У симпатичној књизи „Риба као човечија храна“, објављеној у
Загребу 1934, Др Славко Мужинић образлаже потребу за коришћењем рибе у исхрани,
истичући њене предности као лако сварљиве и вредне намирнице. Књига похвално
говори и о значају риболова и узгоја рибе за привреду земље, али оштро дебатује
против уверења да рибу треба јести само у месецима који у себи имају слово „Р“.
Дакле, да је не треба је јести у току маја, јуна, јула и августа, али септембар
је већ ОК.
Сећате се ове тврдње?
Аутор каже да је то вероватно због летњих месеци, у којима
се риба због врућине лакше квари, али да „данас“ више нема потребе за таквим
обзирима:
„Данас то више није. Данас и наши морски рибари имају леда
на својим чамцима и бродовима и уловљену рибу лети одмах уледе или је у
најкраћем времену довезу до тржишта гдје се она спакује у сандуке или кошаре са
ледом и тако улеђена разашиље.“ стр. 13.
На крају књиге, нашао се и један занимљив оглас. Рекламира
се предузеће „Мардешић & Комп. Комижа, филијала Милна, Творница основ. 1902
г.“, како кажу, „Највећа и најмодернија домаћа творница сардина“
На дну напомињу да на захтев „шаљу ценик“.
Погледајте врхунску реченицу којом се оглас завршава, кроз
коју схватамо вечност одређених тема из данашњице. Корпоративна друштвена
одговорност на делу, са позивом на хуманост у привреди:
„Потпомажи домаћу индустрију сардина јер тиме помажеш
индиректно сиромашног рибара“
Нисам имао намеру да откријем нешто посебно, просто сам био радознао и поручио у библиотеци књигу необичног наслова, „Хигијена кретања“ доктора Павла Мантегаце, из 1884. године, када је вероватно све било називано „хигијеном“ – „хигијена“ руку, јела, пића, мисли (данас имамо и менталну хигијену, као дисциплину психологије, зар не?). Овај наслов је исечак из већег дела „Хигијенска популарна енциклопедија“.
Књигу је превео Јован Ђаја (1846-1928.), а штампала ју је Парна штампарија задруге штампарских радника у Београду, на Обилићевом венцу.
Занимљиво је сагледати како се тадашњи човек страховито плашио болести, а посебно бактеријских болести. Тешко је дочарати тадашњи доживљај света, страх од заразних болести, бактерија и паразита који је у великој мери превладан у двадесетом веку, након открића нове класе лекова – антибиотика. Уз откриће вакцине против великих богиња, а у великој мери заслугом британског лекара Џенера, јавило се ново светло наде, али и нови простор за неповерење и скепсу, какве знамо и данас. Ничега новог нема под капом небеском, једино се мењају опасности у које смештамо и пројектујемо своје страхове. Ево неколико Мантегациних речи о „каламљењу“:
„Добро вели један славни лекар, да би свака мајка морала клекнути, кад год изговори Џенерово име, име славнога проналазача каламљења крављих богиња.
Навлачи на себе велику кривицу свака мајка која не калами своје дете у току од прва четири месеца његова живота, јер га тиме излаже страшној болести, која је деци скоро увек смртоносна, а онај мали број који се излечи, носи целога века на лицу трагове те страшне заразе.“
Али у наставку износи још неке препоруке:
„Немојте ни мало разбијати главу, да ли је боље узети материју за каламљење са краве или са другога детета. О томе несу на чисто ни најславнији лекари, а разлике у последицама несу се опазиле. Треба се дакле поверити разборитости и знању савесна лекара.“ И, као добар и савестан лекар, желећи да умири јавност, Мантегаца износи и неке коментаре у корист контроверзне нове праксе каламљења:
„Много се викало против каламљења и наводиле су се страшне болести, које оно може проузроковати. Баш овом приликом мора нам пасти на ум шпанска пословица, која вели: Нема спаситеља који није био разапет. Истина је да се каламљењем може пренети сифилис, ако је сифилитично дете са којега је узета материја. Али ћемо ваљда претпоставити да сваки лекар има очи и бар онолико обичне савести, колико је потребно, да без икакве своје користи не отрује неколико стотина деце. Шта би било, кад бисмо у медицини и хирургији избацили све оне лекове и операције, које су скопчане са неком далеком опасношћу?“
„Каламљење не слаби ни мало ни органску конституцију ни здравље.
Каламљењем није постала ни мало чешћа тифоидна грозница.
Каламљење није ни мало допринело множењу сухе болести.
Каламљењем се не преносе ни шкрофуле ни ерпеси.“
Свако време у нове технологије пројектује своје најдубље страхове. Данашњи страх од аутизма код деце, у прошлости је лебдео над вакцинацијом због неизлечивих заразних болести. Погледајте и сличице књиге из 1884.
Bio sam iznenađen kada sam shvatio kako se izračunava LDL holesterol u krvi, koji se u narodu naziva i “loš” holesterol. To je jedna od osnovnih mera koje se u zdravstvu traže, radi procene rizika po naše zdravlje, a ona je izvedena vrednost. LDL se ne meri neposredno, već se njegova vrednost utvrđuje oduzimanjem 1.) izmerene vrednosti HDL holesterola i 2.) pretpostavljene vrednosti VLDL holesterola od 3.) ukupne vrednosti holesterola. Vrednost VLDL-a (VLDL, very low density cholesterol – lipoprotein veoma male gustine), opet, dobija se deljenjem vrednosti triglicerida sa 2.2, što je iskustveno utvrđena konstanta. Bilo bi previše skupo kada bi se LDL merio neposredno i to je moguće, ali bi zahtevalo adekvatnu opremu, vreme i novac. Takođe, bilo bi previše skupo kada bi se VLDL merio neposredno, iz istih razloga. Lakše je dobiti ga deljenjem vrednosti triglicerida utvrđenom konstantnom od 2.2.
Sitni holesterol (VLDL, very low density cholesterol) je u određenoj meri prisutan u krvi i uglavnom predstavlja deo sadržine većeg LDL paketa unutar kojega putuje, zajedno sa trigliceridima. U novije vreme, sitni holesterol izašao je na loš glas, jer se pretpostavljalo da on pogoduje inflamatornim procesima u organizmu. Pogledajte svoje rezultate. Ako od ukupnog holesterola oduzmete LDL i HDL, preostaće vam još jedna manja vrednost. Rezultat još uvek neće biti 0. Ta mala i preostala vrednost predstavlja pretpostavljeni VLDL koji se dobija deljenjem vrednosti vaših triglicerida sa 2.2 u mmol/l (evropski sistem merenja), to jest sa 5 u slučaju miligrama po decilitru (američki sistem merenja).
Vratimo se sada na izračunavanje vrednosti LDL-a, za koji se koristi nešto što je u modernoj medicini poznato kao Fridvaldova jednačina (Friedewald Equation):
1.) LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/2.2, ako su sve mere date u milimolima po litru (mmol/l); 2.) Ako se daju u miligramima po decilitru, mg/dl, tada je LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL holesterol – Trigliceridi/5
Još jednom, LDL holesterol = Ukupni holesterol – HDL – VLDL, a u toj jednačini, kao što znamo i LDL i VLDL su rezultat procene, a ne jasno merene vrednosti.
Godine 1972. Fridvald je, koristeći nezavisna merenja, sa svojim timom otkrio da se VLDL uvek u krvi nalazi u istoj proporciji koja se dobija kada se vrednost triglicerida podeli sa 2.2 (u mmol/l), odnosno sa 5 (u mg/dl). Fridvald je to ustanovio na uzorku od samo 448 pacijenata, a medicinska javnost se pomirila sa tom konstantom (2.2, odnosno 5) na duže vreme. Neka novija istraživanja na ogromnim uzorcima ukazuju na to da je ova konstanta daleko od fiksne vrednosti, iako to možda i ne utiče previše na ishod naših merenja, jer je vrednost VLDL-a ipak rezidualna, to jest, ne doprinosi previše rezultatu.
Ono što laika, međutim, najviše zbunjuje je velika količina procena prilikom dobijanja vrednosti koja se koristi kao temelj za procenu zdravstvenog stanja pojedinaca širom sveta. Iako verujemo da živimo u svetu jasnih vrednosti, mnogo podataka koje koristimo za procenu naše realnosti zapravo su izvedene vrednosti i pažljivo odabrane pretpostavke velikih imena u nauci, u ovom slučaju doktora Fridvalda. Doktor Fridvald je bio svestan ovog ograničenja, kao i njegovi savremenici, te su neki od njih, recimo, predlagali da se koeficijent kojim će se deliti trigliceridi sa 5 podigne na 6. Moderna nauka predlaže uvođenje fleksibilnijih procena, o čemu govori članak u prilogu. Međutim, dobro je shvatiti da su u nekim fundamentalnim naučnim informacijama na koje se oslanjamo u životu često u pitanju samo procene i da je veliki deo naših života oslonjen na pretpostavke, a ne na čvrsto znanje.
