”… Bog s vama, govoriće oni, zašto ste paranoični, niko vas ne napada, pa oni vam “samo kažu” ono što već “svi znaju”.

Makar to bilo i neistina.

Tok dijabetesa

Da se na kratko vratimo na priču o tome kako suptilno propadamo, pristajući na diskurs o “normalnosti” starenja. Opisaću mehanizam dijabetesa, i/ili sličnih metaboličkih problema kroz jedan ograničen, ali veoma čest scenario.

Najpre, govore vam kako su žitarice korisne, ukoliko jedete “celo zrno”. Zatim, kako treba da izbegavate masnu hranu. To čujete na televiziji, čitate u publikacijama, a na iste informacije nailazite i u novinama, na javnim predavanjima i u obrazovnim institucijama. Kao posledica ovoga, u vaš život ulazi strah od namirnica životinjskog porekla. Umesto masnog komada mesa, opredeljujete se za salatu, ali vas ona čini gladnim, a onda nalazite utehu u integralnom slatkišu, ali verujete da je to dobra hrana, jer ste koristili žuti šećer.

Sada na snagu stupa vreme, koje posle nekoliko godina na vama ostavlja trag, jer ste konzumirali toliko šećera koliko vaši preci nisu ni za nekoliko decenija.

“Nema veze”, razmišljate, “ne radim ja ništa što i svi ostali takođe ne rade”, međutim svi lagano tonemo u hroničan problem. Vaš insulin napet je zbog stalne upotrebe. To je hormon koji ne može biti neprestano korišćen, bez naknade. On mora da se odmara, a vi bi zapravo trebalo pomalo i da gladujete, da se više krećete i da insulin oslobodite potrebe da neprestano radi. Jer, ako neprestano radi, on gubi svoju snagu i svoju oštrinu. Njega tada u organizmu ima sve više, iako je sve manje upotrebljiv i on polako prestaje da vrši svoju funkciju unosa ugljenih hidrata u unutrašnjost ćelije, radi proizvodnje energije, a sve više počinje da ih pretvara u mast i da stvara zalihe sala. Vi se fizički uvećavate, ali na pogrešnim mestima, a to vas čini umornim i vi to počinjete da pripisujete godinama, odnosno krštenici.

Ušavši u stanje poremećene osetljivosti insulina i povišenog šećera u krvi, počeli ste da starite.

Nutricionistički trikovi protiv starenja

Postoji tri osnovna trika protiv starenja koje uobičajeno koriste nutricionisti:

Masna hrana. Masna hrana smanjuje potrebu za drugim nutrijentima, posebno za šećerom. Insulin se luči manje, a masti se lako i bez ostatka obrađuju, jednom kada se organizam navikne na njih. Gubi se zamarajući osećaj gladi i neosetno se prestaje sa neprestanim unosom hrane, te se počinje topiti vlastita mast i koristiti za energiju. Tako se kroz ovaj proces upotrebe vlastitih masti radi energije ulazi u ketozu, zdrav i blagotvoran aspekat metabolizma koji nas čini otpornim, bistrim i jakim, a takođe i dugovečnim. Jer, insulin nije samo običan hormon. Kada se on luči preterano, pokreću se i mnogi drugi aspekti starenja, te organizam ubrzano propada. Mnoga istraživanja pokazuju da mnogo insulina, izlučenog, ili unesenog injekcijom kao medicinski insulin, povećava šansu da se dogode kardiovaskularni problemi. S druge strane, već postoje istraživanja na miševima koja pokazuju da ketogena dijeta utiče na produženo trajanje života i to zdravog života.
‎Hrana sa umanjenom količinom proteina. Ovaj oblik ishrane igra na sličnu kartu, jer su i ovakve dijete lišene velikog iznosa ugljenih hidrata. Krajem 2015. godine, američki istraživač Valter Longo napravio je eksperiment sa grupom ispitanika (a naravno, i sa nezaobilaznim miševima) u kojem je umanjio unos uljenih hidrata i proteina, a malo povećao unos masti i doveo je do produženog trajanja života eksperimentalnih životinja, a kod ljudi pokazao da se popravljaju tipični indikatori zdravlja u laboratorijskim nalazima. Ovde se istraživanje, doduše oslonilo na ideju posta o uzdržanju od mesa, jer je poznato da organizam ulazi u krizno stanje kada nema dovoljno proteina i počinje da vrši reciklažu vlastitih proteina kada nema spoljnog unosa. Restrikcija proteina u ishrani ima puno dejstvo samo u slučaju istovremene restrikcije ugljenih hidrata, jer se tako uskraćuje negativno dejstvo glukoze i samog insulina u krvi. Zato je u ovom eksperimentu Valter Lango insistirao i na povećanom unosu masti, kako bi se glad smanjila.

Ovaj oblik smanjenja proteina kao makronutrijenta tipičan je za pravoslavni post i verovatno je zaslužan za pozitivne elemente nečega što je čuveni, ali i kontroverzni Ansel Kiz (Ancel Keyes) opazio kao veliku vrednost “mediteranske ishrane”. Ansel Kiz je pogrešno zaključio da je manji unos mesa blagotvoran za kardiovaskularno zdravlje, jer je putovao grčkim ostvrljem za vreme velikog posta, iako je mehanizamu ovom opisanom slučaju, zapravo bio u povremenim restrikcijama proteina jedne nacije koja inače veoma rado jede meso i koja to čini isto kao i bilo ko drugi u svetu, bez štetnih posledica.

Smanjenje svih makronutrijenata, to jest gladovanje. Prethodni eksperiment Valtera Longoa može se podvesti i pod gladovanje. Notorno je saznanje da se crvima (nematodima) i dvostruko produžava život pod uticajem gladovanja. Isto pokazuju i eksperimenti sa bakterijama, odnosno sa kvascem, a slična zapažanja postoje i kod ljudi koji stiču žilavost i otpornost na bolesti kroz povremeno pametno gladovanje, vodeći, naravno, računa da ne ostanu bez vitalnih supstanci, proteina, masti i mikroelemenata, te elektrolita.

Iako čovek i crv nisu isto, isti su mehanizmi prema kojima njihove ćelije preživljavaju, a pojedini istraživači obrazložili su i metaboličke i ćelijske putanje kroz koje dolazi do produžetka zdravog života. Tako se američki istrazivač sa Harvarda, australijskog porekla Dejvid Sinkler proslavio svojim istraživanjem Sirtuin 2 gena.

Ovaj gen aktivira se prilikom temeljito izmenjenog metabolizma kada se redukuje ishrana, što je uvek neizbežno praćeno i redukcijom insulina.

Mnogi moderni uvidi u metabolizam, zapravo nas upozoravaju da insulin nije samo neutralni i pasivni igrač u transferu šećera u energiju. Insulin ubrzava sâmo starenje i to se vidi na osnovu fizičkog izgleda šećernih bolesnika, koji su često na sebe prerano preuzeli atribute starosti, od sede kose, do izborane kože, gubitka pamćenja, umora, katarakte i do veoma prevremenog gubitka mišićne mase.

Popularna slika starosti

Naprotiv, mi danas živimo uljuljkani u idiotsku priču o starosti kao o “zlatnom dobu”, kao da je reč o jednom nežnom i benignom periodu života, a zapravo se radi o neželjenom sindromu koji bi svako izbegao kada bi mogao, ali i kada bi znao kako.

Čovek koji ulazi u starost najčešće oseća određeni ponos što ulazi jedno patinirano i uvaženo životno doba. Kada otkrijemo da imamo tipičan metabolički problem, visok krvni pritisak, to nas asocira na našu mamu, našeg direktora, naš intelektualni uzor koji je imao isti takav problem. Mi redovno padamo u zamku da smo ušli u zonu staraca, uvaženih ljudi i da mi sada “imamo pravo” da se malo polečimo i da se kroz tu igru sa zdravljem osetimo posebno, jer tako odajemo počast svojem namučenom telu.

Sada nas naočare sa debelim okvirom asociraju na našeg deku, a pilule za pritisak na tatu i sada smo dobili životni bingo – sposobnost da se pred drugima vadimo na starost i godine, jer imamo “dokaz” da smo nesposobni, dokaz koji nam je dao naš lekar!

Avaj, dok shvatimo da od našeg narcizma kojim se dublje i dublje uvodimo u bolest nema ništa i da nam je bolje da krenemo prirodnim putem zdravlja, prolazi surovo i dugo vreme u kojem ne postoji ni jedan glas, ili sugestija da treba da prestanemo sa bezrazložnom predajom stihiji i potražimo prirodniji put.

Kao da je uzalud bilo to što su naši stari živeli duge i srećne živote pre razvoja moderne medicine! A glavna njihova medicina bila je u uzdržavanju, često baš u nemaštini i relativnom siromaštvu koje je ipak bilo obojeno ljubavlju prema bližnjima i spontanim prihvatanjem okolnosti.

Da li vaš lekar i vaš prodavac lekova brinu o vama?

Uobičajeno je zapažanje da krvni pritisak opada kada se započne sa gladovanjem. Zato je i opasno gladovati onima koji koriste lekove za pritisak, jer im tada pritisak može preterano opasti. Ista primedba odnosi se i na ljude koji koriste insulin. Kada se započne kura gladovanja, potrebno je prestati sa upotrebom insulina, kako ne bi došlo do patološke hipoglikemije u koju često zapadaju pacijenti na insulinu, jer injekcije insulina nikada nisu tako mudre kao sami organizam i sami pankreas. Ovakve zahvate, kroz koje se možemo osvedočiti o snazi gladovanja, ili o snazi masnije dijete, neophodno je sprovoditi kroz savetovanje sa lekarom, jer oni uvek sa sobom nose određeni rizik. Međutim, i lekovi sa sobom nose određeni rizik, te je bolje otkriti načine na osnovu kojih se preseca nepotreban put u bolest, umesto da se istražuje zona u kojoj lek počinje da postaje otrov, a u kojoj sama bolest uzima maha i to ne zbog nekakve nužnosti, već zbog našeg upornog neuviđanja metaboličkih uzroka patologije.

Međutim, naši lekari često nisu obrazovani u oblasti dijetetike. Pod pritiskom teškog tranzicionog perioda, oni nemaju vremena da se obaveste o novim trendovima i tu često potpadaju pod uticaj industrije lekova, čiji predstavnici imaju prodajne targete (ciljeve, zadatke, na osnovu kojih se procenjuje njihova uspešnost), a nisu ni motivisani da čitaju o besplatnim alternativama, kada već od prodaje žive tako dobro.

Prodavac lekova na veliko, koji je često i sam lekar, nema razloga da se uputi u besplatne alternative, niti da posavetuje svoje kolege o procedurama takvog lečenja.

Umesto da se pacijent posavetuje da prekine sa unosom ugljenih hidrata, on se savetuje da počne sa Glukofažom, ili sa nekim drugim popularnim lekom za rani stadijum dijabetesa. Prodavac insulina dobro zna da će taj pacijent za par godinica doći kod njega na servis i da je, zapravo, stao na svojevrstan put bez povratka. Danas se uveliko veruje da je povišeni šećer put bez povratka i da dijabetesu nema leka, a da je neophodno unositi ugljene hidrate radi zdravlja, čak i kada oni jasno i očigledno vode u produbljivanje bolesti! Ovu prevaru često prati zamagljivanje stvarnosti kroz tvrdnje da je fruktoza dobra za dijabetes, ili da je organski hleb dobar za šećeraše, uprkos tome što su njegova insulinogena i glikogena svojstva veoma slična kao i kod običnog belog hleba.

Moderna nauka, međutim, dobro zna da ugljeni hidrati nisu esencijalni makronutrijent, za razliku od masti, ili za razliku od proteina, bez kojih bismo umrli, zbog potrebe za obnavljanjem ćelija čiji su esencijalni delovi od proteina i masti. Moderna nauka oduvek vrlo dobro zna da se glukoza u krvi proizvede u jetri i da ne postoji ni jedan razlog za neumorno dodavanje šećera u ishranu, ako se on već sam po sebi u organizmu spontano stvara. U periodu prisustva visokog nivoa šećera u krvi, potrebno je smanjiti njegov unos u organizam, nije li to samo po sebi jasno?

Međutim, kada obolite u dovoljnoj meri, pojavljuje se čitava galanterija insulinskih proizvoda: brzi insulin, spori insulin, ovčiji, svinjski, humani, čak i posebni insulin koji se kod graničnih slučajeva uzima jednom nedeljno! Sada se javlja izvanredna paleta proizvoda kroz koju ćete biti u stanju da na sebi ponesete harizmu stare i uvažene osobe koja “ima pravo” na svoju bolest i u nju beži kao u zaštitnu čauru barem jednom do tri puta dnevo, kada se bode insulinom, ili kada uzme svoju posudicu, svoj šarmantni, plastični dozer za lekove sa odštampanim imenom generičkog proizvođaca lekova!

Ovde su istovetni interesi vašeg lekara umornog od života i slomljenog u tranziciji, koji bi samo hteo da se proveseli jedanput godišnje na seminaru na primorju, u organizaciji generičke industrije lekova, bezvoljnog pekara kojem se tanji margina prihoda i koji je domišljato stavio dekorativne semenke u vaš „hrono“ hleb, znajući da je dijabetes bolest za koju i inače “nema leka” i samog prodavca lekova, koji vešto ćuti, premda je na svojim besomučnim i preplaćenim putovanjima načuo da je dijabetes izlečiv i podložan tretmanu, samo ako mu se pravovremeno pristupi kombinovanjem masne hrane i pažljivog gladovanja.

Zaključak

Starost je gadna bolest čiji uzroci nisu u potpunosti istraženi. Jedan od razloga za to je i to što američka udruženja lekara ne pristaju da starost proglase bolešću. Ako bi američka udruženja lekara proglasila starost bolešću, srpske lekare i ostale lekare u malim zemljama, niko više ne bi ni pitao za mišljenje, a oni bi, povodljivi kakvi jesu, odmah usvojili istu takvu definiciju. Problem proglašenja starosti za bolest nalazi se u Americi, jer bi tamo osiguravajuća društva nakon medicinskog proglašenja starenja kao patološkog procesa imala obavezu da snose troškove za tretman starosti, a to se neće skoro dogoditi.

Zato je neophodno donekle prozreti veštu igru bogataških elita, poluživih lekara i nezainteresovanih, samoživih industrijskih lobista, koji su najčešće i sami žrtve svojih uverenja, ali koji nesvesno i zbog prihoda i neznanja, nas uvlače u kovitlac.

Neko tu igru mora da prekine. Zašto da to ne budete baš vi!?

Ketoni u ketogenoj dijeti

Ketoni su proizvod razgradnje masti u našem organizmu i oni se koriste kao energent, upravo kao što se koriste i ugljeni hidrati. Ketoni se stvaraju u našem organizmu kada unosimo masnu hranu dok držimo ketogenu dijetu, ili kada gladujemo, pa naš organizam počinje da otapa naše vlastite masti. Glavni preduslov za to je, naravno, da smanjimo unos ugljenih hidrata u organizam, a to se u praksi svodi na raspon od 0 – 50 grama ugljenih hidrata dnevno, u zavisnosti od statusa organizma i razloga za držanje dijete. Mnogo je razloga zbog kojih želimo da dođemo u blagotvorno stanje sagorevanja masti u našem organizmu. Jedan od razloga je to što tako umanjujemo šansu da budemo gojazni, ali postoji i mnogo svedočanstava koja govore da je ulazak u stanje ketoze, dok sagorevamo ketone kao energent, blagotvoran za nervni sistem, te se ketogena dijeta koristi za tretman epilepsije, Alchajmerove bolesti i Parkinsonove bolesti. Istraživanja koja su se bavila biohemijskim mehanizmima kako bi objasnila efekte ketoze pretpostavljala su da ketoni imaju ulogu energenta, ali i da ketoni imaju signalizacionu ulogu koja organizam uvodi u mobilisano stanje nalik gladovanju koje kroz taj stres zapravo budi neiskorišćene resurse i istovremeno dozvoljava organizmu da radi na jeftinom energentu, mastima…

Treba praviti razliku između ketona koji izazivaju ketozu, stanje prirodne upotrebe masti kao izvora energije i neželjenog stanja ketoacidoze, koje se javlja kod nekih bolesti, kao što je šećerna bolest. Ketoza je prirodna, kao što je prirodno i otapanje masnih naslaga, ili upotreba tih naslaga prilikom mentalnih i fizičkih napora. Kada težinu gubimo na zdrav način, to se događa kroz otapanje naših masnih naslaga, dakle, kroz proces ketoze.

Ketoacidoza je nezdrav proces i on nastaje zbog patoloških pojava u organizmu koje nisu povezane sa ketogenom dijetom, Naprotiv, ketoacidoza se često javlja kod teško obolelih šećernih bolesnika, u stanju kada organizam više ne može da se izbori sa prisustvom glukoze u krvi.

Postoji poredak prema kojem naš organizam koristi izvore energije koje unesemo kroz ishranu. Najpre se koriste ugljeni hidrati, zatim proteini, a na kraju masti. Ukoliko unesemo previše ugljenih hidrata, masti neće ni biti iskorišćene i uticaće nepovoljno na našu metaboličku sliku. Ako se uzdržimo od ugljenih hidrata, masti će biti korišćene i mi ćemo osetiti povećanu budnost i rast energije. Najskuplji za metaboličku obradu su proteini. Od ukupne energije postignute kroz ishranu proteinima, naš organizam potroši oko 30% samo da bi ih iskoristio, potroši oko 10% energije da bi ugljene hidrate pretvorio u energent, a na masti, ako imamo sreće da ih iskoristimo kao izvor energije, potroši se svega oko 3%. Ovaj fenomen naziva se “termalnim efektom” makronutrijenata.

Šta je to BMI?

BMI je mera koja uobičajeno opisuje vašu liniju, to jest, da li ste mršavi, gojazni, ili negde između. BMI u prevodu znači „indeks telesne mase“ (Body Mass Index).

On se izračunava tako što se telesna težina izražena u kilogramima podeli kvadratom visine izražene u metrima. Ovako izgleda ta računica za osobu tešku 75 kilograma i visoku 1,77 metara:

BMI=75kg/1,77m²=75/3.1329=23,9395

Preporučene vrednosti BMI-a su između 18 i 25, ali na osnovu ovog pokazatelja nije moguće doneti dovoljno zaključaka o zdravlju pojedinca. Zdravlje je složena pojava i ono obuhvata dobro funkcionisanje duše i tela, kao i adekvatnu integrisanost u društvo.

Ukoliko je osoba mišićava, onda je prihvatljivo i da BMI bude veći od 25, kao što BMI koji se kreće između 18 i 25 ne mora biti pokazatelj dobrog zdravlja, ako je organizam prepun masnih naslaga u abdomenu i u krvi. To se dešava kod takozvanih „mršavih debeljka“ i često je posledica problema u metabolizmu masti, ili radikalno pogrešne ishrane. Opet, postoje određene telesne specifičnosti širom sveta i tipično je da osobe azijskog porekla treba da imaju nešto nižu vrednost BMI-a, jer se već od nižih vrednosti kod njih dešavaju metabolički problemi, već od BMI-a 23…

U nekim razvijenim zemljama sveta, kao što su SAD, indeks telesne mase je veoma visok. Ljudi su najčešće gojazni, a to znači i skloni dijabetesu. U ovom trenutku, više od 50% procenata Amerikanaca je u stanju predijabetesa, što znači da su gojazni i da su njihove dnevne, ili tromesečne vrednosti šećera u krvi povišene.

Zbog pada kvaliteta života i ishrane i u Srbiji je stanje slično. Žurba, praćena lošom i jednoličnom ishranom dovodi do gojaznosti. Rast indeksa telesne mase uobičajeno prati siromaštvo.

Međutim, ne postoji ni jedan razlog da se predamo u ovoj borbi. Na raspolaganju nam je veliki broj mera koje nam mogu pomoći da ostvarimo onaj BMI koeficijent koji je za nas najpovoljniji.

Prvi korak koji u tom pravcu treba da učinimo je da se obrazujemo o osnovnim principima zdrave ishrane. Ne treba se plašiti istraživanja! Bilo kakva dijeta bolja je od prepuštanja stihiji.